Među radovima četrdeset umetnika na Sajmu savremene umetnosti, koji je održan sredinom juna u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, publika je mogla da vidi i slike pančevačkog umetnika Marka Adamovića. Slikarsku tehniku je učio sam uz pomoć filmova, stripova, visoke renesanse i istorije umetnosti.

Slike Pančevca Marka Adamovića ostavljaju utisak kao da su iz renesanse. I Istina, Marko koji se slikarstvu učio sam i po svojoj „umetničkoj filozofiji“ podseća na slikare iz tih vremena koji su se tehnikama učili skupljajući znanja od okoline i sveta što ih okružuje, u svoju inspiraciju pretakali drame, kako svoje, tako i ljudi koje su poznavali.

Za njega su ljudi mogli do sada da saznaju uglavnom preko društvenih mreža, a Sajam savremene umetnosti, koji su organizovale beogradske galerije „Art for All“ i „N.eon“ i umetnik Ivan Kocić, za Marka je bio pravi „prodor u svet“. Njegova ulja na platnu su odabrana da budu izložena među radovima četrdeset umetnika iz cele Srbije.

Foto: Privatna arhiva

PANČEVAC: Kako ste saznali za Sajam savremene umetnosti i da li ste prodali neku od svojih slika u danima tog događaja?

Za ovaj događaj sam saznao putem Instagrama. Kada sam video da je konkurs otvoren za sve, a ne samo za članove ULUS-a i one koji su završili Akademiju, odmah sam se prijavio. Nakon par dana su me pozvali i rekli da je moj stil drugačiji, da se razlikuje, i da sam dobrodošao da učestvujem. Tokom trajanja ovog sajma prodao sam tri slike, a sa dva potencijalna kupca koja sam tamo upoznao sam sada u pregovorima.

PANČEVAC: Kako izgledaju ti pregovori i ko su Vaši kupci?

Vrlo jednostavno, kada vidim da čovek istinski želi neko moje platno, a nije u mogućnosti da ga odmah plati, ja mu izađem u susret i omogućim plaćanje iz dva, ili tri puta. Znam da većina ima prosečne plate. Imam i drugu vrstu kupaca, ljude koji ne pitaju za cenu. Slike prodajem ljudima koji zaista vole moju umetnost.

Privatna arhiva

PANČEVAC: Da li to znači da počinjete da živite od svoje umetnosti?

Još uvek ne, slikarstvo mi je neka vrsta dodatnog posla. Radim kao veb programer u jednom preduzeću. Problem je što kod nas umetnička scena ne postoji, kao što ne postoji ni rokenrol scena. Zapravo, možda postoji scena za apstraktnu umetnost, onu koja je, na primer, namenjena kancelarijama. Ali ona nema veze sa nama, nezavisnim slikarima i entuzijastima koji se bavimo alternativnom umetnošću. U danima izlaganja u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ najviše me je iznenadila veoma zainteresovana mlađa publika. Da se ovakve manifestacije češće održavaju veliki broj umetnika bi i mogao da živi od svog rada.

PANČEVAC: Vi ste samouki slikar koji radi na velikim platnima. Kako ste se zainteresovali za slikarstvo i gde ste se učili zanatu?

Naučio sam da crtam zahvaljujući stripovima, filmu, visokoj renesansi i istoriji umetnosti. Oduvek su me privlačile jake, dramatične slike na kojima se nešto dešava, slike koje izgledaju kao film u ramu. Moja baba je bila veliki obožavalac stripova, tu sam prvi put počeo da „skidam“ pokrete i učim se figurativi. Kada sam imao pet godina deda je počeo da me vodi po muzejima jer je video da volim da crtam. Jasno se sećam kada sam prvi put stao pred veliko platno Narodnog muzeja. Bio sam opčinjen veličinom slike i to je ostavilo ogroman utisak na mene. Moja majka je bila istoričar umetnosti, ostavila mi je mnogo knjiga, iz kojih sam, gledajući motive, učio da slikam.

Privatna arhiva

PANČEVAC: Postoje li trendovi u slikarstvu i kako se nosite sa njima?

Kada ljudi vide da umem da slikam, zovu me i naručuju sve i svašta – od portreta poznatih ličnosti do portreta svojih ljubimaca. Ne prihvatam sve, želim da zadržim svoju autentičnost. Recimo, trenutno je u trendu grafika na omotima albuma, to mi je zanimljivo i baš sada radim za jedan ruski metal bend. Ali sve je to promenljivo, sve je instant, danas se trendovi veoma brzo smenjuju zahvaljujući društvenim mrežama.

PANČEVAC: Pominjete društvene mreže. Kako one utiču na rad umetnika?

Društvene mreže stvaraju ogroman pritisak kod samopromocije umetnika. Ja ne umem da prodajem, ja umem da slikam. Valjda slika govori hiljadu reči. Nekada su umetnici imali agenta koji se bavio promocijom i prodajom, danas je to sve manje popularno.

Tokom trajanja izložbe dosta sam razgovarao sa posetiocima, običnim ljudima koji su dolazili da mi kažu da se „ne razumeju“ u slikarstvo, ali da bi kupili slike. Rekao sam im da se ne razumem ni ja. Da li slušate muziku? A jeste li muzičar? Da li gledate filmove? A jeste li režiser? Tako i sa slikarstvom. Ili ti se slika sviđa, ili ti se ne sviđa, to je sva mudrost. Mislim da su slikarstvo odveli u akademske visine, ima mnogo elitizma i to je samo zbog bogatih ljudi koji vrte novac. Sama činjenica da slika treba da visi na zidu nečije sobe treba da bude najnormalnija stvar, kao knjiga, kao pesma, kao film. Slikarstvo treba da se vrati u obične kuće jer ljudi žele slike na svojim zidovima.