Prepoznaje se Opovo i po Jovanu Popoviću, i po Zoranu Petroviću, i po Borislavu Jankulovu, i po Slavku Jovanoviću, i po Nićirforu Periću, ali Pančevo i Baranda umnogome dele sećanje na Olgu Petrov

Spomen biste Olgi Petrov u Barandi i Pančevu

Češkali su se po glavi naši sagovornici, i koje smo s namerom i koje smo slučajno sreli, i po Opovu i po njegovim selima, kada smo ih pitali koji su to ljudi poznati iz njihovog mesta. Setili su se uglavnom Zorana Petrovića, slikara. A kada su, bez po muke, počeli nabrajati neke savremene političare, i naše i njine, preformulisali smo pitanje u: „Kojim ljudima biste se mogli ponositi, a koji su iz vašeg kraja?”. I konačno – za našu priču o poznatim ljudima iz Opova smo odabrali jednu ženu. Ženu koja ima spomenik i u Barandi i u Pančevu. Srećom, uspela su oba nekako da prežive i preispitivanje istorije, nacionalno osvešćivanje, razmirenja i pomirenja… A bila je to devojka koja se za vreme Drugog svetskog rata borila protiv Nemaca, kao da je tada bilo nekog drugog časnijeg posla. Jeste, bila je i levičarka, kao da je sramota verovati u socijalnu pravdu? Da – reč je o Olgi Petrov, rođenoj u Barandi s prezimenom Radišić.

Intriga oko lepe revolucionarke

O životu Olginom, koga to interesuje, može dosta da pročita i na internetu. Ali vremešniji ljudi se sećaju da su im pre nekoliko decenija uporno ponavljali da je Olga s rečenicom „Ponosno umirem za partiju” 1942. umrla pred streljačkim vodom. Kao da je o tome svedočio neko iz streljačkog voda. A u nešto starijim istorijskim izvorima je pak stajalo da je, u stvari, na zidu ćelije Ogla napisala „Ponosno umirem za KPJ”. Bila to istina ili ne, jer propaganda istorije je u to doba bila puna i junačkih dodataka, često bez potrebe, ta žena, devojka vrlo mlada, i bez toga imala je dovoljno inspirativni život.

A i intriga ju je pratila – i zbog lepote i zbog ljubavi s Bracom Petrov. A i nakon smtri. Posebno kada se posle rata počelo pričati da su je Švabama u Barandi, gde je uhapšena krajem 1941. godine, predali neki njeni suseljani. Govorkalo se i da „svi u Barandi, gde je pobegla posle pokušaja Nemaca da je uhvate u Crepaji, znaju da je glavni krivac ’seoski ćata’, koji je navodno Nemcima odao njen identitet i tako joj zapečatio sudbinu”.

U tekstu sa suđenja Stanku P., pod naslovom „Ko je prokazao Olgu Petrov?” „Pančevac” je 23. jula 1954.pisao: „Jednog hladnog oktobarskog jutra 1941. godine Olga je nečujno ušla u ordinaciju dr Dragomira C. i maramom povezana, obraćajući se lekaru, ona se predstavi: „Ja sam Olga, vašeg Ace drugarica. Verovatno ste čuli o meni? Ranjena sam u nogu, pa vas molim da me previjete.” Pošto ju je previo, Olga je zamolila lekara da je preveze do Barande. I tu već počinju nedoumice jer neku godinu kasnije „Pančevac” će pisati da je taj lekar odbio da je previje. U svakom slučaju, nekako je stigla do Barande, do kuće Žike N., za koga je slovilo da je prijatelj njenih roditelja. U tekstu iz novina nema nedoumica o tome da je upravo taj Žika vlastima u Barandi otkrio gde je Olga tako što je „odjurio u opštinsku zgradu i prijavio je Stanku P.” Skoro trinaest godina kasnije Stanko će biti optužen da je naredio da uhapse Olgu i da je potom Nemcima potvrdio njen identitet.

