Prosvećivanje praznovernih „tečajki” iz pančevačkih sela

Glavni zadatak novih vlasti bio je da iskoreni praznovericu, tako svojstvene ženama, kako su tvrdili neki komunisti, na tečajevima za zdravstveno prosvećivanje po selima. Istovremeno, nepismenost je počela da se otima kontroli i da raste. Ali su „one”, kad su dobile prvu priliku, počele da hvataju zalet – za pet godina u Pančevu je broj žena fakultetski obrazovanih skočio sa 63 na 106.

Dok su muškiće mnogo zdušnije uterivali u skamije, s konferencija AFŽ-a se pozivalo, ubeđivalo, pa i pretilo seoskim organima kako bi priterali žensku čeljad da pohađa tečajeve za zdravstveno prosvećivanje, krojenje, šivenje, domaćinstvo… Polaznice tih raznoraznih kurseva, uglavnom u zimskom periodu, čak su dobile i posebno ime – „tečajke”. A sudeći po učestalosti upotrebe te reči u „Pančevcu”, ona nije bila nimalo čudna niti je smetala osetljivim ušima na ženski oblik zanimnja dok, istovremeno, na požutelim stranicama novina iz pedesetih godina poršlog veka sigurno nećete naleteti na nekog „tečajca”.

Dolovo i Novo Selo rekorderi po nepismenima

I dok je za svaku hvalu bilo zalaganje druga Dušana Bogdanova Senka, glavnog komuniste sreza, da se ženama pruže podjednake šanse u zapošljavanju i rukovođenju, moglo bi se zaključiti na osnovu njegovog referata na proširenom plenumu Sreskog odbora Narodnog fronta, koji je objavljen i u novinama u decembru 1952, da se ni on nije mogao oteti „zaostalim shvatanjima”. Optužio je seoske žene da su glavni krivci za različite oblike „praznoverice, nadrilekarstva, sujeverja”, tvrdeći da je uzrok tome u „objektivnoj zaostalosti žene”.„Interesantno je da ovih oblika sujeverja ima vrlo mnogo u selima, gde su organizacije komunista vrlo brojne (na primer od 200 do 400). Kad bi se svaki komunista borio protiv nazadnih shvatanja samo u svojoj porodici, kod svojih drugarica ili majki i ćerki, već bi ovaj problem dobrim delom bio rešen. (…) Sa ovim je u uskoj vezi i vaspitanje ženske omladine i rad na zdravstveom prosvećivanjeu omladine. U tu svrhu doneta je i uredba o obaveznom zdravstvenom prosvećivanju seoske ženske omladine.”

„Tečajke” kod Tita

I kako reče vlast, tako i bi. Prionulo se po selima na organizovanje tečajeva zarad prosvećivanja žena. „Pančevac” će u januaru 1953. pisati da je u Kačarevu „zalaganjem prosvetnih radnika Jovanke Ristić, Katarine Dramski i Vaske Grebenarove održan domaćinski tečaj. Tečaj je pohađalo 35 tečajki, od kojih su 25 bile Makedonke, a 10 Srbijanke. Tečaj je trajao 40 dana. Predavanja su držana iz kuvanja, uređenja stana i drugih pitanja koja interesuju domaćice. Zalaganjem prosvetnih radnika, a posebno Jovanke Ristić, prošle zime 1951–1952. prošlo je kroz domaćinske krojačke tečajeve 150 žena”.

Akcija neće stati – o čemu svedoči i tekst pod nazivom „Narodno prosvećivanje – jedan od prvih zadataka  prosvetnih radnika na selu” iz februara 1954. „Pored obaveznih kurseva za zdravstveno prosvećivanje ženske seoske omladine, koji uspešno rade u Idvoru, Barandi, Vojlovici i Crepaji, u više naših sela rade i drugi kursevi na dobrovoljnoj osnovi. Pre svega, kursevi kuvanja, krojenja i šivenja. U tom pogledu, Kačarevo već treću godinu postiže najbolje rezultate u srezu. Ovih dana završen je prvi dvomesečni kurs, koji je pohađalo 29 žena i omladinki i istovremeno počinje i drugi kurs. I u drugim selima – u Glogonju sa 50 žena pod rukovodstvom učiteljice Desanke Todorović, u Uzdinu, zajedno s Putnikovom, 35 žena posećuje kurs krojenja i šivenja pod rukovodostvom učiteljice Livije Mezin i Helene Vukov. U Jabuci je učiteljica Milica Janić organizovala kurs kuvanja sa 43 omladinke i žene. U Starčevu učiteljica Natalija Žebeljan vodi kurs šivenja sa 30 polaznica, a Magdalena Sova sa 20 polaznica. U Sefkerinu je završen jednomesečni kurs krojenja sa 15 omladinki, a u Dolovu je u toku kurs kuvanja sa 25 polaznica”.

A u Banatskom Brestovcu je predavač dr Vojin Ćosić pet najboljih tečajki: Velinku Miletić, Mirjanu Stanković, Nikoliju Opančinu, Jovanku Jelisijević i Sofiju Egić, hoteći da im pokaže koliko ceni njihov napor, zalaganje i visprenost, nagradio knjigama koje je kupio iz sopstvenog džepa. U njihovu čast održana  je i priredba u Zadružnom domu 29. marta 1953.

