OD MAGACINA SOLI DO SOCIJALISTIČKIH ZGRADA Ovako se „Solara“ širila od 1718. do danas

Kada je u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka podignuta zgrada sa sedam ulaza visine od 5 do 7 spratova, srećnici koji su se useljavali u tada moderne stanove, od jednosobnih do trosobnih, bili su uglavnom radnici „Azotare“. I šljakeri, a i tehničari, pa i direktori kojima su uglavnom pripadali stanovi sa tri sobe. Centralnog grejanja nije bilo, nego se protiv košave i severca branilo kaljevim pećima. Ali, ubrzo će stići i radijatori i kotlarnica u podrumu petog ulaza, koji se i danas jedini može pohvaliti liftom. Pride uz svaki stan išao je i poveliki podrum, povezan zajedničkim hodnikom, što je bila posebna zabavljajka u igranju žmurke. Mame su veš omirisan „Bohorom“ sušile po vešernicama, a tate su od dobrih plata iz „Azotare“ kupovali crno-bele televizore koji su se palili tek posle zagrevanja stabilizatora od po nekoliko minuta.

Deca su čitava popodneva provodila u parkiću i na obali Tamiša, sklanjajući se u prolaze kako bi izbegla dozivanje majki na ručak. A po dvorištu parkirani su bili „fiće“, „škode“, „spačeki“, pokoji „vartburg“, ali i „pezejci“ direktora. Pored su smrduckali ogromni kontejneri koje je smećar odvozio na pražnjenje. „Žuta kula“, danas picerija „Kula“, bila je onomad vodotoranj iz koga su se punile bledožute cisterne koje su svakodnevno zalivale ravničarsku prašinu po pančevačkim ulicama. Samo najneustrašiviji, a i malo mršavaji, uspevali su da se kroz prozore visoke i preko tri metra uvuku u zaključani prostor. Bila je to i mesto za bitke između „azotaraca“ i „oficirskih“ iz Lenjinove, danas Ulice vojvode Petra Bojovića. Da ne bude zabune, noževa nije bilo, „samo“ gađanja kamenjem u zakazanim borbama i čuvanja svoje teritorije jer strateška prednost „azotaraca“ bile su samoposluge na njihovoj teritoriji. A ni devojčice nisu zaostajale, pa su čak bile i vojskovođe. Posle bitaka sutradan bi svi zajedno išli u školu, ili u „Zmaj Jovinu“ ili u „Brankovu“.

Stepenište restorana „Neptun“, koji je pripadao Društvenom ugostiteljskom preduzeću „Sloboda“, služilo je za razmenu i tapkanje sličica. Nema ni „Slobode“, a ni „Neptuna“ u kojem danas čuči „Aroma market“. Svoj naziv dugovao je prvom parobrodu koji je 1844. godine uplovio u Pančevačko pristanište iz koga se rekom tada stizalo do Zemuna, a pedesetih godina prošlog veka do Valjeva i Šapca i svakodnevno do Beograda. Parkić je i danas tu, sa nekim novim šarenim spravama, prepravljen 2021. Nema više velike ljuljaške za tamičenja u što daljem iskakanju, koje se nekada završavalo i sa čvorugom posle pada na beton. Nema ni rupe sa peskom, ali skoro da nikada nema ni dece.

Poseban šmek i miris ovom naselju ponajviše je davala obala Tamiša. Ali ne ova okovana u betonske ploče, koju su su graditelji početkom osamdesetih proglasili posebnim dostignućem. Već u vrbacima i po zemljanim stazama, na peskovitoj plaži kod mosta i na kupanju i u tada muljevitom Tamišu, ali ipak čistom, sve dok nije zatvoren zbog Đerdapa posle čega je postao baruština. Sankanje niz duplu padinu preko puta Veslačkog kluba znalo je da se u januaru završi i u reci. Huktale su i dimile parnjače tom obalom i puštale sirene upozoravajući dečurliju da se sklone sa šina. Niko nikada nije nastradao.

Stanovnici „Solare“ osamedesetih su preživeli i „novi talas“ – kafiće „Cancaru“ i „Monstrum“. I dok su matorci šizeli zbog galame i noćne bleje, mlađarija se družila i muvala. Danas se „Monstrum“ puni „nobles elitom“, a u kafani „Evropa“, čije je ime opstalo, ipak više nema „poštenih pijanaca“. U maloj prodavnici je i dalje prehrambena roba, dok se u velikoj prodaju zavese. Nema ni „azotaraca“, narod se iselio, poudavao, poženio i poumirao. O starini naselja svedoče samo crna, teška vrata na ulazima i popucale ploče, iste one preko kojih su se i onda pri svakoj kišici prelivale bare.

A davno, 1718. na istom mestu, na uglu Žitne (danas Žarka Fogaraša) i Gospodske (danas Ulice vojvode Petra Bojovića) podignut je magacin soli radi dopremanja „belog zlata“ lađama iz Lipova u Rumuniji. Marko Drakšan u knjizi „Pančevo, to je kad se vratiš”, navodi da ga je car Franc Prvi pri poseti Pančevu 1817. obišao kada su mu Pančevci pokazali najveći grumen soli koji su čuvali u magacinu. Te soli više nema, ali ima soli u tome što „Solara“ traje, danas očigledno sa nekim novim klincima.

(Pančevac)