A u izveštajima i s prvog ročišta, održanog 19. jula, i s drugog od 27. jula, novinar će prenositi oprečne izjave učesnika događaja koji su se međusobno optuživali. Javni tužilac je Stanka P. teretio da je 27. oktobra 1941. godine, „kao opštinski podbeležnik u Barandi, kada je saznao od Žike N. da se u njegovoj kući skriva Olga Petrov, naredio da je uhapse”. Lokalni policajci Mile R. i Svetozar P. su tvrdili da taj nalog nisu izvršili, nego su odlučili da se „vrzmaju oko kuće ne bi li ih Olga primetila i utekla”, te da ju je potom uhvatila „crna policija” iz Čente. Ali Katica, žena Žikina, pobijaće ovu izjavu, tvrdeći da je u hapšenju posebno uporan bio Svetozar. „Ušao je u sobu u kojoj se nalazila Olga, uperio pušku u nju i naredio da digne ruke uvis, pošto joj je prethodno udarcem izbio pištolj iz ruke”, te je na njenu primedbu, zašto ne dozvole da se Olga izgubi, odgovorio: „Ona mora da se uhvati!”

Časna i nečasna istorija

Ipak, najteža optužba je bila da je Stanko P. Nemcima potvrdio Olgin identitet. Prepričavalo se godinama po baranđanskim i pančevačkim šorovima da je Špiler, predstojnik Komande javne bezbednosti, poznat po svojim surovim metodama, koji je kasnije poslužio kao uzor za lik Šicera u „Salašu u Malom ritu”, tražio konkretan dokaz da je u pitanju Olga. Posleratna prepričavanja bila su začinjena i komentarom: „Eto, vidiš šta je Nemac, sve mora po proceduri.” A „proceduri” je, bar po tim pričama, pomogla Olgina fotografija kao učiteljice koju je Stanko predočio Švabama. Ali sumnjivo je sve to jer „istorijski izvori” tvrde da su se Špiler i Olga već upoznali pri hapšenju još u vreme stare Jugoslavije, jer on je i tada bio policajac u Novom Sadu, doduše tada kao Hrvat i Juraj, da bi kasnije naprasno postao Nemac i Georg. Na suđenju fotografija se nije pominjala.

Iako je Stanko na suđenju tvrdio da on nije identifikovao Olgu jer ga niko za to nije ni pitao, optužnica se pozivala na svedoka Branka I. Ali i on je svoju prvobitnu izjavu, datu pred istražnim organima, da je Stanko Olgi rekao: „Što tvrdiš da ti nisi Olga, kad te ja znam” pred sudom unekoliko izmenio, te da je Stanko u stvari rekao: „Zašto tvrdiš da nisi Olga Petrov kad eto Žika N. kaže da jesi?” Upitno je i kako je Branko za to znao jer razgovoru Stanka i Olge niko nije prisustvovao. Navodno, to je čuo pošto je prisluškivao ispred vrata.

Sudeći i po sledećem tekstu od 30. jula 1954. iz „Pančevca”, sud ni na drugom ročištu, zakazanom radi „nadopune postupka”, nije utvrdio šta se stvarno dogodilo. Naslov „Hapšenje Olge Petrov po nalogu optuženog” govori samo da je izvesno da je uhvaćena po naređenju Stanka P. Ali se samo moglo pretpostaviti da je on taj koji je „crnu policiju” obavestio o mestu gde se ona skrivala, pošto je prvi za to saznao, a i pri ruci je jedini imao telefon. Tada je srušen i kredibilitet svedoka Branka I. jer je utvrđeno da je Stanku u zatvor pokušao da doturi poruku. Na kutiji od cigareta je napisao „Kume, ne brini, sve je u redu!” Branko se branio da je time želeo da mu pruži „moralnu podršku”.

I tu je bio kraj napisa u „Pančevcu”. O kraju suđenja nije se nikada pisalo. Ono što je izvesno jeste da je Olga iz Barande odvedena za Zrenjanin kod Špilera, da je tamo mučena, da je potom predata Gestapu u Beogradu i da je streljana u Jajincima 1942. Istorija, uostalom, i jeste priča o delima časnim i nečasnim.

A ono što je sigurno jeste da je Olga zavredela bistu i u Pančevu i u Barandi.

O Jovanu, Zoranu, Spartaku, Borislavu, Slavku i Nićiforu

Slikar Jovan Popović (1810–1864) rođen je u Opovu, živeo je dobar deo života u Beogradu, a umro je u Pančevu. Slikarstvo je prvo učio kod Konstantina Danila, a školovao se i na bečkoj akademiji. Kum na venčanju koje je priređeno u Banatu 1845. bio mu je Jovan Sterija Popović. U duhu bidermajera slikao je portrete ljudi iz građanskog sloja.

