NAŠ GOST PANČEVAC MILOŠ BLAGOJEVIĆ, POMOĆNIK MINISTRA ZA OBRAZOVANJE: Košarkaš i menadžer, na mnogo nivoa
Rođeni je Pančevac, „centraš”. Odmah, na prvi pogled, deluje kao dobar lik, možda zbog svog „bebi-fejsa”. I jeste skroz kul. Miloš Blagojević je već uveliko ostvareni profesionalac u sferama obrazovanja i menadžmenta, a (pre)poznato je i njegovo angažovanje u lokalnoj košarci. Iza njega su godine napornog rada i, ono što je svima nama ponaosob najvažnije, rezultati. Uvek je zadovoljstvo ćaskati s Mišom. Delimo s vama deo razgovora uz kafu s Milošem Blagojevićem, pomoćnikom ministra za srednje obrazovanje i vaspitanje i obrazovanje odraslih.
PANČEVAC: Podelite s našim čitaocima najvažnije momente u vezi s vašim odrastanjem i porodicom.
MILOŠ BLAGOJEVIĆ: Rođen sam i odrastao u našem Pančevu, u centru grada, u velikoj porodici, s prabakom na čelu. Imam dva mlađa brata, Nemanju i Dušana, s kojima sam jako blizak: Nemanju viđam skoro svaki dan, a Dušan živi više od deset godina u Kini, ali smo u lepom kontaktu. Pradeda Pera Višnjić držao je jednu od prvih kafana u Pančevu – „Orač”. Deda Mile Blagojević bio je dugogodišnji direktor ondašnjeg komunalnog preduzeća „Standard”, a drugi deda, Darko Protić, bio je vaš kolega – novinar, naravno i u „Pančevcu” jedno vreme, posle i član Upravnog odbora lista. Meni najbliža škola bila je „Zmajeva” i nju sam završio, a kasnije su me životne okolnosti i vratile u nju.
• Nakon toga ste upisali pančevačku gimnaziju „Uroš Predić”.
– Da, bio sam deo prve generacije koja je polagala prijemni ispit za srednju školu. Sećam se da je u junskom roku jako malo nas položilo ispit i da sam mogao da biram školu koju sam hteo. Izabrao sam Gimnaziju i nisam se pokajao: to je upravo bio i moj kraj grada, u kome sam odrastao. Moj deda je živeo u jedinoj desetospratnici u stanu koji gleda na dvorište Gimnazije. Danas živim u tom istom stanu… Gimnazija početkom devedesetih bila je pravo mesto na kome treba da budeš: sjajni profesori, koncerti, maskenbali…
Privatna arhiva
• Hajde da ne zaboravimo vašu posvećenost košarci.
– Jeste, to je veoma bitan segment mog života. Moje detinjstvo je definitivno obeležila košarka, tačnije basket, koji smo igrali gde god smo stizali, najčešće tu, ispred zgrade, na čuvenom košu pored Železničke ambulante, gde je sada parking. Kasnije je, naravno, košarka bila logičan izbor za treniranje. Drugari i ja smo osnovali tadašnji KK „Agropan”, današnji KK „Tamiš”, i evo već 30 godina družimo se i pratimo košarku. Često pominjem da sam igrao samo na betonu, jer su upravo letnje lige bile takmičenja u kojima smo učestvovali. Kasnije, kad je KK „Tamiš” napredovao kroz lige, ja sam već prestao sa aktivnim igranjem i zajedno s prijateljima pomagao sam u funkcionisanju kluba. Mnogo drugara je prošlo kroz klub, nastala su prijateljstva za ceo život i priče za druženje, mnogi su otišli van zemlje i u druge gradove, ali ostali smo u kontaktu. Još uvek sam u klubu, zajedno s Darkom, Bojanom, Nešom, Jokijem i drugima koji su tu godinama, redovno pratim utakmice, a poslednjih šest godina sam predsednik Skupštine Košarkaškog saveza Vojvodine i delegat u Skupštini Košarkaškog saveza Srbije.
• Odosmo već na ozbiljnu priču. Hajde da se vratimo na tzv. momčenje, kad ste još bili veoma mladi.
– Okej (smeh). Kad razmišljam o prvim izlascima, najjača su mi sećanja na čuveni Studentski. I danas kad zovem taksi i zamolim da dođu ispred Studentskog, oni malo mlađi taksisti ne znaju gde je to i šta je nama Studentski predstavljao: koncerti „Ekatarine Velike”, „Psihomodo popa”, „Partibrejkersa” – a bio sam i na poslednjem njihovom koncertu u „Apolu” (smeh). I koncerti mnogih drugih, uz legende tog fenomenalnog prostora, Lemu i Džiza. Posle smo brat i ja radili za šankom kad su svirke, stigli smo tamo preko veze (smeh). Nakon toga je „naišao” superposećeni dobri stari „Kupe”. I tako dalje. Bilo je lepo. Upisao sam Geografski fakultet, studirao i povremeno radio. Malo se to studiranje oteglo, ali bilo je svega tih godina – studentskih protesta, izlazaka i malo slabije putovanja, što sam kasnije nadoknadio.
