FELJTON: „Jake žene” sedamdesetih – busije za budućnost (5)

Dok su sa govornica grmeli na žene da imaju sve stići – slaveći one koje se istovremeno vredno obrazuju, sagorevaju na sportskim terenima, samopregorno doprinose radu društvenih organizacija, a pritom su verne druge, dobre supruge i požrtvovane majke, uz priznanja i dobrim kuvaricama i veziljama i divljenje prema sređenim i lepim ženama, skladno obučenim, većina njih je tokom sedamdesetih godina prošlog veka sastavljala kraj s krajem, praveći od dinara dinar i po i premošćavajući neprilike koje im je donelo oslobađanje.

Skromna sam i stidna

Vanredno uspešna gimnastičarka, dobitnica Oktobarske nagrade 1974, Katica Erdeljanac, i pored svega bila je „skromna žena”. Skromna je bila i nastavnica Zorka Petrović iz Osnovne škole „Đura Jakšić”, takođe laureat najvišeg gradskog priznanja, iz čije učionice je izašlo više prvaka u fizici. Učiteljicu Katarinu Kajku Bucu, koja je život posvetila deci pošto svoju nije imala, odlikovalo je to što je „izvanredno skromna, gotovo asketa”. Zato je njena koleginica Hedviga Marković, pošto je decu imala, morala da bude i vredna majka, supruga, domaćica. Prisustvo stida – iako si najbolja – podrazumevalo se kao poželjna osobina „jake žene”, pa čak i ako si Elizabeta Stefančić, Pančevcima znana Liza, koja je saigračice iz „Dinama” neumoljivo vodila iz pobede u pobedu na rukometnom terenu, te je zato i ona opisana kao „oličenje skromnosti, samopregora i drugarstva i odanosti” u tekstu o najboljim sportistima za 1971. godinu. Melanija Kuzmanović iz čitaonice Gradske biblioteke, koju su generacije onih koji su u memljivim papirima tražili citate za svoje seminarske i diplomske radove pamtile kao susretljivu i obrazovanu ženu, jedva je pristala da govori za „Pančevac” u septembru 1974, pravdajući se time da ima mnogo zaslužnijih od nje.

Neke od „jakih žena” sedamdesetih godina prošlog veka (arhiva Pančevca)

„Primer upornosti” – frizerka Branislava Domazet, pošto je shvatila da joj posao neće pasti s neba, otvorila je salon u Žarka Zrenjanina 14, što tada nije bilo baš uobičajeno, kako je pisao gradski list u maju 1974. godine. Nije bila šala pozajmiti 500.000 dinara za pokretanje biznisa jer „rad sa samostalnom zanatskom radnjom podrazumeva napore pod kojima ne retko pokleknu i ljudi daleko otporniji, nego što je, bar po pravilu, dvadesetogodišnja devojka”.

Samo se smeškaj

Zar se smela razmetati i Aleksandra Pavlović, koja je 1971. i po uspehu, a zahvaljujući i besprekornom vladanju i intenzivnom prisustvu u svim vanrazrednim aktivnostima, prevazišla sve drugare iz škole „Stevica Jovanović”. Bilo je normalno da je „neobično kod skromnih i vrednih ljudi to što izuzetne uspehe u svome radu nikada ne shvataju kao – nešto neobično”, pošto je bilo prirodno i za Slavicu Novkov, učenicu već pomenute nastavnice Zorke, da bude najbolji fizičar u celoj Jugi. Pride, bila je ona i „krhka” i „uvek nasmejana”. A poželjno je bilo imati „blagi osmejak” ili možda „simpatičan”, kao vrlo uspešna članica Streljačke družine „Pančevo 1813” Marija Lazarov.

Žena hobotnica

Podrazumevalo se i da jedna od najuspešnijih sportistkinja u istoriji Pančeva, rukometašica Marija Stamenković, poznata Mimica, proglašavana i za najbolju golmanku tadašnje Juge, uspeva da uspešno odgovori i porodičnim obavezama. Vasilija Sekulovski iz „Tesle”, koja je zavredela Oktobarsku nagradu 1980. godine, pošto je normu stalno prebacivala za 20 odsto, ali i zbog „samopregornog rada u samoupravnim organima”, takođe je bila primerna supruga i majka dvoje dece.

