O Deliblatskoj peščari sročene su silne priče i reportaže i stoga je o toj oazi teško nešto novo reći ili napisati. Međutim, za onog ko želi da istražuje, uvek postoji nešto što nije kazano i tako će biti i kada je reč o pomenutom rezervatu prirode dok je ljudi (starih i novih).

A tamo ljudi obitavaju u sve većem broju, naročito od perioda pandemije koronavirusa, kada su nebrojeni žitelji urbanih sredina nagrnuli da kupuju vikendice i placeve.
To je neminovno uzrokovalo da se cena ara doslovce udesetostruči. I tome se ne vidi kraj, pre svega otkad je počela izgradnja akvaparka i raznih apartmana, a polako se kreće i u smeru etno-turizma.

O tome kakva je situacija u Deliblatskoj peščari u vreme najnovije najezde vikendaša iz gradova i kako je to u poređenju s nakadašnjim vremenima, najbolje znaju oni koji već dugo žive u toj prelepoj prirodi.

Jedan od najpoznatijih žitelja Peska sasvim sigurno je Radovan Marković, dugogodišnji ugostitelj, koji je dugo držao čuveni restoran „Točak” na Devojačkom bunaru, prema čemu se i dan-danas orijentišu ljudi kada zađu u ovaj predivan krajolik.

Vikendice sada niču kao osamdesetih

Ovaj svedok decenija života na obodu jedinstvene oaze mira, tišine i čistog vazduha i danas drži kafanicu, koja se zove jednostavno „Kod Radovana”, gde se sakuplja lokalna ekipica i svakodnevno bezbrižno čavrlja.
– Moji roditelji su došli 1957. godine iz Bajine Bašte u Pesak, kada su ovde još uvek bili vinogradi. I to su uglavnom držale Švabe, a nakon rata Rumuni iz Dolova i Vladimirovca. I kada su za vreme Tita uvedeni porezi na čokote 1960. godine, sve je to uništeno. U početku je bilo malo ljudi i prilično teško za život. Bilo je 30–40 domaćinstava, nije bilo ni prodavnice, a većina ljudi radila je u šumskoj upravi. Nije bilo asfalta do 1970. za Karlovac, već samo za Vladimirovac. Zlatna era Peščare počela je osamdesetih, kada je krenula izgradnja vikendica, a kamioni su ovuda jurili svaki dan. Tih osamdesetih imao sam prekoputa restoran „Točak”, u vreme kada je „Bog išao po zemlji”, kada su fabrike radile, pa su autobusi dolazili jedan za drugim. Svakog vikenda sam držao muziku i nisam mogao da napravim dovoljno srnećih paprikaša kolika je bila potražnja – priča Radovan.

Pančevac

On navodi da je sve nekako stalo 1990. godine i sve do korone je bilo jeftino, bambadava.
– Donedavno je bilo oko 1.200 vikendica, a posle 2020. godine njihov broj je skočio na 1.500. I sada ne možeš da kupiš plac, a traži se da to nije normalno. I kada neko zine da želi da proda, to plane, pa je sada ovde ludnica. Ispod 1.000 evra nema šanse da nađeš ar, a pre pet godina bio je 100 evra. Još kada krene u junu da radi akvapark, biće prava ludnica. To je tek čudo sa četiri bazena, toboganom, 30 kupatila, a gradi se i na dva mesta po 16 apartmana sa bazenom. Gradi se brzo i uskoro će biti verovatno kao Zlatibor. Malo me nerviraju ovi što tako mahnito jure kvadovima i dižu prašinu, ali uprkos svemu tome Pesak je veoma zdrav pre svega zbog vazduha, što sam na sebi isprobao i zato ga izuzetno volim – kaže ovaj žitelj Peščare.

Njegov brat Ilija Marković ovde je rođen 1956. godine, a s obzirom na to da je dobar zidar, zaslužan je za nastanak mnogih vikendica.
– Napravio sam svojom rukom najmanje 500 vikendica, a počelo je sedamdesetih godina, da bi osamdesetih to krenulo naglo. Tada si mogao da napraviš, pa tek kasnije da vadiš dozvolu. Većinom se zidalo blokovima, tvrdim materijalima, s betonskim temeljima i drvenim krovovima. A bili su drveni prozori, jer tada nije bilo ovih PVC-a. Osamdesetih je bila najbolja para, ali ni sad nije loše kad pogodiš ceo posao. Evo, ja u svojoj 66. godini još uvek radim. I to znam sve što se tiče građevine, pa mogu da uradim sve po sistemu „ključ u ruke” – od temelja do ploča i krova. I to mogu, uz dobru organizaciju, sve da uradim za sedam do deset dana. Uglavnom se zidaju kuće malih kvadratura, od 45 do 50 kvadrata. Ali tu nema velike zarade, iako ja s pola veka iskustva znam sve od zanata do organizacije, pa mogu da uradim jednostavnije i jeftinije i da ušparam i sebi i gazdi – kaže Ilija.

