ILONA LEČEI, NOVINARKA I SEKRETARKA MKUD-a TAMAŠI ARON: Odgovornost uvek treba preuzimati

ILONA LEČEI: Rođena sam u Pančevu 1963. godine kao drugo dete u radničkoj porodici. Otac je bio zaposlen u Staklari, dok je majka bila domaćica. Majka je bila težak astmatičar od moje treće godine, tako da je moje detinjstvo proteklo u senci njene bolesti, ali je otac učinio sve da sestri i meni pruži ljubav i pažnju i kada je majka bila mesecima po bolnicama. U tome su mu pomagali ostali članovi porodice, ali je on nosio najveći teret. Bez obzira na sve, imala sam srećno detinjstvo iako smo skromno živeli. Od svoje sedme godine sam trenirala plivanje. Rado se sećam tog perioda, jer sam uvek bila u društvu starije dece. Dva puta nedeljno smo putovali za Beograd na treninge i vraćali se kasno. Otac je bio taj koji me je uvek dočekivao i bodrio da istrajem. To je trajalo pet godina, kada sam zbog određenih zdravstvenih problema morala da prekinem treniranje. Medalje, diplome i uspomene s putovanja na takmičenja čuvam i danas. Najveći doživljaj mi je bio prvi let avionom za Split na državno takmičenje.

– Jeste. Roditelji i njihovi preci bili su bukovinski Sekelj-Mađari, tako da se podrazumevalo da ću počev od zabavišta pa dalje u OŠ „Bratstvo–jedinstvo” u Vojlovici pohađati nastavu na mađarskom jeziku. Bila sam odlična učenica, volela sam čitanje odmalena. Kasnije, u četvrtom razredu imali smo tri učiteljice i jednog učitelja. Bio je to Šandor Varga, koji nam je predavao maternji – mađarski jezik i muzičko vaspitanje. Tada nam je bilo čudno zašto skoro na svakom času moramo da pevamo pesmu „Bukovino, šta sam ti skrivila”, a tek nakon mnogo godina sam shvatila njegovu skrivenu želju da kroz ovu narodnu pesmu usadi u naša malena srca naše pravo poreklo, pošto se o tome tada nije toliko govorilo. Godinama kasnije postali smo saradnici u Mađarskom kulturno-umetničkom društvu „Tamaši Aron”, gde nas je naučio kako da organizujemo razne manifestacije. Pored redovne nastave, pohađala sam i razne sekcije u školi: pevala sam u horu, svirala frulu u orkestru, a najviše sam volela sekciju iz mađarskog jezika. Već tada sam postala dopisnik nedeljnog lista „Jo pajtaš”, a i čitanje knjiga sam jako volela. Osnovnu školu sam završila kao dobitnik Vukove nagrade.

– Nakon dve godine usmerenog obrazovanja odlučila sam se za ekonomsku školu – finansijski smer. Tada mi je želja bila da radim kao šalterski službenik u nekoj banci. Bila sam odlična i u srednjoj školi, ali nakon završetka četvrtog razreda nisam imala hrabrosti da se uputim u velegrad na fakultet, tako da sam već u toku leta našla zaposlenje, kako ne bih bila roditeljima na teretu.

– U svojoj četrnaestoj godini učlanila sam se u ženski hor MKUD-a „Tamaši Aron” u Vojlovici, a nakon toga i u folklornu grupu. S obzirom na to da smo na repertoaru imali izvorne narodne pesme i igre, često smo išli na gostovanja i festivale po celoj bivšoj Jugoslaviji. Festival u Zagrebu nam je bio jedan od najvećih doživljaja početkom osamdesetih godina. Postala sam i član dramske i literarne sekcije, pa smo i na taj način mogli da idemo na gostovanja po južnom Banatu. S društvom iz Vojlovice sam izlazila u grad, naročito smo voleli restorane sa živom muzikom. Međutim, mi smo preko zime svakog vikenda sami sebi organizovali disko-večeri u prostorijama MKUD-a „Tamaši Aron”, uz odobrenje rukovodstva i njihovo puno poverenje u nas.