Neke od „jakih žena” sedamdesetih godina prošlog veka (arhiva Pančevca)

Slobodanka Ristić, „mašinski slagač” u Štampariji „6. oktobar”, uspela je da se izbori za mesto na stranicama gradskog lista u oktobru 1974, ne samo zato što je urušavala zdravlje pored bučne jake mašine nego i zato što „ima vremena da bude i majka svoje dvoje dece, da igra rukomet za ekipu štamparije, da bude član raznih saveta, član Saveza komunista, delegat mesne zajednice, član Izvršnog odbora kluba samoupravljača mesne zajednice Centar”. „Žena jaka” morala je brinuti o drugima. Upitana da nešto poželi u 1974. godini, domaćica Marija Diklić je kazala da je ona „skromna”, te je najvažnije da svi u njenoj kući budu zdravi, složni, veseli i zadovoljni. Sebe nije pomenula.

Od dinara dva

Zadatak žene je bio da skuva ručak i kada u novčaniku ostanu dva cvonjka. Nedvosmisleno svedočanstvo, vrlo retko za to vreme, ostavio nam je o tome Dragutin Ilkić, naš dragi Bata Birta, u tekstu „Godine Gospavine” objavljenom 7. jula 1973, u kojem je glavna junakinja bila Gospava Petrović, majka dvoje dece, supruga pomoćnog konobara kod „Evrope”. „Ona čak nije ni običan radnik, nego domaćica, koja se zlopati, samo ona zna i ume da izađe na kraj sa četvoročlanom porodicom sa malom platom oca porodice Milana Petrovića.”

Reklama je uvek odraz života (arhiva Pančevca)

I priča pod naslovom „Dobar dan, majko” od 6. oktobra 1973. o Rozaliji Sič, koja je, iako stara i iznemogla, u svoj dom primila sedmomesečne blizance Dragana i Zorana, nađene u parku, kao njihova nova majka, poslužila je opet da nam pokaže kako se „prave žene” snalaze i u bedi. „Rozaliju je život naučio da štedi i da od dinara stvara dva i tako prekrojava sve što se može prekrojiti. Muka je sa cipelama, tu ne pomaže domaćinska dovitljivost. Deca ko deca, cepaju cipele i, naravno, moraju se kupiti nove.” Zato nije čudo da je, shvatajući šta to muči žene, i tvorac reklame za „Jugoplastiku” osmislio slogan „Kako od dinara napraviti dinar i po”.

Put u visoko društvo

U novine je, pored prosvetarki, sportistkinja, učenica i umetnica, uspelo da stigne tek nekoliko „običnih” žena. Ljiljana Dimitrijević, „telefoniskinja” iz „Azotare”, mogla se pohvaliti matičnim brojem 8 u fabrici jer je tu počela da radi još u oktobru 1956. „Mara od novina” nije bila novinarka, nego prodavačica u „Politikinom” kiosku kod „Optike” u centru grada. Znala je Marija Modošan sve svoje mušterije, kojima je čuvala novine dok su odsutni, a u nedostatku mobilnih telefona prenosila im poruke. Povod za tekst u decembru 1979. bio je namera gazda da je prebace u predgrađe.

Jedna od uvek sličnih čestitki za Osmi mart (10. mart 1979, Pančevac)

Ali ženama nije bilo lako da dospeju među prave novinare. Prva profesionalka u gradskom listu, tada jedinom javnom glasilu u Pančevu, bila je Ljiljana Živković. A pošto za „jake žene” nije bilo primereno da se žale na porodične muke, i Ljilja je u tekstu pod naslovom „Život između rubrika” od 20. novembra 1976. komentarisala samo novinarski posao – ženski ili muški svejedno – taj, kako reče, „čudan poziv, lep i surov” u kojem se „živi brzo, lepo i – kratko”.