On dodaje da sada uglavnom zidaju „budžovani” i dolaze im mikseri i napune temelje.
– Ali meni je jednostavnije da mi neko dotera 10–20 kubika šljunka i tri-četiri tone cementa, pa da udarim mreže i armature i sve to lepo nalijem. Mikser ne može svugde da priđe i zapravo ne može maltene s glavnog puta da skrene. Cene su skočile u nebesa i sada ne može ispod 1.000 evra da se dobije ar. Džak cementa je 1.300, 70 dinara kilogram bloka i dok ga dovezeš – 80; kubik šljunka je 1.200 i za kuću od 50 kvadrata treba ti 10–15 kubika, pa dve tone cementa, pa armature, a kubik građe je oko 38.000, letva 70 dinara metar, pa kuću ne možeš da napraviš ispod 5.000 evra. Plus plac, stvarno je mnogo – kaže ovaj zidar.

Beograd zamenili za životinjsko carstvo

A koliko je Peščara okrepljujuća za svakog, govori i primer porodice Marinković iz neposrednog komšiluka, koju čine Nedeljko, Zorica i Zorana, koji ovde žive od 2017. godine.
– Plac je kupio još odavno suprug, koji je radio u „Azotari”. Najpre smo dovukli kamp prikolicu, pa smo dolazili vikendom, a otkad je ćerka krenula u prvi razred, živimo ovde, pa Zorana ide u Karlovac u školu. Meni je malo problem jer još uvek radim svakodnevno u Beogradu i treba mi sat i deset minuta do tamo, ako nije gužva. Ipak, ništa mi nije teško, jer ovde je predivno – postoji povoljna ruža vetrova, ima borovih šuma, specifičan vazduh sličan Zlatiboru. Imam problem sa štitnom žlezdom i, otkad sam ovde, smanjila sam terapiju. Postoji temperaturna razlika čak i u različitim delovima placa, a kamoli u samoj Peščari, kao i u odnosu na okruženje – kaže Zorica.
Ona dodaje da je važan razlog što su ovde i to što ćerka Zorana voli životinje i mnogo vremena provodi s konjem, poluponijem.

PančevacFoto: Pančevac

– Ona je odmalena jahala na hipodromu, pa joj nije bio problem da se adaptira na konjića kojeg je dobila od svog dede Zorana, takođe ljubitelja konja. U perspektivi planiramo da otvorimo i školicu jahanja. Pored toga, imamo dve koze, guske, patke, ćurke, kokoške, kikireze… Imamo i papagaja Miću, udomljene kuce Martu i Bebu, gusane Šiška i Miška. Živinu ne koljemo, jer ih je Zorana izvela iz jajeta, pa su joj sve to ljubimci. Ponekad podelimo jaja prijateljima i tek eventualno nešto prodamo. Razlika između ovih i kupovnih jaja je ogromna – ističe ova dojučerašnja Beograđanka.

Simbioza ugostitelja i proizvođača domaće hrane

Siniša Španović je takođe Beograd maltene u potpunosti zamenio za Devojački bunar. Njegovi roditelji su na potezu Vekerle kupili plac pre četrdeset godina.
– Polako smo počeli da spremamo i do 2005. godine sve smo sredili, a 2016. godine roditelji su umrli i kuća je počela da propada. Ipak, nakon što sam otišao u penziju 2019. godine, odlučio sam da promenim stvari kada je Narodna skupština Srbije donela Zakon o ugostiteljstvu da bi podstakla seoski turizam, ali da to bude na kvalitetan način, s visokim standardima. Rezultat je to da sam već tri godine jedini koji ima kategorisan smeštaj u opštini Alibunar. Oglašava se aktivno od sedam do deset vikendica, ali jedino ja plaćam porez od njih i zvanično radim ovaj posao po svim tehničkim i ugostiteljskim standardima, što nimalo nije jednostavno i jeftino. I moja Šumska kuća „Atina”, koja nosi ime po mojoj ćerki, dobija isključivo najviše ocene i svi komentari su pozitivni. A gosti mi dolaze s raznih strana, od okruženja, preko Pančeva, Vršca i Beograda, do Mađarske, Austrija, pa čak i Švedske – ističe Siniša.

Njemu dolaze gosti koji imaju razne potrebe, a u lokalnoj prodavnici nema mnogo toga da se kupi, pa su prinuđeni da idu u Vladimirovac ili Banatski Karlovac za deset jaja ili kilogram sira ili mesa. Zbog toga Siniša preporučuje svoje komšije koje se bave stočarstvom, kao seosko domaćinstvo Blagoja Kostića, od kojeg može da se nabavi dobra domaća hrana.

– Pored svinja, imam kravu, koze i ovce, kao i kokoške. Mnogo ljudi se doselilo iz gradova i svaki dan neko nešto traži i mora da se poruči unapred. Prodajem jagnjad, prasad, jariće i piliće, kao i kozji sir i mleko i naravno domaća jaja – kaže Blagoje.

Pančevac

Saradnja ovog tandema govori da se može napraviti odlična simbioza između onih koji izdaju smeštaj i proizvode hranu.
Oni se pritom i lepo druže, i to na čistom vazduhu, uz pesmu veselih ptičica i zdrave proizvode na stolu…

ODRŽAN KUP SRBIJE U STRELJAŠTVU: Aleksi Rakonjcu dve srebrne medalje, Marko Ninković se okitio zlatom! FOTO

OVO SRPSKO SELO LEŽI NA POLUDRAGOM KAMENU: Neverovatna priča iz Ramaće kod Kragujevca FOTO