– Radila sam u Opštini, u Regionalnoj privrednoj komori, u Staklari, u „Utvi” – sve na određeno vreme. Brak s Vilmošem Lečeijem, s kojim sam se upoznala u kulturnom društvu, sklopila sam 1984. Nakon rođenja prve ćerke izašao je konkurs u preduzeću „Utva – Vozila” za radno mesto poslovnog sekretara, gde sam i primljena. Radila sam u najvećem pogonu preduzeća, gde sam vodila administraciju za skoro hiljadu radnika. Zavolela sam svoj posao, jer sam radila s ljudima koji su me cenili i poštovali. U međuvremenu sam rodila još jednu ćerku, ali sam se vratila na isto radno mesto. Promenila sam svega dva radna mesta u toku trideset godina, koliko sam bila u „Vozilima”: napustila sam preduzeće 2013, jer je bilo pred zatvaranjem. Za tu firmu me vezuju lepe uspomene i iskrena prijateljstva, koja negujem i danas.

– Da. Naime, od 1999. godine bila sam član mađarskog uredništva RTV Pančeva. Prihvatila sam izazov ne znajući ništa o radu na televiziji. Ali ispred mene su bili uzorni učitelji, kao što su Juliana Balaša i Erne Erdei, koji su u početku i sami morali da uče „zanat”. U početku sam bila „radnik u senci” – kucala sam tekstove na mađarskom i srpskom jeziku za titlovanje, prevodila određene tekstove i slično. Tokom godina i s razvojem tehnologije menjao se i moj posao, pogotovo kada se broj članova uredništva od 2010. godine sveo na samo tri osobe. Emilija Kerekeš, Žužana Halas i ja smo stvarale magazin „Mađarski minuti” u trajanju od 25 minuta. Tada sam već radila i kao reporter, a kasnije sam se oprobala i u poslu montažera, pa čak u nekim prilikama i kao kamerman, naravno samo amaterski. Na molbu saradnika iz Radio Pančeva, od 2016. godine uređivala sam radio-emisije na mađarskom jeziku, što je trajalo otprilike dve godine. Zavolela sam sve te poslove, našla sebe u njima, ali još veće bodrenje da istrajemo bilo je to da se čuje i mađarska reč na radiju i televiziji, ako je već data mogućnost za to. Za rad u mađarskom uredništvu RTV Pančeva dobili smo priznanje Udruženja mađarskih novinara Vojvodine. Na televiziji sam bila do 2019. godine: dvadeset godina neprekidnog rada iznedrilo je 820 emisija. U međuvremenu su me kolege sa sajta „013 info” zamolile da pišem tekstove na mađarskom jeziku, što sam prihvatila. Nije bilo drugačije ni kada sam dobila poziv 2017. godine da uređujem dodatak na mađarskom jeziku u „Pančevcu”. To je bio novi izazov za mene, novi stil pisanja tekstova, što se moralo naučiti. Odgovornost je bila jako velika, ali sam je preuzela. Od 2018. godine sam i izveštač-reporter s južnobanatskog terena za Fondaciju „Panonija” iz Subotice. Ta saradnja još traje, na obostrano zadovoljstvo. Slikom i rečima izveštavam s događaja u bližem i daljem okruženju, zajedno s kolegom, kamermanom Tiborom Sunjogom.

