STONOTENISER I FUDBALER MILOMIR MILORADOVIĆ: Nema tog Pančevca koji ga ne zna ili bar nije čuo za MIĆU GAJBU ili LALU EDB

– Posle osnovne škole „Dositej Obradović”, to je sadašnja „Vasa Živković”, završio sam srednju elektrotehničku školu, ali pošto potičem iz, kako su mi tada rekli, „buržujske” porodice Miloradović, u to vreme, 1961. godine, nisam mogao da dobijem posao nigde u Pančevu. Zaposlio sam se u Elektrodistribuciji Beograd i tamo proveo ceo radni vek. Radio sam punih 40 godina, sve do penzije – započeo je svoju životnu priču ovaj krepki osamdesetjednogodišnjak.

Stoni tenis je počeo da igra u tadašnjem DTV-u „Partizan”, a posle odsluženja vojnog roka u Banjaluci i Sarajevu, vratio se u glavni grad i osnovao klub Elektrodistribucija Beograd. Vrlo brzo, ovaj sportski kolektiv je, od najnižeg ranga, dospeo do društva „Crvene zvezde”, „Partizana”, „IMT-a”…

– Iz Pančeva sam doveo Radeta Krstina i Vladu Ćurčina, igrali smo zajedno, mada sam ja bio i predsednik i igrač, blagajnik… Ja sam stoni tenis igrao ceo život, šezdeset godina. Sećam se da smo Rade i ja u dublu bili vicešampioni Beograda, a na radničko-sportskim igrama bio sam pet puta prvak Jugoslavije i i jednom drugi. Igrao sam širom zemlje, u Ljubljani, Sarajevu, Titogradu, Prištini, Beogradu… Na turnirima sam pobeđivao i Mesaroša i Šurbeka. A Šurbek je tada sa Stipančićem bio prvak sveta. „Tukao” sam i Karakaševića i Iliju Lupuleskua, a kroz ta brojna takmičenja postao sam legenda Elektrodistribucije Beograd. U svetu stonog tenisa tada sam bio poznat i kao Lala EDB – sa osmehom i ponosom u glasu prepričava Mića svoje prebogate životne priče.

Zaista je neizbrisiv trag ostavio Miomir Miloradović u igri sa celuloidnom lopticom. Za sve što je dao stonom tenisu, svojevremeno je dobio i zlatnu plaketu tadašnje SOFK-e Jugoslavije, a ozbiljnu karijeru ostvario je i kao međunarodni sudija u ovom sportu.

– Nikada se nisam predavao, pa kada sam imao 65 godina, Jožef Mlekov i ja samo u dublu bili bolji od nekih mnogo mlađih igrača. Što se tiče suđenja, mogu da se pohvalim da sam sudio turnir TOP 12 Evrope u Podgorici, Evropsko prvenstvo u beogradskoj „Areni”, „Univerzijadu”, juniorski i kadetski šampiona Starog kontinenta, Svetski kup… – ponosan je na svoj stonoteniski put junak naše priče.

Gotovo istovremeno, Mića je sebe dao i fudbalu. Kažu da je bio „paklen” igrač, a najveći deo karijere proveo je u pančevačkom „Železničaru”.

– Pola veka proveo sam u fudbalu. Počeo sam najpre da igram za Šnajdersku zadrugu „Napred”, a onda sam prešao u Aktiv železničara, 1960. godine. Na stanici „Aerodrom”, gde je sada buvlja pijaca, bilo je fudbalsko igralište, tu smo trenirali. Već sledeće godine smo se preselili na sadašnji Sportski centar „Mladost”, počeo sam da igram za „Železničar”, a trener je bio Đurka Pap koji je došao iz „Dinama”. Bila su to sjajna vremena. Mnogo dobrih ljudi, prijatelja… Sećam se igrali su Pera Zarić, Dragan i Žika Ristić, Slavko Milošev, centarhalf je bio Toma Šibl… Ja sam bio mnogo brz i oštar na treninzima i utakmicama. Čak su i moji „begali” od mene. Nikad nisam bio povređen, a „tukli” su me pa je samo zvonilo. Kad postignem gol, ja vičem „gajbicaaa” i tako sam u fudbalskom svetu postao Mića Gajba. „Želju” su tada predvodili Voja Ristić, Mihajlo Poljak, Oluški, Ivan Moldovan, svi oni su radili na železnici – priseća se Gajba svojih fudbalskih početaka.

Vreme je prolazilo, smenjivali su se igrači i treneri, ali Mića je ostajao veran „Želji”. Bilo je godina kada je radio baš sve poslove oko kluba.

