Slobodan Tanasijević je rođen 30. septembra 1965. godine u Beogradu, ali ubrzo ga je život doveo u Omoljicu, prevashodno zahvaljujući tome što su njegovi roditelji Jelena i Aleksandar, kao prosvetni radnici, dobili posao baš u tom pančevačkom selu.
Tu je Boban odrastao i završio osnovnu školu, a potom i pančevačku gimnaziju, nakon čega je studirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.
Nedugo zatim zaposlio se u voždovačkom listu, gde je vodio kulturnu rubriku. Uporedo s tim počeo je da sarađuje i s Kulturnim centrom Pančeva pri organizaciji programa.
Nakon izvesnog vremena postao je i urednik muzičkih programa u pomenutoj gradskoj ustanovi, pa je velikim delom zaslužan za izuzetno kvalitetan sadržaj u toj sferi umetnosti, po čemu je Pančevo jedna od najprepoznatljivijih sredina u širem okruženju.
Tu pre svega treba istaći u međunarodnim razmerama renomirane manifestacije kao što su Pančevački džez festival, festival „Ethno.com”, „Klasik fest”…

PANČEVAC: Kako je teklo odrastanje u Omoljici?
SLOBODAN TANASIJEVIĆ: Rođen sam u Beogradu, ali taj period života ne pamtim, iako sam kasnije odlazio kod bake i deke koji su tamo živeli. Moji roditelji su bili prosvetni radnici, a prethodno su se zaljubili na fakultetu. Kasnije su po nalogu ministarstva obrazovanja dobijali nameštenja u raznim mestima, pa je, u momentu kada je tata bio u Magliću, a mama u Tavankutu, ispalo da su nekako istovremeno oboje raspoređeni u Omoljicu. Tako sam sasvim slučajno odrastao u ovom pančevačkom mestu. Inače, bio sam najmlađe dete u porodici, uz još dve starije sestre, koje je život mnogo kasnije vratio u rodni Beograd, dok sam ja do danas ostao u Omoljici. Dobar deo detinjstva proveo sam u lokalnom filmskom klubu, koji je iznedrio i čuveni „Žisel”, festival s poluvekovnom tradicijom, po kojem je Omoljica nadaleko prepoznatljiva. Tata je bio jedan od osnivača svega toga, ali smo i svi mi drugi članovi porodice na razne načine bili uključeni u te aktivnosti. Na početku su prostorije kluba bile na mestu današnjeg Penzionerskog kluba, na početku Ulice Miloša Crnjanskog, sve dok nisu prebačene u Dom kulture, nakon čega je i festival potpao pod organizaciju te ustanove. Mogu da kažem da sam bio jedan od agilnijih članova, uz Slobodana Jokića, Milenu Gajić, Milenka Gvozdenovića i druge, a blisko sam sarađivao i s Kino-klubom Beograd i osvajao silne nagrade za amaterske dokumentarne i igrane filmove.
• Kreće i ozbiljniji angažman u oblasti kulture…
– Nakon završene Gimnazije upisao sam Pravni fakultet u Novom Sadu, jer mi je velika želja da studiram režiju propala, iako sam ušao u poslednji krug prijemnog ispita kod profesora Bore Draškovića. Potom sam radio u beogradskoj opštini Voždovac, tako što sam za tamošnje novine obrađivao teme iz kulture. To je verovatno uticalo da neki ljudi uoče moj trud, pa sam 1996. godine dobio poziv od Svetlane Mladenov iz Kulturnog centra Pančeva, neposredno pre nego što je postavljena za direktora te ustanove. Ona je smatrala da joj je neophodan takav profil čoveka, s obzirom na to da sam obilazio i organizovao koncerte, izložbe i razne druge događaje, pa sam poznavao i mnogo ljudi iz sveta kulture. Prihvatio sam poziv i neko vreme paralelno radio pre podne na Voždovcu, a po podne u Pančevu. Čak sam nekoliko meseci bio i muzički urednik na novoformiranom francuskom radiju „Nostalži”, smeštenom u SC „Olimp” na Zvezdari, koji je emitovao program za frankofonsko govorno područje, i to samo muziku i radijske džinglove, bez vesti i politike.
• A onda Kulturni centar Pančeva!
– Bio je to ubitačan tempo, pa sam morao da izaberem trajno zaposlenje i na kraju sam se opredelio za Kulturni centar. Tamo sam sredinom devedesetih zatekao pomalo učmalo stanje, takvo da nije bilo gotovo nikakvih programa iz domena muzike, naročito one klasične, i sve se svodilo najčešće na filmske projekcije, pomalo pozorišta i jaku likovnu scenu, dok su koncerti bili na nivou kulturološkog incidenta. S dolaskom Svetlane Mladenov stiže i „sveža krv” u liku nekoliko mlađih ljudi, pa smo s mnogo entuzijazma, pored ostalog, počeli da radimo celodnevne programe, a primera radi aktivirali smo i prostor platoa ispred Kulturnog centra. I nakon tih dvadesetak godina predanog rada stigli smo do toga da sada imamo tri renomirana međunarodna muzička festivala, kao i redovne koncerte širokog muzičkog spektra, od nastupa učenika muzičke škole, koncertmajstora, džez sastava do mejnstrim izvođača i rokenrol bendova. Rekao bih da smo uspeli u nameri da napravimo atmosferu da se svi ti ljudi, koji nastupaju i dolaze na programe, kod nas osećaju dobrodošlo.
• Ipak, muzički festivali su nešto posebno, pre svega onaj posvećen džezu.
