Nema sumnje da su žene u Srbiji, pa i u Pančevu, sredinom prošlog veka uglavnom bile nepismene, mada se tada ni muškarci u većini nisu mogli pohvaliti visokim obrazovanjem. Ali za 70 godina, kako pokazuje popis iz 2022. godine, žene su muškarce prešišale i po broju fakultetskih diploma, želeći da tako uhvate svoju sudbinu u svoje ruke. Ali da li je sudbina promenjena – jer žene, iako obrazovanije, i dalje manje zarađuju. O svemu tome uz priče o obrazovanju žena po pančevačkim selima čitaćete u sledećih šest nedelja, u feljtonu„Put od Kike Bibić do diplome fakulteta”, koji je ostvaren uz finansijsku podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama AP Vojvodine.

Da li je glavni lik serije koja je imala za cilj da svakog pripadnika ovdašnjeg naroda motiviše da nauči sva slova bila slučajno žena? Pre će biti da nije jer i podaci iz statistike govore da je žena, kada je na Televiziji Beograd počela da se emituje serija „TV bukvar” s Kikom Bibić, to jest Mirom Stupicom u glavnoj ulozi, bilo tri puta više i u Pančevu (pogledati tabelu).

Pred emitovanje nedeljom, u subotnjoj „Politici” je objavljivana stranica s pitanjima gledalaca na koje je Kika odgovarala. Kako je svedočio „Pančevac”, tokom pedesetih se moralo pribegavati i sudskim kaznama kako bi roditelji, posebno iz sela, pa i pančevačkih, pristali da puste decu u školu, umesto da ih opošljavaju na njivi. Moglo bi se poverovati i u to da se odnos prema potrebi opismenjavanja i školovanja u međuvremenu promenio zahvaljujući i Kiki, koja je bila toliko stvarna da su za nju na adresu Takovske 10 u Beogradu stigle čak i dve bračne ponude. Ali Kika je ovde samo simbol svih onih visprenih žena koje su i u to vreme, a i kasnije, shvatale da će im obrazovanje tek doneti samostalnost i poštovanje. Izgleda i više nego muškarci, jer su u Pančevu na popisu 1948. bile prijavljene tek 63 žene s nekom visokom školom, tada tri puta manje od muškaraca, a 2022. ih je bilo već skoro 12.000, za trećinu više nego muškaraca s diplomom fakulteta ili visoke škole. Ili muškarci poseduju još nešto – jer, bez obzira na veće škole, žene sa istim obrazovanjem u Srbiji i dalje zarađuju daleko manje nego muškraci.

Da li je to zadatak za neku novu Kiku Bibić? Neka nas zamisli i ovaj feljton, koji nosi naslov „Žene iz panečvčakih sela – put od Kike Bibić do diplome fakulteta”. Zahvaljujemo i Pokrajinskom sekretarijatu za informisanje, koji je prepoznao našu ideju, te podržao naš projekat.

Za ženu čoveka

Od žena koje su predano radile na opismenjavanju svog roda u Pančevu trebalo bi zapamtiti ime Dese Romić. Ova tada „društveno-politička” radnica, sredinom pedesetih prošlog veka, kada su se referati o brižnim domaćicama, radnicama udarnicama, požrtvovnaim majkama i eventualno hrabrim borkinjama prepisavali od referata do referata, mnogo je više govorila o potrebi obrazovanja žena.

Da je Desa shvatila da obrazovanje ne podrazumeva samo da se nauče sva slova kako bi se pročitala neka etiketa u prodavnici ili titl serije, govori i to što je govorila da je „prosvećivanje u odnosu na ženu njezino podizanje kao čoveka, svuda i u svakoj oblasti gde se ispoljava čovek, a gde se upravo zapaža da žena nije na nivou čoveka muškarca. Nivo muškarca je njegov odnos prema ženi”.

Ali, kao i uvek, žene su morale biti obazrive – tihe, skromne, nezahtevne – svedočiće i „Pančevac” godinama. Tako je Dunji Jovanović, kojoj je u junu 1961. pripala čast da diže sletsku zastavu, pored toga što je bila dobar sportista, gimnastičarka s medaljama s prvenstva Srbije i odlična učenica Gimnazije, u opis pridodato da je i „skromna i primerna omladinka”. „Učiteljica Koviljka”, kandidat za poslanika 1965, bila je „izuzetna ljudska priroda po skromnosti”. Učenica Slavica Novkov, prvak u fizici na republičkom takmičenju 1973, naravno je bila „krhka, skromna, uvek nasmejana”. Učiteljica u penziji i dugogodišnji društveno-politički radnik Katarina Kajka Bucu je u tekstu iz 1974. divljenje izazivala svojom „izvanrednom skromnošću” i asketizmom. Nastavnica Marija Živanov, dobitnica republičke nagrade „25 maj” za prosvetu 1987. godine, bila je, a šta drugo, nego „krhka, tihog glasa, blistavog iskrenog osmeha”, dok je Jadranka Jovanović, učenica iz Dolova koja je iste godine pobrala brdo nagrada iz ruskog jezika, dodatno pohvaljena jer je „tiha i nenametljiva”. I kao da su se i same žene čudile zašto su bitne, i same će isticati da je njihov „radni put sasvim običan” , poput nastavnice srpskohvatskog Gordane Dimić. Tek krajem osamdesetih stranice će početi da osvajaju i one glasne.