– Moje aktivno članstvo u društvu trajalo je svih ovih godina. Kao članovi sekcija provodili smo bezbrižno svoje slobodno vreme uz kulturna dešavanja u gradu, u južnom Banatu i Vojvodini. Naše udruženje je 1989. godine bilo jedno od osnivača Saveza bukovinskih Sekelj-Mađara sa sedištem u Bonjhadu u Mađarskoj, pa je od tada počelo organizovanje festivala – susreta u Mađarskoj. Moje prvo takvo gostovanje bilo je 1990. godine, a od tada ih je bilo bezbroj. Godine su prolazile, a suprug i ja smo postali članovi rukovodstva u MKUD-u „Tamaši Aron”. Ja sam početkom devedesetih godina postala blagajnik, a kasnije sekretar udruženja, a tu funkciju obavljam i danas, već 29 godina, dok je suprug postao predsednik udruženja pre 26 godina. Kroz razne manifestacije upoznavali smo mnoge znamenite ličnosti, stekli smo poznanstva i prijateljstva, koja traju dugi niz godina, ne samo u našoj zemlji već i u Mađarskoj i Transilvaniji. Naši uzori su bili naši učitelji, koji su brinuli o kulturnom životu Mađara u Vojlovici. Njihova davna želja bila je da se proširi sedište MKUD-a „Tamaši Aron” i da se izgradi jedna etno-kuća, gde bi se sakupilo materijalno nasleđe bukovinskih Sekelj-Mađara. Igrom slučaja našoj generaciji je data ta mogućnost da njihov san ostvarimo. Donacijom mađarske države 2015. godine kupljena je stara kuća s placem do placa na kojem je izgrađeno sedište kulturnog društva i do 2019. godine izgrađena je nova zgrada, u koju je smeštena etno-kuća. Sve je to ostvareno sredstvima dobijenim putem konkursa od matične države i velikim zalaganjem i dobrovoljnim radom meštana Vojlovice, koji su i donirali sav nameštaj i stvari koji sada krase našu etno-kuću. Moj suprug i ja osećamo obavezu, kao i ostali aktivni članovi udruženja, da etno-kuću svakodnevno održavamo i ispunimo kulturnim životom. U tome nas podržava i porodica – dve ćerke sada već sa svojim porodicama. Imamo jednog unuka, tako da sam pre pet godina dobila još jedno – najlepše zaduženje i obavezu – da kao baka jednog predivnog dečaka budem uz njega kad god mu zatrebam, dok su roditelji na poslu. Pošto još ni moj suprug nije stekao penziju, bavi se zemljoradnjom, u čemu mu pomažemo, koliko god je to moguće.

– Velikih neostvarenih želja nemam, jedino što bih volela i za šta se molim svakog dana jeste da nam porodica ostane u bližem okruženju, kako bismo mogli da računamo jedni na druge, kako je to i sada. Ne postavljam sebi velike ciljeve, ali za svaki dan imam jedan mali cilj koji težim da ostvarim. Navikla sam na večite akcije, rešavanje novonastalih situacija i problema, s tim sam naučila da živim i zasad ne bih ništa da menjam. Hobi mi je i dalje čitanje, ali i mnogo toga još, za šta mi ne preostaje vremena zbog raznih aktivnosti. Uvek sam govorila i deci: „Ako ne možeš raditi ono što voliš, ti voli ono što radiš”. To se kod mene bezbroj puta obistinilo. Smatram da se ličnim kontaktima održavaju prava prijateljstva i težim ka tome da to i primenim.

– Dobila sam 2021. godine visoko mađarsko priznanje povodom nacionalnog praznika, 15. marta. Na predlog predsednika vlade, predsednik Mađarske Janoš Ader dodelio mi je orden u znak priznanja za moj rad na spasavanju duhovnog i materijalnog nasleđa Sekelja iz Bukovine koji žive u Vojvodini, kao i za moj rad na društvenom organizovanju i novinarskim aktivnostima među Mađarima u južnom regionu. Radi se o „Mađarskom zlatnom krstu zasluge” u sferi civilnog sektora. To je bilo ogromno iznenađenje za mene, bila sam ganuta što iz tolike udaljenosti prate naš rad i na ovakav način vrednuju naše zalaganje. Zasluga nije samo moja, jer bez podrške svoje porodice sve to ne bih mogla da radim. I suprug i deca zajedno sa mnom kulturno društvo smatraju svojim drugim domom. Isto to važi i za celu zajednicu u kojoj živimo. Bila sam veoma zahvalna za ovo visoko priznanje, koje me s jedne strane ohrabruje i daje mi snagu za dalji rad, a u isto vreme obavezuje da se ovaj posao ne može jednostavno prekinuti.

(Pančevac)