Šta će Pančevu stalna pozorišna trupa kad mu je pred nosom Beograd sa sijaset kvalitetnih pozorišta, koja mogu da putem redovnih gaža s dramama, operama, operetama, koncertima… zadovolje kulturne potrebe ovdašnjeg radnog čoveka, i to za daleko manje pare. Tako je ukidanje Narodnog pozorišta u Pančevu opravdala „komunistička vlast” 1956. godine. A kasnije, i kada smo imali industriju kao pola Crne Gore, pozorište nismo obnovili, mada ni kanalizaciju sagradili.

Utihnule su bundžije protiv ukidanja Narodnog pozorišta u Pančevu pošto je „Pančevac”, po nalogu, 2. marta 1956. preneo otvoreno pismo Narodnog odbora opštine Pančevo poslato redakciji „Borbe”radi „pravilnog obaveštavanja javnosti”, pošto je na stranicama ovog beogradskog dnevnika objavljeno pismo Udruženja dramskih umetnike koje „čitav problem prikazuje javnosti u pogrešnoj svetlosti”.

I kako to ovde uvek biva, poslednja je od vlasti, pa je i „Pančevac” zaboravio da je samo nedelju dana ranije, u broju od 24. februara, povodom „neočekivane vesti o predlogu da se ukine Narodno pozorište u Pančevu i pretvori u poslovnicu za kulturne priredbe”, prihvatajući i sugestije čitalaca, najavio da će na stupcima lista objavljavati „mišljenja o tom značajnom problemu kulturnog života našeg grada” kako se „čitavo pitanje ne bi na prečac rešilo”. Ali mišljenja više nije bilo posle mišljenja Narodnog odbora, pa je i Redakcija (da, tako su pisali, s velikim „R”) zaboravila da je mislila „da bi odluku o ovome trebalo odložiti”.

Laža i paralaža sekretara pozorišta

„Rasprava” je zapravo, pored apela redakcije, u dva broja uspela još samo da obuhvati jedno razmišljanje o tome da bi Narodno pozorište u Pančevu svoju smrt moglo da odloži tako što bi služilo narodu igrajući po seoskim domovima kulture, i još jednu „čvrstu argumentaciju” u prilog tome da pozorište treba ukinuti, koju je potpisao niko drugi do sekretar pozorišta. Jedini koji se usudio da uz „Redakciju” kaže nešto u prilog tome da je Pančevo grad koji zaslužuje pozorište, bio je „književnik Milan Popović”, kako se potpisao. Pored toga što se pozvao na tradiciju prvog stalnog pozorišta u Srbiji i prvu zgradu posvećenu samo igranju predstava, kao i sklonosti Jokaima Vujića baš Pančevu, Nikolić u tekstu pod naslovom „Još nije kasno”, objavljenom u „Panečvcu” 24. februara, otkriva i neke detalje iz istorije drugog stalnog pozorišta u našem gradu.

Kada su u „Pančevcu” od 27. januara 1956 objavljene ove karikature glumaca Slavka Pavlova niko nije sanjao da Narodnog pozorišta u Pančevu neće biti za mesec danaFoto: arhiva Pančevca

„Odmah posle oslobođenja naše zemlje od okupatora, u Pančevu se ponovo osniva stalno pozorište (100 godina posle prvog stalnog pozorišta) koje privremeno radi u mračnoj, tesnoj i neudobnoj zgradi srpske crkvene opštine. Iako pod teškim uslovima, glumci ipak zadovoljavaju duhovnu potrebu našeg radnog čoveka. Međutim, to ne traje dugo. Željni svetlih i udobnih prostorija, prostranog gledališta, glumci i ostali pozorišni radnici za trenutak ostavljaju ‘daske koje život znače’ i, zasukanih rukava, uzimaju lopate i nenaviknute ruke da svesrdnim zalaganjem i velikim fizičkim naporima, predvođeni svojim upravnikom Milutinom Jasnićem, grade i podignu svoj novi dom u čija će prostrana nedra primiti oduševljene gledaoce iz fabrika i radilišta, kojima će govoriti o našem čoveku, njegovoj prošlosti, sadašnjosti i njegovim stremljenjima.”

Sa premijere predstave „Mletački trgovac” u Narodnom pozorištu u Pančevu u aprilu 1953. godineFoto: arhiva Pančevca

