ROBERT FICO: Srbija je spremna za EU, pitanje je samo političke volje
,,Ako malo digneš pogled, videćeš da ima nekih delova na fasadi, na kapijama, koji će zbog ove najnovije urbanizacije ubrzo nestati''
,,Ako malo digneš pogled, videćeš da ima nekih delova na fasadi, na kapijama, koji će zbog ove najnovije urbanizacije ubrzo nestati''
Genijalnost se krije u detaljima – a i lepota. I tako Dejan Gaćeša već nekoliko godina fotoaparatom hvata detalje izrezbarenih drvenih kapija naherenih pančevačkih kuća, harmonične arabeske skrivenih ograda u zadnjim dvorištima, gipsane ukrase na ugaslim fasadama… A sve u trci sa rušiteljima nasleđa i prolaskom trajanja „našeg“ vremena.
Kako to arhaično zvuči kada se navede da je neko rođen sredinom prošlog veka, a pošto Dejana Gaćešu znam još od kada smo oboje bili maloletni, to jasno ukazuje na to da smo i generacijom povezani, te da i ispitivač i ispitivani u ovom intervjuu dele istu „arhaičnu“ sentimentalnost prema odrastanju u uličicama, dvorištancima, ajnforima, ulazima i prolazima Pančeva. Ali i našem oku dečijem i mladalačkom izmicali su tada detalji na fasadama, kapijama, prozorima kuća koje su i tada nestajale pod naletom zgrada u kojima smo i nas dvoje živeli. I nije Dejan možda prvi koji je počeo da ih hvata fotoaparatom pre nego što se obruše ili istrule zbog zaborava i neznanja naslednika, ali je on u tome sasvim sistematičan, isto valjda koliko i investitori u uništavanju. Možda je Dejan, kako i sam kaže, u tome sistematičan i zbog obaveze prema sebi da se svakodnevno fotoaparatom bori i protiv zaborava naših već arhaičnih života, pored toga što time čini i omaž rukotvorinama naših pametnih i veštih predaka. A onda je posle dve godine pohoda po dvorištima i uličicama, u novembru prošle godine u foajeu Kulturnog centra priredio izložbu sa oko pedeset fotografija pod nazivom „(Ne)vidljivo Pančevo“. U katalogu izložbe napisao je da fotografije ostavlja da svedoče o nekim mirnijim vremenima, kada se više pažnje i ljubavi posvećivalo gradu u kojem živimo.
– Bila je to izložba samo od detalja Pančeva – onoga što običan čovek dok juri ulicama, a obično juri, ne vidi. Ako malo digneš pogled, videćeš da ima nekih delova na fasadi, na kapijama, koji će zbog ove najnovije urbanizacije ubrzo nestati. Bio je to omaž prošlim vremenima kada su se takvi ukrasi pravili, a i ljudima koji su potrošili sate rada da bi iskazali i svoj talenat a i želju da naprave lepu kapiju, lepi svod, gipsani ukras, arabesku… Pronalazio sam stepeništa sa ogradama sa još prvom farbom u kućama koje samo što se ne raspadnu. Problem je i u tome što su i pitanju pretežno kuće u kojima žive stariji sugrađani ili čak više niko u njima ni ne živi. I onda nema ni ko da ih obnavlja. Iza kafane „Evropa“ nalazi se na primer predivno spiralno metalno stepenište koje poslednjih 30 godina stoji netaknuto. Tu je i prelepi balkon s ulice. A kada neko nešto i renovira, ne odradi to kako treba. Metalnu ogradu najčešće „premrče“ nekim slojem emajla, gubeći tako predivne detalje – priča Dejan.
• Potičeš iz stare pančevačke porodice, ali koliko si promenio vizuru Pančeva, otkrivajući detalje za koje ni sam nisi znao?
– Jedan zrenjaninski fotograf me je prosvetleo kada mi je rekao da bi svaki dan trebalo da napravim po jednu fotografiju i da je zatim „okačim“ na internet. Ali nije bila poenta u tome da je „okačim“, nego da svaki dan sebe nateram da napravim fotografiju. A da bi to postigao, morao sam da ulazim u dvorišta u koja pre toga nisam nikada zašao. Ljudi su me potom ispitivali gde sam sve to našao, Tajna je u tome da sam zvonio na svaka vrata i pitao da li da uđem, pola od toga ne bih pronašao. Nego, kad vidim da su vrata otvorena, uđem, a posle, ako vidim nekoga, snađem se. Centar sam već izučio. Ali se vraćam na neke kapije koje sam nekada cele fotografisao, a sada uočavam detalje. Pronašao sam u novom obilasku i neka dvorišta koja ranije nisam poznavao. Na primer otkrio sam neke fascinantne kapije iz prošlog veka u Njegoševoj ulici.
