Devojčice u žoku umesto u školi

Osim potrebe za radnom snagom u kući, očigledan razlog za „neposećivanje” škole bila je i rana udadba devojaka, pa i devojčica. Vlasti su sredinom prošlog veka smatrale da su razlog tome „zaostala mišljenja” naših naroda, naseljenih sa svih strana u Južni Banat. I sigurno, bilo je tu brige da se ženskadija ne prometne u „fufe” po ženskim školskim internatima, ali bilo je nešto i u ekonomiji.

„U Uzdinu ne pohađa školu 67 dece. Opštinski narodni odbor saslušao je 12 roditelja, sve ih kaznio po 2.000 dinara. Međutim, ta kazna je ostala na papiru u Opštinskom odboru, jer je dosad niko nije platio. U Kovačici 111 učenika ne pohađa školu. U ovom mestu Opštinski odbor prepustio je učiteljima da saslušavaju roditelje. Sličan slučaj je i u Sakulama, Barandi, Sefkerinu i mnogim drugim selima.”

„… u Banatskom Novom Selu ne može da se otvori osmi razred, jer nema dovoljan broj učenika za opstanak odeljenja. Đački roditelji ne šalju decu u školu i tako Rumuni Novoseljani još uvek tapkaju u mestu i ne koriste školu koja im je i te kako potrebna. U Banatskom Novom Selu ima i odbornika koji ne šalju decu u školu, kao što je Stevan Maljica, koga je sudija za prekršaje kaznio sa 3.000 dinara.”

Ovo su izvodi iz samo dva teksta u „Pančevcu” od sijaset sličnih tokom pedesetih godina prošlog veka koji nam govore o tome kako je vlast i batinom morala uterivati roditelje da šalju decu u školu. Ali od kazne očigledno je muka da se preživi bila važnija, pa se nepismenost tih godina čak i povećavala, jer su deca ostajala u kući i kao radna snaga.

I u tekstu pod naslovom „Obrazovanje i opismenjavanje” od 4. novembra 1955. gradske novine će konstatovati da u srezu (obuhvatao tada i Opovo, Borču, Crepaju i Bavanište) i dalje ima 6.176 nepismenih, od kojih je 2.535 ne zna da napiše čak ni slovo. A iako je od kraja rata bilo već prošlo 10 godina, čak je i u mladeži, od 15 do 35 godina, bilo 1.316 bez škole. „Koren nepismenosti” je ležao u  „nepohađanju nastave”, o čemu svedoče podaci iz sela: u Bavaništu je bilo 257 nepismenih, a 100 nepohađača škole, u Jabuci 121 nepismeni, a 110 nepohađača…

Kad majka ćerki ne da u školu

O tome koliko je bilo devojčica i devojaka koje su ostajale kod kuće umesto da idu u školu, nije se posebno govorilo, bar na stranicama novina.

– Moja majka se od pet sestara jedina školovala jer je bila najmlađa, pošto se rodila 1938. Tetka koja je bila starija dve godine uspela je da se domogne osnovne škole, koja je tada trajala četiri godine, a ostale u školu nisu ni ušle. Nisu se čak ni opismenile do smrti, pa sam jednoj od njih, koju sam posećivala,  kasnije stalno morala da čitam titl u serijama. Nažalost, ni moja majka nije završila srednju školu jer se razbolela od tuberkuloze. Izlečena je uspešno, ali se u školu nije vratila – ispričala nam je Zorica iz Omoljice, rođena šezdesetih godina i očigledno pripadnica generacije u kojoj se drugačije gledalo na školovanje žena jer je završila i fakultet.

Naravno, Zoričine tetke su bile domaćice jer zbog toga što nisu bile obrazovane nisu mogle nigde ni raditi, osim u kući, što se ni do dan-danas, za razliku od nekih drugih evropskih zemalja, ne smatra kao zaposlenje.