• Kako je krenuo i kuda je otišao vaš profesionalni razvoj?
– Prvi posao, što se kaže, u struci, bio je u Ekonomskoj školi „Paja Marganović”, još dok sam bio apsolvent. I svidelo mi se da radim u školi. Nakon završetka faksa proveo sam tri godine u „Brankovoj” školi i bilo mi je odlično, nadao sam se da ću ostati tamo zastalno. Kad mi se tamo završilo angažovanje, igrom slučaja sam se zaposlio u privatnoj gimnaziji „Ruđer Bošković” u Beogradu. Mislim da sam ostavio dobar utisak na razgovoru kod tadašnjeg generalnog menadžera Mladena Šarčevića, koji me je ubrzo pozvao da radim tamo. Radio sam kao profesor i u Osnovnoj školi „Ruđer Bošković”, a kasnije i u menadžmentu škole. Mnogo sam naučio radeći tamo. U nekom trenutku sam shvatio da me privlače organizacija i menadžment.
Privatna arhiva
I, kad se stvorila prilika, konkurisao sam za direktora OŠ „Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Dugogodišnja direktorka Dragica Veljković odlazila je u penziju i to mi je pomenula u jednom razgovoru na parkingu iza škole. Tada sam prvi put pomislio da bih mogao da se okušam u tom poslu. Novembra 2014. postao sam direktor i proveo dve sjajne godine u „Zmajevoj” školi. Bilo mi je mnogo lepo, interesantno, izazovno. Kolektiv je bio sjajan, još uvek je, i čini mi se da smo „kliknuli” na prvu. Saradnja sa svima bila je odlična, a i ta promena je meni mnogo značila. Kad iz sadašnjeg ugla gledam na taj period, čini mi se da sam tada bio poslovno najzadovoljniji, jer je sve što uradite bilo odmah vidljivo i sve se odmah realizovalo.
• Ali tu niste stali…
– Ne, sve znate (smeh). Pomenuti Šarčević je postao ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja avgusta 2016. godine i već u oktobru sam postao deo njegovog tima, kao posebni savetnik, i na toj poziciji sam bio nešto više od godinu dana. Nakon toga zaposlio sam se kao državni službenik u Sektoru za srednje obrazovanje, u Grupi za srednje opšte i umetničko obrazovanje i vaspitanje. Po dolasku Branka Ružića na mesto ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja imenovan sam na mesto pomoćnika ministra za srednje obrazovanje i vaspitanje i obrazovanje odraslih, prvo kao v. d., a od juna 2021. na pet godina. Vrlo odgovorno mesto, zahtevno i izazovno, trudim se da ovaj posao radim najbolje što mogu. Na svoju sreću, imam sjajnu ekipu s kojom sarađujem.
• A putovanja? Pomenuli ste ih malopre. Svi negde sanjarimo da mrdamo iz rodnog grada što češće.
– Imao sam prilike da posetim institucije Evropske unije, kao što su Evropski parlament, Direkcija za spoljne poslove, Misiju Slovenije pri EU i još neke, i da se upoznam s radom Misije Republike Srbije u Briselu. Ako mogu malo da maštam, voleo bih da radim u Briselu, u nekoj od brojnih institucija koje tamo postoje. Lično mislim da je naša budućnost u Evropskoj uniji i da smo u velikoj meri već spremni za to. Što se budućih putovanja tiče, nadam se da ću posetiti Portugal ove godine, to mi je velika želja, deluje mi kao predivna zemlja, sa odličnom klimom i specifičnim načinom života i interesantnom kulturom. Inače, svake godine posetim Crnu Goru nekoliko puta; imamo vikendicu u čuvenom, pre svega po tunelu (smeh), selu Mišići i upravo se dogovaramo da ovih dana organizujemo radnu akciju sređivanja kuće i dvorišta nakon zimskog perioda.
Pritnscreen/YT
• Nešto smo zaboravili? Hajde da, pored ove višeslojne životne priče, nekako poentirate.
– Ne mogu da kažem da imam neki specifičan moto života: iskreno se trudim da svaki posao radim maksimalno, s punom posvećenošću, i rezultati su, zasad, nekako dolazili. Nadam se da će tako biti i ubuduće. Mislim da je to pre svega zbog iskrenog i otvorenog pristupa svemu. Ustaneš ujutru rano – da mi je neko rekao kad sam bio mlađi da ću bez problema ustajati u šest ujutru svaki dan, rekao bih mu da se šali – daš svoj maksimum i onda spavaš dobro.
(Pančevac/S. Trajković)