Pančevo nije bilo nikakav izuzetak. Na tečajeve se prionulo širom FNRJ-a jer je drug Tito u govoru na VI kongresu „eSKaJota” rekao da će se upravo tako pobediti neprosvećenost seoskih drugarica. Zato za Novoseljanku Anu Ženar sigurno nije bilo veće sreće kada je kao „tečajka” dobila šansu da „najvećem sinu naših naroda” čestita rođendan. „’Razumeo sam te, posećivala si zdravstveni kurs…’: bile su reči druga Tita kada mu je Ana Ženar iz Novog Sela na rumunskom jeziku, na prijemu 23. maja, predala veliki buket cveća i čestitala 61. rođendan. Ana je sa još jednom omladinkom iz Šumadije učestvovala na ovom prijemu, u ime stotina hiljada omladinki iz N. R. Srbije koje su pohađale zdravstvene kurseve. Ona je jedna od naprednih rumunskih devojaka koje neće da se udaju dok ne navrše 18 godina”, pisao je „Pančevac” 1953.

Nepismeni napreduju

Mnogo su ređe promovisani analfabetski kursevi, poput onog koji ja Marija Kožarak držala u Uzdinu. Ali sporadično su se pojavljivale informacije o kažnjavanju bogami i očeva, mada oni i dalje, iako ni sinove često nisu hteli da šalju u školu, nisu proglašavani za zaostale. Citirana su njihova pravdanja. Laza Dankuca iz Crepaje je pred Prosvetnim odborom, koji ga je kaznio i novčano zbog toga što sina ne šalje u školu, govorio da „seljački posao ne dozvoljava da se za vreme rada ide u školu”.

A devojčicama je bilo još teže. Za njih su se pitale i majke. Drug Senko je u svom referatu posebno prozvao Slovakinje iz Kovačice zato što svojim ćerkama ne daju da idu u školu. Ali njihovu odbranu nismo čuli. Ali je očigledno da su ekonomske prilike, jer zemlja u tom periodu nije napredovala obećanom brzinom, ponajviše uticale da se i deca zadrže kao radna snaga u seoskom domaćinstvu. Zato je i nepismenost počela čak da se i povećava. Posebno kod ženske čeljadi. Crni vilajet zavladao je u Dolovu i Banatskom Novom Selu (pogledati grafikone), a ni Omoljica se nije imala čime pohvaliti – pošto je broj nepismenih kod žena smanjen tek na 21 sa 26 odsto između dva popisa, 1948. i 1953. Problem je morala da prizna i „narodna vlast”. „Saveti za prosvetu, narodni odbori opština, političke i društvene organizacije zanemarile su borbu protiv nepismenosti. Izvestan broj omladinaca ostao je nepismen. A i oni koji su opismenjeni zaostaju i zaboravljaju vremenom da čitaju i pišu”, pisao je „Pančevac” u izveštaju s komiteta Narodne omladine 26. februara 1954.

Već u sledećem broju novina protiv tvrdnje da broj nepismenih raste pobunio se drug Žika Tomić, načelnik Saveta za prosvetu i kulturu Sreskog narodnog odbora. Mada, priznao je da učenici starijih razreda osnovnih škola po selima često izbegavaju nastavu. Novinar ga pritom nije upitao da li vidi poseban problem u tome što je daleko više ženskadije nepismeno. Kao odgovor je možda zato mogla da posluži ilustracija teksta – crtež žene koja plete Ksenije Ilijević.

Tehnički fakulteti nedostižni

O tome da devojčicama primarno nisu bile namenjene računaljka i olovka govori i to što su i 1956. na području celoga sreza i dalje postojale 24 škole za „žensku seosku omladinu“, koje su služile da na brzinu opismene žene. Srećnice su bile one koje bi stigle i do Učiteljsko-domaćičke škole, koja je u Pančevo prebačena iz Bačke Topole u novembru 1952. Rang joj je bio ravan Učiteljskoj školi, iako je dobar deo nastave bio posvećen časovima domaćinstva, ručnog rada, poljoprivrede…. Pre podne su učile, a po podne plevile, kuvale, plele, vezle, hranile kokoške… O izrabljivanju niko nije govorio.

I dok su seoske žene vodile svoje bitke, na asfaltu grada su bile primetne druge tendencije. Novine su često punili nežni napisi o devojčicama koje uče šta su plije i glise na baletskom tečaju. Mada – i gradske devojke najčešće su završavale u učiteljskoj školi, a samo najbolje u gimanziji. One koje su stizale do fakulteta u novinama nisu pominjane. Samo statistika svedoči da ih je sve više bilo na ekonomiji, da su počele da osvajaju medicinu, farmaciju, poljoprivredu, ali ne još i tehniku i veterinu.

I iako se može učiniti da je 106 žena, što je tada bilo 0,36 odsto ženske populacije koja je stasala za školovanje,  kolikko ih je u Pančevu bilo na popisu 1953, isuviše malo, to je bio značajan napredak za samo pola decenije. Jer na prethodnom popisu iz 1948. bilo ih je samo 63. Ispod tog rasta od skoro 70 odsto krio se dobar zalet za budućnost.

(Pančevac / Nevena Simendić sa saradnicima)

Put od Kike Bibić do diplome fakulteta