– Nemoguće je prisetiti se svih imena i tačno složiti generacije. „Železničar” je oduvek važio za klub u kome vlada veliko drugarstvo. Klub koji se voleo nekako više od drugih, a u to vreme su u gradu bitisali i: „Dinamo”, „Radnik”, „Pančevo”, „Pik Tamiš”, „PSK”, „Utva”… Uvek sam najviše voleo da igram protiv „Dinama”. Jednog 15. aprila, bio je Kup železničara, iako je „Dinamo” bio dva ranga iznad nas, predvođen Đkom Kačunkovićem, pobedili smo sa 3:1. U sećanju su mi ostale i utakmice u Sefkerinu kada sam postigao dva gola u drugom poluvremenu, dao sam odlučujući gol u Glogonju. Strašan igrač je bio i Boba Đorđević, polutka. Šutirao je i levom i desnom nogom, ali nije znao glavom. Bili smo sjajan tandem. Odličan je bio i Savica Grubić, najpre kao igrač, a potom i kao trener „Želje”, ali je bio mnogo veliki živac. Sećam se duela protiv „Utve”.

Golman Leo Babić je od nas prešao u „Utvu”. Ja na klupi za rezerve, čekam da me trener Lule Marinković ubaci u igru. Ostalo je još pet minuta do kraja utakmice i čujem Lea: „Što ste ubacili tog dedu”, za uzvrat – „zakucao” sam mu loptu u gol. Mislim da je bila 1979. godina, ja sam imao već 37, kao igrač sam uveo „Želju” u viši rang. Predsednik je tada bio Voja Ristić, a trener Gaga Ristić. Bilo je i perioda kada sam bio baš sve u klubu. Organizovao odlaske na utakmice, kuvao čajeve igračima, prljave dresove nosio u „Slobodu” na pranje, pa ih posle vraćao u klub… Više od četiri godine bio sam i trener omladinaca „Železničara”. Malo ko zna da sam registrovao i čuvenog rukometaša Bogosava Perića za „Želju”. Nije nikada igrao, ali dolazio je na treninge – sa setom i osmehom premotava film sećanja Milomir.

Drugarstvo koje je krasilo tadašnje genracije ostalo je za ceo život, a za svojih pola veka u fudbalu Mića je mnogo toga preturio preko glave.

– Tri puta smo organizovali i pripreme „Želje” u Poreču, od 1989. do 1991. godine, vodili smo momke u Trst u šoping, imali smo dobru generaciju početkom devedesetih. Trener je bio Mika Marinković, a igrali su i: Vesko Blaževski, Leonardo Babić, Emil Aliti, Bata Pešić, Goran Blaževski, Zoran Šušnjić, Nikola Gardinovački, Boba Ilić, Aca Jeremić, Đura Novakov, Velja Marinković, Dule Kičkila… U upravi je bio Ljuba Mirčić. Izvinjavam se svima koje sam zaboravio. Bili smo prvaci, umeli smo da proslavimo ulazak u viši rang. Moj voljeni klub sam napustio 1995. godine, bio sam blagajnik tada. Neke stvari mi se nisu svidele i otišao sam – dodaje naš sagovornik.

U zasluženoj penziji je od 2003. godine, kada ga pozovu odsudi i neki stonoteniski meč. Redovan je posetilac Sportskog centra „Mladost”, jer utakmice svog „Želje” ne propušta. Stekao je mnogo prijatelja i poštovalaca. Zato se i čuje još: „Gde si Gajba!”

Milomir Miloradović – istinska legenda sportskog Pančeva!

Nastanik Đoka kriv za sve

Oprobao se naš sagovornik u mnogim sportovima u svojoj mladosti.

– Ma, oprobao sam se i u boksu, branio u rukometu, kuglao… Jednostavno, ljubav prema sportu usadio mi je nastavnik fiskluture u OŠ „Dositej Obradović” Đoka Jovanović. On je bio prava lafčina. Bio je najbolji u Jugoslaviji u gimnastici u parteru. Sećam se, 1953. godine se slikao i sa Josipom Brozom Titom. Toliko je naš nastavnik bio veliko ime u to vreme – priseća se Mića.

Šampionka je i supruga Biljana

Milomir Miloradović je sa suprugom Biljanom u braku već 57 godina.

– Venčali smo se 11. februara 1967. slikali smo se kod „Mijanovića”… Moj kum je Dule Stojadinov, otac svetskog šampiona u karateu Peđe. Moja Biljana je 1959. godine bila prvakinja na rukometnom turiru na sletu u čast druga Tita. Vodio ih je nastavnik Dragi Jelić, igralo se na stadionu „JNA” u Beogradu. U tom timu je igrala i Lepa Ninković, kasnija reprezentativka u rukometu. A i moj paša Nikola Gardinovački bio je odličan rukometaš – slaže sećanja naš sagovornik.

(Pančevac/Aleksandar Živković)