• Ipak si menjao tokom vremena motive i tematiku. A gde si stekao i znanja o tehnici fotografisanja?
– Na početku sam imao ideju da fotografišem samo stvari koje sam izmaštam i to sam radio na kuhinjskom stolu. Rasvetu sam iznosio iz špajza a onda sam uveče sve sklanjao jer nisam imao studio. Više sam vremena trošio na pripremu nego na fotografisanje, pa sam od toga odustao. Tehnika se savladava s vremenom. Ali sam na prve časove išao kod zastavnika Maksimovića krajem osamdesetih godina koji je u tadašnjem Domu JNA, danas Domu vojske, držao školu fotografije. Ali mi je najznačajnija bila obuka kod majstora fotografije Đorđa Bukilice. Video sam oglas u „Politici“ i prijavio sam se za njegovu dopisnu školu fotografije pošto tada nije bilo interneta. Zaključio je na osnovu fotografija koje sam mu poslao u koverti da obećavam, pa smo se upoznali kod njega na Ceraku. Kasnije smo uglavnom kontaktirali preko pisama tako što bih odradio zadatu vežbu – na primer bela skulptura spram neba – i poslao mu fotografije poštom. S vremena na vreme bih i odlazio do njega. Za mene je to bilo veoma korisno jer on je ceo život posvetio fotografiji iako je od drugih stvari živeo.
• A jesi li ti mogao da zaradiš nešto od fotografije?
– To mi je bila namera. Čak sam otkazao i stalno zaposlenje u bolnici na mestu „fakturnog radnika“ (fakturiste – prim. novinara), samo da bih se bavio fotografijom. Ali nisam uspeo dovoljno da zagrizem da bih došao do kraja. Moraš sve da baciš na tu kartu. Došle su i devedesete kada se teško od bilo čega moglo živeti. A i veoma mali broj ljudi može da živi samo od umetničke fotografije. Fotografije kao umetničko delo se kod nas ne kupuju. Zarađuje se na maturskim tabloima, svadbama, nekada ispraćajima, danas rođendanima. Malo veći umetnički domet jedino danas postoji kod fotografija pred venčanje kada parovi traže da se slikaju u Narodnoj bašti ili Staroj pivari. Nekada davno sam nešto skromno zaradio od razglednica i od kalendara. Prodao sam na primer dvanaest fotografija Pančeva za kalendar Rafinerije. Ali danas to ne prolazi jer sada svi kupe 12 gotovih motiva, gore na belom papiru odštampaju naziv firme, i doviđenja. Mada ni tada se od toga nije moglo zaraditi bog zna šta. Sećam se da sam za taj kalendar uspeo da dobijem tadašnjih 30 maraka. Olakšica je bila to što sam imao gotove motive u „šteku“. Za „Vojvodinaput“ sam i dve godine fotografisao njihova dostignuća jer su radili svoje motive. Letom sam „Cesnom“ da bih fotografisao avionsku pistu koju su pravili a na Surčinu sam se penjao na vrh valjka dok su oni ravnali asfalt.
• Ali danas su svi postali fotografi sa mobilnim telefonima.
– To je i razlog što se tada fotografija mnogo ozbiljnije doživljavala. Veliki broj ljudi nije ni imao foto-aparat. Bilo je i samo 36 snimaka na filmu a svaki od njih je i zbog izrade koštao, pa se zato nije škljocalo, nego je moralo da se dobro razmisli šta će da se snimi. Zato su se te fotografije pamtile celog života. A sada se ljudi vrate sa letovanja sa oko hiljadu snimaka koje ni sami nisu pogledali.
• Srećom si okružen umetnošću na poslu – knjigama i slikama u Maloj galeriji Kulturnog centra. A da li uspevaš da i dalje uživaš u svojoj umetnosti – fotografišući.
– Proživeli smo više od 30 najboljih godina svog života u totalnom košmaru, stalno smo prelazili iz jednog u drugo čudo. Prirodno je da da se i izgubi volja da nešto istražuješ. Ali me i dalje drži to da svaki dan treba da napravim po jednu fotografiju. I tako idem i pronalazim, teram sebe da pronalazim ono što do tada nisam video iako sam prošao tom ulicom po hiljadu puta. Odjedanput ugledam nešto novo na dnu na primer neke kapije. I to me drži.
(Pančevac / Nevena Simendić)