U prvom od 15 nastavaka feljtona „O, OPOVO! – Zašto treba doći u Opovo” čitajte o tome ko je prosečan Opovčanin ili Opovčanka i kako se razvijalo stanovništvo ove varoši od 1948. do danas

Za uspomenu posetioci neće propustiti da se slikaju pored table na ulazu u „Baranda film studio”, iako tu, umesto holivudskog, ima samo ravničarskog glamura. A pored njega mamac ne samo za obilaske nego i za doseljavanje bili su i utabani putevi, urednost ušorenih kuća, dah „jevropske” civilizacije, prostrana prašnjava ravnica u kojoj se lako možeš skriti, poput ptica u meandrima Tamiša. Razlog je to bio da Baranda jedina u Opštini Opovo zabeleži porast broja stanovnika. A svakako sve to bio je dobar povod da porazmislimo o tome da li i u našoj blizini ima mesta u kojima nikad nismo popili ni kabezu, te radi upoznavanja krećemo s feljtonom od 15 nastavaka pod nazivom „O, OPOVO! – Zašto treba doći u Opovo?”

Jeste da je Opovo nekada bilo Opava, te je moguće čuti da za njegove stanovnike neko kaže da su Opavčani, ipak jezikoslovci kažu da se kaže Opovčani i, naravno, Opovčanke.

Ako se i zaputite u ovo mestašce, kako vodiči obaveštavaju, udaljeno nešto više od 40 kilometara od Beograda i nešto više od 30 kilometara od Pančeva, možete izabrati više drumskih puteva, osim ako nemate svoj aeroplan ili čamac. Ali o saobraćajnim vezama drugom prilikom jer Opovo ima čak četiri redovne autobuske linije. Ono što treba istaći na samom početku svakako jeste to da, ako kojom prilikom neki meštanin zaglavi u provodu u Pančevu, može autobusom do svoje kuće da se preveze i u ponoć, o čemu, moraćete priznati, stanovnici naselja u Pančevu mogu samo da sanjaju. A nije tako nebitna stvar ako tamo živite ili biste da se preselite.

U proseku i van njega

A kad već stignete u Opovo, imate najviše šanse da sretnete nekog Dragana ili Jovana ili Jelenu ili Milicu, koji su završili srednju školu, napunili 43 i po godine i srpske su nacionalnosti, a rođeni su baš u Opovu ili nekom od njegova tri sela. Krov nad glavom im je prizemna kuća od cigle s jednim stanom i četiri sobe pored kupatila i kuhinje, napravljena u periodu soc-izgradnje od 1960. do 1990. godine. Ali osim činjenice da ovde još nisu stigli „novograditelji” jer tek 118 od preko 3.500 stambenih zgrada potiče od posle 2016. godine, prosečni Pančevac sigurno bi Opovčanima pozavideo i na tome što mogu da se baškare na više od 100 kvadrata dok se i dalje u urbanom centru okruga u proseku živi u stančićima. Imaju Opovčani skoro svi i vodovod, ali kanalizacijom uglavnom zovu septičke jame. Žutih cevčica za dovod gasa nema.

Prosečan Opovčanin takođe živi u braku i ima 1,48 dece. Za trećinu je više neoženjenih nego neudatih, mada za njih još ima nade jer ih je najviše u „uzrastu” od 30 do 39 godina. U Opovu će vas verovatno retko ko čudno gledati ako s partnerom ili partnerkom živite i bez papira, jer je ovo mesto po broju vanbračnih zajednica, naravno u odnosu na broj stanovnika, prevazišlo i Pančevo.

Prosekom ipak barata samo statistika. Kao i u drugim mestima južnog Banata, naravno da i u Opovu najviše šanse imate da sretnete nekoga ko je već zašao dobrano u godine. Pored većine, koja je ceo svoj život provela tamo gde je rođena, svaki peti stanovnik stigao je negde sa strane. Takođe, iako su svi u proseku u braku, polovina meštana živi samo ili samo s još jednom osobom u istom domaćinstvu.

Baranda mamac

I verovatno ćete, ako ovde proživite bar koju godinu i ako se malo potrudite, ubrzo upoznati sve stanovnike četiri naseljena mesta kojih je na poslednjem popisu iz 2022. godine bilo ukupno 9.462, što je, prema proceni Republičkog zavoda za statistiku, u 2024. palo na 9.375.

Opovo je od osam gradova i gradića u južnom Banatu tek nešto veće od Plandišta. Tako nije bilo 1948, na prvom popisu posle Drugog svetskog rata, jer je tada s nešto više od 12.200 žitelja ubedljivo bilo najmanje, pošto je tada susedno Plandište, godinama kasnije sve zabačenije zbog položaja tik uz rumunsku granicu, brojalo skoro 20.000 stanovnika. Ali je i varošica Opovo sa svoja tri sela Sefkerinom, Barandom i Sakulama za skoro osam decenija, do popisa iz 2022, izgubilo 2.800 stanovnika ili četvrtinu.

Najviše se praznilo Sakule, koje je takođe vuklo prema rumunskoj granici, jer je 2022. brojalo za 43 odsto manje stanovnika nego 1948. godine. Jedna od još neutvrđenih „svima znanih činjenica” je da je Tito namerno zaostajanju prepustio područje pored Rumunije, na kom u periodu industrijalizacije Jugoslavije nije bila izgrađena čak ni prehrambena fabrika. Nije pomogla ni plodna ravnica jer su ekonomisti izračunali da je u SFRJ od 1952. do 1966. iz poljoprivrede u industriju otišlo pet milijardi dolara. Doduše, nije ni Sefkerin, kroz koji se prolazi kada se u Opovo stiže iz pravca Pančeva, uspeo da zadrži svoje meštane – za osam decenija nestala je četvrtina.

Ali – desilo se čudo. Ono selo koje je bilo najmanje 1948, između dva poslednja popisa, od 2011. do 2002. godine, uspelo je da se pojača za četvrtinu stanovništva. Reč je o Barandi. I tu nema mnogo nepotvrđenih „svima znanih činjenica”, jer nema spora da su za to zaslužni filmski studio i neki poznati i popularni filmski stvaraoci. Ugledajući se na njih, mnogi su pomislili da i oni svoju mirnu luku, ako im to posao dopušta, mogu naći u nekoj ušorenoj kući s bar 120 kvadrata. Statistika kaže da se od 2011. do 2022. u Opovo najviše ljudi doselilo iz nekih drugih oblasti, čak 54 odsto. A to je i razlog što ovde kuće nisu više tako jeftine kao što su bile do pre desetak godina.

(Pančevac / Nevena Simendić)