Badnjaci na pančevačkoj pijaci pojavili su se još pre Nove godine. oni mali koštali su tada 150 dinara. Isto kao i žito. A pred Badnji dan, zbog nikad veće ponude, oni najmanji mogli su kupiti i za 50 dinara.

Gužva pred pančevačkom Zlenom pijacomFoto: Pančevac / N. S.

U potrazi za badnjakom i po lapavici i pod ledenom kišomFoto: Pančevac / N. S.

Ponuda nikad većaFoto: Pančevac / N. S.

Ipak, za one uobičajne veličine, opremljene drvenim krstićem i klasom žita, tražilo se po 100 dinara. Toliko traže i tri vesele „devojke”, Merima, Neidre, koju kako reče svi zovu Najda i Anabela, na glavnom putu kroz Zelenu pijacu, koje glasno prizivaju mušterije.

– Hajde kupi, lepa. Napiši tamo da je najjeftinije kod najboljih i najvrednijih cura, kod nas. Ja sam ih brala kod Novog Sela, na sreću pre nego što je ovako za’ladilo. Nije ih teško brati, najdodsadnije je kada ih vezuješ – priča mi nasmejana šarmantna 24-godišnja Neide, zvana Najda.

A odmah pred glavnim ulazom s desne strane, kao i svake godine, tu su Slađa i njena kćerka Jovana, medicinska sestra iz pančevačke bolnice, koja mami uvek pomaže da pred Božić proda i badnjake, koji, kako objašnjavaju, nisu „presovani” kao kod većine drugih, zatim i pšenicu, kod njih specijlano dizajniranu omotom od jute. Tu su i aranžmani, venčići, slama u plastičnoj vreći…

– Jesmo možda najskuplji, ali smo i najbolji. A prodaja, kao i uvek, ide dobro – dovikuje mi raspoložena Slađa koja traži da se obavezno na fotografiji vidi tezga sa ponudom.

Slađa i Jovana sa vernom mušterijom SpomenkomFoto: Pančevac / N. S.

Pred drugim ulazom, iz Zmaj Jovine, oni najmanji prodaju se i za 50 dinara.

– Meni je i ovo dosta. Penzija nije velika, iako je sada povećana. Kupiću još mandarine i suve šljive i kajsije. Ne mogu mnogo da tražim, a treba da svratim i u samoposlugu. Morala sam danas da izađem po penziju iako je ovako grozno vreme. Ali bilo bi lakše kada bi se čistio sneg. Jedva sam izašla iz autobusa. A sramota je i što mi sami ne čistimo pred svojim kućama. Kažu mnogi, ponovo će da napada, što da čistim. Ali, nije tačno, ima i onih kojih su očistili, pa tu možeš da prođeš kao čovek – priča bi Vukosava, koja je napnuila 82 godine, a protiv klizavice pomaže joj i štap.

Neko i čisti ispred svoje radnjeFoto: Pančevac / N. S.

A pred ribarom red. Naručivanja u „Hobotnici” nema odavno, ko pre stigne, riba je njegova.

Odmah tu ispred ribare, za malo poveći badnjak, cirka visine oko 120 santima, prodavačica traži 600 dinara.

– Kupuje, nego šta. Može valjda jednom godišnje da se daju te pare. Valjda to Božić zaslužuje – odgovara mi na moje pitanje kupuje li ko badnjak za tu cenu.

Malo oveći badnjaci od 600 do 1.000 dinra, a u redu pred ribarom ni za cenu ribe se ne pitaFoto: Pančevac / N. S.

Sa mnom se složio i moj prijatelj Mile Marković, na koga sam nedalkeo odatle naletela.

– Ma hajde, taj veliki badnjak je imao smisla samo kada si mogao da ga zapališ u kući. Sada je to samo simbolika – reče mi Mile, klimajući glavom i na moju konstataciju da je bolje da te pare uplatim za lečenje nekog deteta, nego da grančugu unosim u stan.

A bio je to povod da se Mile, koji sada ima više od 70 godina, seti kako se pre pola veka slavio Badnji dan i Božić u njegovoj kući, kada je na planinu Rogozna, iznad Zubinog potoka prema Novom Pazaru, po badnjak išao sa stricem. Prvo pravilo je bilo da se badnjak ne sme seći golim rukama, nego sa rukavicama.

– Po badnjak se kreće ujutru na Badnji dan. Kada ga nađemo, a treba da bude veliki toliko da može da ga nosi, to jest vuče, i dete od pet-šest godina, prekrstimo se i otpijemo malo rakije i tek kada kažemo „Bože, hajde pomozi. Dobro jutro badnjače”, počinjemo da ga sečemo. Stric bi mi pokazao koju granu da odseče, a ja sam sekao. Ali, pre toga bi posipali i žito po njemu i poljubili ga. Kada bi ga oborili, seli bi na njega. Tada bi ponovo otpili malo rakije, i to tri puta, iz flaše. Tu bi ga ostavili i tek predveče bi se vraćali po njega i unosili ga u kuću, da bude spreman kad dođe polaznik. Položajnik nije uopšte srpska reč. Polaznik je prava srpska reč. Gde si polazio, koga si polazio, od toga potiče polaznik. U stvari bi imali tri badnjaka. Prvi je najjači, a tamo gde se zaseče, i to nakrivo, mazao se i med. Kada bi ga uneli u kuću, opet bi po njemu bacali žito. Meni je bilo najlepše kada bi baba pre toga razbacivala slamu i vikala „Kvo, kvo!”, da simbolizuje kokošku, a mi deca smo za njom pijukali. Tako bi prizivali rodnu godinu. I niko nije smeo da sedne na stolicu, svi su morali da sede u slami na Badnje veče. Uvodili bi zatim boga pored badnjaka, blagosiljali bi badnjak. A kada bi ga zapalili na ognjištu, koji smo tada imali, ujutru, lomili bi i česnicu. Simbolika lomljenja je u tome da treba da budeš jak cele godine – priča mi Mile svoja sećanja kao da je sve juče bilo.

Polaznik, dodaje, nije mogla biti devojka ili devojčica, nego samo muškarčić. Darivan je čarapama, peškirom, košuljčetom.

Badnjaci za 150 dinara i ispred supermarketa

Lepi su to običaji, danas možemo da ih simbolično samo izvodimo. Ali za simboliku, dovoljan je i badnjak od 100 dinara.

Ove slike iz našeg grada od ponedeljka neka vam posluže kao podsećanje da ne zaboravite, ako krećete u kupovinu, da se opremite obućom koja ne propušta, nepromočivim jaknama ili da ponesete bar kišorbran.

(Pančevac / N. Simendić)

Pančevo: Raspored bogosluženja u hramovima na Badnji dan