– Smatram da je kvalitet vidljiv, naročito kada je reč o džez festivalu. Dokaz za to je i poslednjih godina dolazak preko deset novinara iz inostranstva iz zemalja kao što su Velika Britanija, Nemačka ili SAD, a o regionu da ne pričam. Našu manifestaciju pomno prate i renomirani sajtovi „Jazz Times” i „London Jazz News” i sve to zajedno govori da se nalazimo na muzičkoj mapi Evrope i sveta. S druge strane, ako je jedan takav doajen džez saksofona kao što je Džo Lovano zapamtio da je ovde bio pre pet godina i setio se da je njegov koncert bio sjajan, a čak smo se i zagrlili prilikom susreta, jasno govori da smo kao festival dosegli zavidnu reputaciju. Sve u svemu, lista legendi je za ovih dvadeset pet godina predugačka, počev od Roja Hargruva, Džona Amerkrombija, do Kurta Ejlinga, Stejsi Kent, Džona Skofilda itd. Ili sjajnih gitarista, poput Majka Šterna, i bubnjara Dejva Vekla, koji je bio i jedan od naših pikova, jer su ga željno iščekivali ljudi sa akademskim obrazovanjem iz Graca, kao što su dva Dušana: Novakov i Ivanišević. Naravno, bilo je i domaćih majstora: Duško Gojković, Vasil Hadžimanov, Matija Dedić, Bojan Zulfikarpašić, Big bend RTS…
• I sve to je ostavilo neizbrisiv trag kojim ceo grad može da se ponosi.
– Svi muzičari su posle nastupa na festivalu otišli s nekim pozitivnim iskustvom. Pritom se tu svašta zanimljivo dešavalo iza scene, a ja sam sve vreme bio s muzičarima. Svi su specifični, pa tako pomenuti Lovano, inače pravi gospodin sa istančanim manirima, nikog ne odbija za razgovor ili fotografisanje. Iako je istinska zvezda i živa riznica džeza, privatno nimalo nije nadmen ili prepotentan, već je neopisivo srdačan i predusretljiv. S druge strane, Roj Hargruv, koji je imao fantastičan nastup, bio je veoma hladan. Takav je bio od izlaska iz aviona dok se nije popeo na scenu, a pratili su ga članovi benda, koji su takođe bili kao zombirani, sve dok nisu na sešnu u foajeu pokazali drugo, mnogo vedrije lice. Recimo, Viktor Bejli je nakon koncerta tražio da se prodaju njegovi „rezani” diskovi, kada sam mu skrenuo pažnju da nisu zvanični i autorizovani. On je samo rekao da je dovoljno da ih na licu mesta potpiše i to je to. Skofild je bio veoma ljut jer je kasnio s nastupom zbog čekanja da se predstavnik američke ambasade obrati publici pre njegovog nastupa. Kada je muzičar već hteo da izađe na binu, diplomata se pojavio, pa su imali neprijatan razgovor. Sve u svemu, mislim da naš grad treba da bude ponosan što smo opstali, jer su se mnogi festivali u međuvremenu ugasili ili su svedeni na preživljavanje. To je ponajviše zato što naša publika prepoznaje kvalitet i svake godine dolazi u sve većem broju.
• Tu su i druge ništa manje važne muzičke manifestacije…
– Već devetnaest godina postoji „Ethno.com”, na kojem je ove godine recimo gostovao Damir Imamović, velika zvezda u svetskim razmerama. Na ovogodišnjem festivalu imali smo i omaž bivšoj umetničkoj direktorki te manifestacije, prerano preminuloj Seleni Rakočević. Filip Krumes, sadašnji umetnički direktor festivala, napravio je zaokret u uređivačkoj politici festivala – ka svetskoj muzičkoj sceni. Tu je, naravno, i „Klasik fest”, čiji je inspirator i glavni selektor doktor umetnosti Ognjen Popović, koji traje već jedanaest godina. Ideja je bila da svaki festival ima nekog od renomiranih pančevačkih muzičara na mestu umetničkog direktora. Džez festival je pokrenut na inicijativu Vlade Mitrovića, pasioniranog džezera i vlasnika „Pasaž grupe”, i Miloša Krstića, čuvenog pijaniste i profesora na akademiji, zatim Save Ramjanca i drugih. Kasnije se uključio Dušan Ivanišević, a onda i Voja Pantić, koji je još uvek saradnik festivala. I drugi programi su vredni pažnje, a imamo intenzivnu muzičku sezonu i leti, na platou, kao i zimi, kada koristimo dvoranu, dok kamerne koncerte organizujemo na maloj sceni KCP-a. Što se uslova tiče, sve su bolji nakon što je velika sala renovirana, ali nedostaje klimatizacija, pogotovo leti, kada su visoke tepmerature, kao i malo bolja rasveta.
• Kakva je situacija u pogledu kulture u samoj Omoljici?
– Uvek sam se trudio da svojim sugestijama i kontaktima pomognem i Domu kulture i Mesnoj zajednici. Izvestan period proveo sam i u Upravnom odboru pomenute ustanove kulture, odmah posle petooktobarskih promena. Međutim, u tako malim mestima teško je funkcionisati bez budžeta i napraviti ozbiljniji iskorak. S druge strane, dao sam sve od sebe da pomognem ocu oko objavljivanja monografije o našem selu i zaista smo ponosni kao porodica što je tako nešto ugledalo svetlost dana, a to će nesumnjivo mnogo značiti i za Omoljicu. Ponosan sam i na svoju porodicu, na suprugu Svetlanu, s kojom sam dvadeset tri godine u braku, kao i na sina Aleksandra i ćerku Isidoru, a sreća će uskoro biti neuporedivo veća kada na svet dođe i unuka.