Nikolić je pribegao i argumetnima za koje je mislio da će nešto značiti samoproklamovanim zaštitnicima radnog čoveka i običnog birača, pa je zavapio: „Zar je moguće da danas, kada se u čitavoj našoj zemlji podiže i materijalni i duhovni standard naših ljudi, postane nepotrebna, suvišna, čak i luksuzna jedna kulturna ustanova koja služi narodu?”Sugerisao je on i da se „stručnom analizom predloženog budžeta stvore zamašne uštede”, da se „pravilnom raspodelom radnih mesta, elastičnijim vođenjem pozorišne finansiske politike i stručnijim rukovođenjem repertoarskog plana omogući dalji život pozorišta”.A umesto odgovora, sekretar Pozorišta,Ljubomir Tomović se u tekstu pod naslovom „Ukidanje pozorišta po formi, ali ne po funkciji i sadržini” oglasio kao glasnogovornik radnog naroda, tvrdeći da su se „svake godine, kada se na zborovima birača obrazloži budžet opštine Pančevo, uvek čuli protesti birača zbog velikih i nesrazmernih dotacija Pozorištu u odnosu na ostale potrebe”. Potrebe pozorišta i njegovu misiju nije pominjao, ali je zato narodu pančevačkom poručio da s obzirom na to da su budžetska sredstva prilično ograničena, da Pančevo ima niz problema koji zahtevaju hitno rešenje, kao što su nekladrmisane ulice, a kamoli asfalt, vodovod, to jest nedovoljan broj bunara, kao i sanitarnih sredstava za održavanje čistoće, skučen školski prostor, a pogotovo „bolnica koja je poglavlje za sebe, gde naši oboleli radni ljudi moraju po dvojica da leže u jednoj bolesničkoj postelji”…Tomović je potom pančevačkom plebsu, umesto skupog Narodnog pozorišta, za tri puta manje para obećao po 20 predstava Beogradskog dramskog pozorišta i Beogradske komedije, možda i 10 gostovanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 20 nastupa Narodnog pozorišta Beograda s dramama, operama (!), baletima, najverovatnije još i 20 predstava za decu i omladinu Pozorišta „Boško Buha”, pet do šest domaćih i tri do četiri koncerta inostranih izvođača poslovnice NRS, povremena gostovanja Beogradske filharmonije, hora i orkestra Centralnog doma JNA iz Beograda, ansambla „Kolo”, „Krsmanca”, „Lole”, „Abraševića”, nastupe Radio Beograda s javnim emisijama „Veselih večeri”… Ko je još, ovo čitajući, sračunao da bi boegradska pozorišta češće igrala u Pančevu nego u svojim kućama, ko je još razmišljao o tome da scenografija neke opere ne može da se ugura na tek sklepanu scenu Doma kulture, pošto operu retko ko da je i slušao, a kamoli gledao… Zato je dobro razmišljao sekretar Ljubomir, pa je zaključio da je predlog o ukidanju Pozorišta Saveta za prosvetu i kultru „obrazložen sa ubedljivim argumentima”.

Pančevo – provincija Beograda

Narodni odbor opštine Pančevo obratio se svom plebsu samo preko pisma, upućenom beogradskoj „Borbi”, koje je usledilo pošto ih je iznervirala podrška Udruženja dramskih umetnika ovdašnjem pozorištu. U svom pisaniju su njegovo ukidanje opravdali „izuzetnim položajem Pančeva”, jer se nalazi u blizini Beograda s vrlo uglednim pozorištima koja mogu putem gostovanja da pruže „potrebnu kulturnu razonodu i sa umetničke strane ostvare svoju misiju” u Pančevu. Proglašvajući Pančevo provincijom, ili pre praveći od njega zabit, mislili su da su se uspešno odbranili od spočitavanja da sijaset drugih gradova po Srbiji svoj pozorišta nije ukinulo. Takođe, u nastavku svog pisanija čudili su se i stavu članova Udruženja dramskih umetnika i samo što nisu, bez uvijanja, rekli da su glupi jer će ukidanjem pozorišta u Pančevu samo dobiti mogućnost da dodatno zarade.

A posebno su morali da stanu u odbranu „položaja Đure Marinkovića, jer on nije Savet za prosvetu, nego pretsetnik Saveta, a u ovom slučaju je radio i kao politički funkcioner potpuno principijelno, jer ako nešto ima svoju opravdanost, to treba zastupati bez obzira na funkciju”. Povod je bio taj što je Marinkovića Udruženje dramskih umetnika prozvalo kao idejnog tvorca štednje za račun kanalizacije na račun kulture. A u Pnačevu on se i dalje, bar kod starije generacije, pominje kao „grobar pančevačkog pozorišta” i služi kao metafora za sve one koji bi da ruše i koji guše kulturu.

Nije bratija političara očigledno razumela zašto je Milan Nikolić smatrao da „pozorište mora i treba da postoji” i da bi „za njegovo postojanje trebalo žrtvovati mnogo toga šta”. U tome je bio u pravu, ali izgleda da se prevario kada je napisao da je „ubeđen da svima podjednako leži na srcu pozorište, to divno delo naše narodne kulture koje je steklo opšte priznanje kako u zemlji, tako i sa strane”. A, nažalost, bio je u pravu kada je zaključio: „Grad Pančevo mora da sačuva svoju tradiciju: on treba da održi svoje pozorište, jer lako je zatvoriti ga, ali je zato vrlo, vrlo teško ponovo ga otvoriti”.

I ne otvorismo ga ni do danas, a ni kanalizaciju ne sagradismo. Valjda sve to ide od kulture.

Kraj

(Pančevac / Nevena Simendić)

70 godina od ukidanja pančevačkog pozorišta