Poslovi po snazi mišica ili po plati?

Žene su godinama bile dostatne da rade noću u pančevačkim tekstilanama i tkačnicama, ali je kao razlog da se na neka druga radna mesta, mnogo plaćenija, ne primaju, između ostalog istican rad u trećoj smeni. Znamo i mi da stvarno ima nekih poslova samo za muškarce, tamo gde se traži i snaga mišica. Ali nije baš jasno zašto je i sredinom šezdesetih godina u Hemijsko-tehnološkoj školi u Pančevu od 80 upisanih đaka 40 moralo biti muškog pola, dok je u Školskom centru za obrazovanje kadrova u poljoprivredi ženama bio zabranjen pristup među traktoriste. Zašto onda za „jake muškarce” nisu bila poželjna radna mesta u „Trudbeniku”, gde su se isključivo radnice, uz nekog šefa, po osam sati u tri smene gušile u oblacima vlakana.

Ni deceniju kasnije neće se u stvarnosti napredovati. U tekstu „Žena teže do radnog mesta” od 26. oktobra 1974. „Pančevac” navodi da se preduzeća „već na konkursu opredeljuju za muškarce nezavisno od kvalifikacije. – čak i u računovodstvu, pravnoj službi ili trgovini”, možda zato jer ih „razdiru” razne brige: o deci, pa i razni „sentimentalni problemi”. Od 3.555 nezaposlenih, tada su bile 2.283 žene, ili 65 odsto. I možda će žene do kraja osamdesetih postajati sve glasnije i manje „skromne”, ali će i 1987. na evidenciji SIZ-a za zapošljavanje biti 70 odsto žena.

Osim što su suvereno vladale na spiskovima nezaposlenih, dosledno su dobijale i manje plate na istim radnim mestima. Sve do danas.

Prosvećivanje za domaćice

Početak obrazovanja za žene tokom pedesetih godina uglavnom je podrazumevao kurseve krojenja i kuvanja. Ali biće to možda jedini sati kada je ženama na selima bilo dozvoljeno da se malo sklone iz kuća. Čitalački kursevi su tek organizovani usput, jer i „Pančevac” svedoči o tome da su mnogo posećeniji bili oni koji su ženu pripremali za „dobru domaćicu”. Ne može se sporiti tadašnjim vlastima da su ipak mnogo truda ulagali i u zdravstveno prosvećivanje ženskog življa, iako je i za takve tečajeve odziv bio veoma mali.

„Narodno prosvećivanje” po selima zavisilo je i od predanosti tamošnjih učiteljica. Tako u tekstu od 5. februara 1954. piše da je Kačarevo imalo najbolje rezultate zahvaljujući zauzimanju učiteljice Jovanke Ristić, da je dobar bio i Glogonj zbog učiteljice Desanke Todorović, Jabuka zbog Milice Janić, a Starčevo zahvaljujući učiteljicama Nataliji Žebeljan i Magdaleni Sovi, dok se u Omoljici, Jabuci, Dolovu i Banatskom Novom Selu o tome nije imao ko pobrinuti.

Nije se čuditi što su mnogi smatrali da devojčicama za buduće dužnosti i ne trebaju računaljka i olovka, pa su i 1956. na području celoga sreza i dalje bile 24 škole „ženske seoske omladine” koje su služile da na brzinu samo opismene žensku čeljad. Srećnice su bile one koje bi stigle bar do Učiteljsko-domaćičke škole. Ipak nam danas zvuči čudno pohvala ovoj vaspitnoobrazovnoj ustanovi u tekstu „Svakim danom sve bolji” od 7. maja 1954. zbog toga što devojke u njihovom internatu nakon nastave nastavljaju da rade, dok ostali učenici u gradu odlaze na odmor. Da li su stvarno one mogle radovati tome da posle nastave, gde pletu, vezu, šiju, kuvaju, ponekad doduše i čitaju i crtaju, idu da neguju tople leje, rade u eskperimentalnoj kuhinji, presađuju povrće, kaleme voće, zalivaju useve, hrane kokoške… Pre se čini da je u pitanju bilo izrabljivanje kao metoda vaspitanja za sve što ih čeka u životu.

(Pančevac / Nevena Simendić sa saradnicima)