Ipak, žena čudo bila je Miroslava Pupić, poznata kao Mirčica. Rešila je ona da bude obrazovana, pa je pored profesure engleskog u Gimnaziji naučila da se dobro služi i ruskim, italijanskim, slovenačkim, nemačkim. Bila je ona uspešna majka dvoje dece, a zahvaljujući i domaćičkim sposobnostima pobedila je u polufinalu takmičenja za „Ženu ’78” koje je organizovala „Praktična žena”. Do titule su je doveli „spretnost i talenat”, kako je slovio i naslov teksta od 4. novembra 1977, kao i lepota, šarm i smisao za skladno oblačenje. Ali sigurno bi se tada postidela svaka čitateljka, a bogami i danas, kada bi shvatila da je za „ženu godine” potrebno da se dokaže izradom i mašinskog i ručnog veza, pravljenjem ikebane, spravljanjem specijaliteta, dovoljnim brojem bodova na testu obrazovanosti i obaveštenosti, gde se tražilo i poznavanje udruženog rada, opštenarodne odbrane… Ipak, koliko je iskreno bilo divljenje prema uspešnim ženama, pokazuje to što samo mesec dana kasnije, u prednovogodišnjem revijalnom izdanju „Pančevca”, među 22 razgovora i fotografije s muškarcima nije bilo mesta ni za jednu ženu.

Osvajanje slobode jakih savršenih žena sedamdsetih i u oblačenju (arhiva Pančevca)

Jedini siguran način da se dođe do vrha bio je zato „društveno-politički rad”. Ali u doba već raspada Jugoslavije, pod stegom raznih rezolucija, političari su na svako pitanje imali već spreman odgovor gde se znao čak i redosled reči. A u tome ni političarke nisu zaostajale. Istovremeno, „Pančevac” je dosledno citirao bedastoće, poput zaključaka s Konferencije za društvenu aktivnost žena u junu 1973, kada je rečeno da su uzroci neravnopravnog društvenog položaja žene „identični uzrocima, pojavama i slabostima koje su ozbiljno otežavale ostvarivanje interesa i uticaja radničke klase i radnih ljudi na celokupan društveni i ekonomski razvoj, kao i razvoj samoupravljanja u celini”, te da „ustavne promene, posebno delegatski sistem, daju novu osnovu i snažan impuls da radni ljudi neposredno odlučuju o dohotku koji stvaraju i da postanu subjekt rešavanja svih problema među kojima se nalaze i pitanja koje se posebno tiču žena”. Mašala!

Život je negde drugde

Tek-tek javio bi se poneki drugačiji glas. Olivera Jorga, predsednica Konferencije za društvenu aktivnost žena, pred Osmi mart 1974. godine na pitanje da li oseća ravnopravnost s muškarcima u svakodnevnom poslu jasno je odgovorila da su ženi za sve poslove koji je čekaju u toku jednog dana potrebna tri radna vremena. „Muškarci? Oni ipak imaju sređenije uslove. Ne kuvaju, ne peru veš, ne spremaju stan, a retko odlaze na pijacu i isto tako ređe čuvaju decu”, dok istovremeno za nju nema razumevanja ni na radnom mestu.

Nasmejano lice žene se podrazumevalo (arhiva Pančevca)

Na beskrajnom spisku žena koje su rukovodile konferencijama, Crvenim krstom, socijalnim ustanovama… šefice na muškim rukovodećim položajima bile su veoma retke, poput Janje Beč, predsednice Veća udruženog rada, ili Slobodanke Roksić na čelu Opštinskog veća, to jest pančevačke „vlade”. Direktorki u čijim rukama su moć i pare bilo je veoma malo. Vesnici nekih ipak malo drugačijih vremena bile su, na primer, Ilinka Novaković, koja je u Komercijalnoj banci najpre upravljala Odeljenjem za odobravanje kredita, da bi zatim postala i direktorka gradskog Zavoda za planiranje, ili Radmila Jaraković, direktorka Sektora za finansije u Industrija stakla.

A u međuvremenu su skoro sve žene, iako su im se podsmevale, oberučke primale poklone za Osmi mart. Bolje išta nego ništa.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: „Jake žene” 60-tih, voz i za servirke i za doktorke nauka (4)

FELJTON: Otkrivanje „jakih žena” 50-tih godina prošlog veka (3)

FELJTON: Narodne herojke – prve „jake žene” posle Drugog svetskog rata (2)

FELJTON „Jake žene” – titula ili predrasuda (1)