Razlog da se žene ne školuju u ta vremena vlast je skoro isključivo videla u „zaostalim shvatanjima”, i to posebno po selima, kako je govorio i drug Dušan Bogdanov Senko, tada glavni političar pančevačkog sreza. „Pored Srba, ima Hrvata, Makedonaca, Crnogoraca, Mađara, Rumuna, Slovaka, Bugara, Nemaca i ostalih, a takođe u više sela imamo kolonista iz raznih krajeva naše zemlje. (… ) Možemo reći da su žene u tim mestima uglavnom nosioci i čuvari ’tradicija’, a da je uzrok u objektivnoj zaostalosti žene. (…) Kod Rumuna je još uvek problem rana ženidba (…) U drugim mestima, na primer kod Slovaka, imamo vrlo ozbiljan problem posećivanja nastave u višim razredima osmogodišnjeg školovanja, i to u većini slučajeva ženske omladine. Čak u nekim selima primećuje se da im majke zabranjuju odlazak u školu. Znači, u pitanju je posledica zaostalih shvatanja protiv kojih moramo povesti političku borbu preko svih društvenih organizacija.”

– Ni ja nisam htela u školu dok nisam u nju krenula. Tek onda sam shvatila šta sam dobila. Ali ne bi mi dali da idem u školu da to vlast nije naredila. Sećam se da je bio problem i obuća. Kada sam već krenula u nižu gimnaziju, što je odgovaralo današnjim višim razredima osnovne     škole, otac je morao da mi kupi cipele umesto opanaka. Posle, kad god ne bi bilo da se nešto kupi, govorilo se u porodici da je to zbog Desankinih cipela – ispričala nam je 85-godišnja žena  iz Banatskog Novog Sela.

Iako je jasno da rana udadba žena nije bila jedini uzrok toga što se ženska omladina ne obrazuje u većoj meri od one muške, ipak je jasno da je tamo gde je bilo više devojčica koje su terali u ugovorene brakove u ranmm godinama bilo kasnije manje pismenih žena.

Brak protiv škole

Po zakonu o braku, donetom posle Drugog svetskog rata, za brak maloletnika bila je potrebna dozvola suda, a i lekarsko uverenje o telesnoj i duševnoj sposobnosti za bračnu zajednicu. Mada, sudeći po broju takvih brkaova, i nije bilo tako teško ispuniti sve te uslove. Uostalom, šta su mogli da rade i sudovi kada, na primer, dete već bude na putu.

Da su praktično devojčice u većem broju te koje su maloletne ulazile u brak, tvrdio je i „Pančevac” u tekstu „Borba protiv zaostalosti – brak maloletnika” od 24. januara 1953, kao i da „takva pojava češće zahvata sela nastanjena Rumunima”. Ali da ipak Rumuni nisu bili krivi za sve, govori statistika, iako treba imati u vidu da je bitan i broj pripadnika u jednoj naciji. Prema odluci Sreskog suda, u 1952. je odobren brak ukupno 58 maloletnih devojaka i sedam maloletnih mladića, od kojih kod Rumuna 15, Slovaka 14, Mađara 12, Srba 21 i Bugara tri. A iza ovih brojki bili su skriveni i neregistrovani brakovi, što pominje i „Pančevac”. Anonimno nam je ćerka jedne Rumunke iz Banatskog Novog Sela svedočila da je njena majka sa 15 godina „otišla iz kuće”, ne svojom voljom, da bi brak pred državom zvanično bio sklopljen tek kada je i ona napunila 18 godina.

– Bila je sreća što je imala dobar brak jer je moj otac bio dobar čovek. U trenutku kada su počeli da žive zajedno, bio je i on mlad, mada je bio punoletan jer je imao 18 godina. Ona je bila pismena, ali je završila samo dva razreda škole, dok je on završio celu osnovnu. Bili su poljoprivednici, pa nisu mislili da im kasnije treba više – kazala nam je naša sagovornica.

Brža pančevačka sela

Vremena su se ipak menjala, što su zdušno podržavali novinari „Pančevca” ili su pak isticali ssmo pozitivne primere – jer tako je trebalo. U tekstu Miroslava Antića, tada i novinara, koji je u julu 1954. posetio  Banatsko Novo Selo, saznajemo šta je „žok” kod Rumuna, mada i u Srba, kako i on napisa, postoji nešto slično – narogalj.

