Od pamtiveka su naseobine ljudi nicale uz reke – bez hrane se može neko vreme, al’ bez vode nikako! Veza između ljudi i vode je neraskidiva, s tim što ona bez nas može. U prošlosti smo se mirili s njenom iznenadnom nabujalošću i snagom. U izlivu strasti rušila je sve pred sobom, mahnito i besno. Plašili smo se nje, njene nepredvidljivosti. I danas, ponekad, ona razori naš svet na trenutak. Pokida ulare kojima smo je zauzdali. Ali nismo više slabići koji je se plaše. Ojačali smo u znanju i veštinama, pa se brzo oporavljamo od nepogoda i podižemo još veće bedeme, ispravljamo njene krivine, pregrađujemo je i usmeravamo tamo gde nam je volja.
Nekada smo je koristili da nam preveze tekovine razvijenih civilizacija i zahvaljujući njoj izgradili smo varoš u grad. Bez nje nikada ne bismo bili ono što jesmo. Kao što ona otiče, tako otiču ljudi s njenih obala, iz našeg grada. Ali s kišama i snegom uvek dođe nova. Tako je i s njenim obalama, odu jedni, dođu drugi i tako u beskraj.
Za razliku od nas, ona će uvek biti ista, šta god mi radili s njom – stalna, jogunasta i krotka, nekad hladna, nekad topla, brza i spora, svetla i tamna, mirna i uznemirena.
***
Pristanište u Pančevu nalazilo se naspram Crvenog magacina na levoj obali Tamiša sve do početka osamdesetih godina prošlog veka, kada je u sklopu regulacije reke i uređenja priobalja leve obale odatle uklonjeno. Rečni saobraćaj je oduvek imao velik značaj za Pančevo, s obzirom na to da se grad nalazio na granici dva velika carstva i da je u to vreme rečni saobraćaj bio dominantniji. Kasnije tokom 20. veka ovaj tip prevoza putnika i robe potisnut je drumskim i železničkim.
Zanimljivo je da je jedna od prvih institucija koje su austrijske vlaste uvele u Pančevu kada su 1716. odavde potisnule Turke bila Brodarsko zvanje ili Ured, nešto što bi se danas nazvalo rečnom kapetanijom. Zvanično, ono je osnovano 1718. godine. Naime, dve godine ranije austrijski grof Klaudije Florimund Mersi oslobodio je Pančevo od Turaka i gradu dao ime Čomva, da bi godinu dana kasnije austrijski princ Eugen Savojski sagradio utvrđenje, a 1718. proglasio Pančevo sedištem distrikta. Tako su Pančevci dobili pravo da organizuju godišnje vašare, a i utvrđen je pijačni dan – sreda. U gradu je već tada postajala solara, posađeni su prvi vinogradi i zvanično su uvedene matične knjige.
Zanimljivo je da je prvi parobrod prišao Pančevu, do rečnih ada na Dunavu, 1831. godine. Veoma značajan datum za istoriju rečnog saobraćaja u našem gradu jeste 15. mart 1844, kada je prvi parobrod uplovio u pristanište iz Beograda. Tokom 19. veka bila je uspostavljena redovna rečna linija Pančevo–Beograd koja je kasnije produžena do Zemuna, tako da je praktično isti brod, u turi, četiri puta menjao države.
Prangija koja stoji u Gradskom parku oglašavala je ulazak parobroda u pančevačko pristanište, tj. davala je znak našim sugrađanima da se spuste do reke kako bi dočekali goste iz Beograda ili Zemuna. U našem pristaništu je stoga uvek bilo živo. Na tom potezu, od kula svetilja, tj. ušća Tamiša u Dunav, pa do mlina u gornjoj varoši, bila je nekada centralna ekonomska zona. Posebno je bio bogat društveni i ekonomski život u oblasti pristaništa – tu su bile smeštene institucije i ustanove koje prate brodarsku delatnost, ali i kafane, kupleraj, prodavnice i zanatske radionice.
Z. Stanižan