Zoran Petrović (1921–1996), rođen u Sakulama, bio je višestruko nadaren – slikao je, vajao je, pisao drame, scenarije za filmove. Bio je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Borio se protiv Nemaca u redovima partizana. Svom rodnom selu napisao je odu s komadom „Selo Sakule, a u Banatu”, za koji je dobio i Sterijinu nagradu. Proslavio se i scenarijom za film „Hitler iz našeg sokaka”. I sve mu to nije bilo dovoljno, pa je opravio i dve knjige proze, opet o svom selu i sa istim naslovom kao drama „Selo Sakule, a u Banatu”, dok je zbirku priča „A nad Banatom strašila” posvetio celom kraju. Nagrađivan je za svoje likovne radove i po Srbiji, a i u Sao Paolu, Zagrebu…

Atletičar Jovan Mikić Spartak (1914–1944) veličanstvena je figura. Rođen je u Opovu, ali se još pre polaska u školu s porodicom preselio za Suboticu. Bio je pravi atleta, jugoslovenski rekorder u troskoku, učesnik Olimpijskih igara u Berlinu, pritom vrlo obrazovan čovek. Završio je prava, predavao na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu, objavljivao pesme pod pseudonimom Ivan Jerkov i tekstove po novinama. Rodoljublja mu takođe nije nedostajalo – kao oficir Jugoslovenske kraljevske vojske završava 1941. u Nemačkoj, a ubrzo nakon povratka u domovinu priključuje se partizanima. Poginuo je kao komandant Subotičkog partizanskog odreda u oktobru 1944.

Pedagoga i prosvetitelja Borislava Jankulova (1878–1969), rodom iz Sefkerina, Pančevci bi posebno trebalo da slave jer je i nama i celom Južnom Banatu podario Narodni muzej. Pamtile su ga najpre generacije učenika gimnazije kao posvećenog profesora i direktora, a kao penzioner je uspeo da ubedi gradske oce da u tadašnjem Magistratu jednu sobu posvete čuvanju istorijskih artefakata. Nije se tome bilo čuditi jer je u Budimpešti doktorirao istorijske nauke s temom „Duh novog veka i hrišćanstvo”. Napisao je opsežno naučno delo „Borba rasa u svetskoj istoriji”.

Sefkerinac Slavko Jovanović (1887–1962) prvi je srpski snimatelj, a u istoriji će ostati zapisan kao prvi filmadžija koji je napravio far, to jest snimanje kamerom u pokretu. Najpre je izučio sajdžijski zanat u Beogradu. Njegovu dalju sudbinu odrediće susret sa ekipom filma „Karađorđe”, koji se snimao pored radnje u kojoj je radio. Angažovali su ga da im nosa kameru, a potom je i sam počeo da kadrira. Mađarskom snimatelju Luju Pitorlfu de Beriju bio je potreban neko kome može poveriti kameru, a mladi časovničar iz Sefkerina pokazao se kao veoma talentovan, sposoban i koristan. Prvi far u istoriji kinematografije izveo je 1913. u Knez Mihailovoj snimajući reportažu „Povratak srpskih pobednika”. Snimao je do sredine dvadesetih, a potom se vratio sajdžiskom zanatu.

A Baranda, odnosno Opovo imala je i svog mitropolita. Nićifor Perić (1862–1918) bio je mitropolit raško-prizrenski od 1901. do 1911. godine, kao srpski jerarh Carigradske patrijaršije. Rođen je kao Nikola, posle osnovne škole u rodnom selu poslali su na ga dalje školovanje u Kneževinu Srbiju. Posle gimnazije otišao je na Bogosloviju u Beogradu, a potom i u Carigrad. Menjao je više puta službe između Skoplja i Carigrada, a zbog podrške slovenskom življu u Makedoniji bio je jedno vreme proteran na ostrvo Patmos. Za raško-prizresnkog mitropolita izabran je 1901. godine u Prizrenu, gde je ustanovio mešoviti sud za rešavanje opštih sporova sastavljen od sveštenika i svetovnjaka, kao i prosvetni odbor. Odlikovan je Ordenom Sv. Save II stepena. Zbog svojih raznih postupaka stalno je dolazio u sukob s crkvenim vrhom, pa se 1911. povukao iz eparhijske službe. U vojsku Kraljevine Srbije stupa kao dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu. Bugari su ga zarobili i internirali i u Bugarskoj je umro 1915. pod nerazjašnjenim okolnostima.

(Pančevac / N. Simendić sa saradnicima)

O, OPOVO! – Ko dolazi u Opovo

O, OPOVO! Gde izaći u Opovu?