„Devojke su na jednom kraju. Obučene su u bogate narodne nošnje. Na glavi i grudima seferini. One, naravno, kao skromne i i pristojne gledaju u zemlju. A majke, strine i tetke mladića obilaze okolo, pipkaju koja je svila na devojkama najbolja, prebrojavaju dukate i pitaju – o mirazu! Vreme je prošlo. Došli su novi ljudi i novi pogledi na svet. Pa ipak, još i danas često se dešava da devojke idu ‘na gledanje’, da se oko njih pogađaju, da im pipkaju odeću i broje dukate. Za to vreme momci upregnu konje u nove karuce, obuku se u bogata nardona odela, pa se ‘momče’ kroz selo. Najbolji momak ne mora da bude pametan i lep. Važno je da ima prvoklasne konje na kojima zveče zvekiri, nove skupe kajase i šarena kola. I tako babe i strine gledaju, pamete i biraju, a devojka se udaje po naređenju. Bezbroj je slučajeva nakaradnih brakova: momak lep kao lutka, a devojka pokvarena, usto raspuštenica, ružna, prostakuša… I obrnuto.”

Napisao je Mika i da su brakovi maloletnika rumunski narodni običaj, što je poseban problem Novog Sela, gde su „deca prosto navikla da kad napune 12 ili 13 godina, prestanu da misle o školi i počnu da se oblače i idu u žok”.

U tekstu „Pucaju okovi tradicije” od 6. avgusta Aleksandar Malušević će posle boravka u Uzdinu tvrditi da ipak stari običaji, koji „imaju korena u ekonomskim prilikama i želji za bogaćenjem”, ipak izumiru. „Brakove sklapaju roditelji. Zakaže se dan venčanja za dve do tri godine unapred. U međuvremenu, mladenci, još uvek deca, rastu i posećuju jedno drugog svake nedelje. Desi se, pokatkad, da se deca za to vreme i zavole. Roditelji moraju da se slušaju! A otac momka kupio je ‘na vreme’ devojku. Čak je i kaparisao sa 20.000 do 30.00o. To mu je garancija za snaju. Ako se predomisli – izgubiće kaparu. I to nije baš retka stvar. Eto, mali Petrica. Bio je veren pune dve godine. Ali kada je trebalo da se venča, roditelji se iznenada predomisliše. Našli su snaju koja će doneti dva dukata i lanac zemlje više!” Običaja su se, kako tvrdi i Aca Malušević, odricali sve više oni koji su i u školu išli.

Situacija se brzo menjala, sudeći po tekstu Vite Sudarskog „Odakle dolaze snaje” iz broja od 1. juna 1963, pošto su za sinove u Novom Selu skoro isključivo birane mlade iz Glogonja, Jabuke ili Ovče, sela koja su dovoljno razvijena da im pariraju po razvijenosti. „Stvarale su se iz godine u godinu takve vrline kao što je pedantnost, visoka higijena, radne navike. Sve ovo je uticalo i na izmenu ishrane, proširenje artikala za ishranu. U tom pogledu sela s kojima održavamo rodibnske veze, iz kojih dovodimo snaje, prilično su napredovala i odmakla od ostalih”, ispričao je tada jedan Novoseljanin Viti.

Napredovanje je ipak išlo sporo, na sreću, brže kod žena. Osim krivulje u grafikonu o broju nepismenih od 1948. do 2022, koja se mnogo brže spušta kada su žene u pitanju, o tome govori i podatak o strukturi nepismenih s poslednjeg popisa. Žene koje ne znaju da čitaju i pišu imaju uglavnom iznad  65 godina, što znači da su najkasnije bile rođene pre 1960. godine. U Pančevu je nepismenost kod oba pola kod mlađih od 19 godina skoro iskorenjena. Ali ako ništa drugo, radi pobedničkog ženskog mentaliteta mogli bismo istaći da je od ukupno 10 nepismenih u tom uzrastu osam muškaraca, ili pet puta više nego žena.

(Pančevac / Nevena Simendić sa saradnicima)

Put od Kike Bibić do diplome fakulteta

Prosvećivanje praznovernih „tečajki” iz pančevačkih sela

Školovanje za pristojne učiteljice-domaćice