Ako niste čuli za našeg sugrađanina Đorđa Đumića, sigurno ste čuli zvuk njegovog klarineta koji gotovo svakodnevno odzvanja ulicama Pančeva. Od starih narodnih, do popularnih pesama mogu se čuti na njegovom repertoaru, a njegov talenat više puta je prepoznat u celoj Srbiji, ali i u inostranstvu, gde je živeo neko vreme. U Srbiju se vratio jer na “zov domovine“ ne može da se ne odgovori, a pored muzike, koja je njegovo primarno zanimanje, praktično ne postoji profesija u kojoj se nije oprobao. Od kuvara, konobara, obezbeđenja, fizičkog radnika itd. do profesora klarineta.

Strahinja Krstić

Nisam znao šta je klarinet

Pančevac: Klarinet je vrlo specifičan instrument, kako ste došli na ideju da odlučite da ga svirate?

Đorđe Đumić: Kad sam imao oko 11 godina majka me je pitala da li želim da sviram neki instrument. Ja sam pristao, pa mi je predložila klarinet, iako nisam znao šta je to, ni kako izgleda.Tada je na televiziji bio prisutan pokojni Božidar Boki Milošević, koji je sad za mene Bog klarineta i ako gledamo po nekoj hijerarhiji, on je broj jedan. Tako da se meni to dopalo i otišli smo da se upišemo. Imao sam sreću da u školi imam profesore koji su učili i radili sa najvećim evropskim i svetskim muzičarima, kao što je Bruno Brun. Bio sam u klasi kod odličnog profesora Nikole Grujevskog, što je važno za početak svakog deteta koje kreće da svira, jer onaj ko krene da te oblikuje, predstavlja osnovu za sve dalje.

Paralelno ste završili srednju muzičku školu i smer za kulinarskog tehničara. Da li ste nakon toga nastavili muzičko obrazovanje?

– Posle završetka srednje škole upisao sam državni fakultet, da bi se posle prebacio na Singidunum na smer za gastronomiju i nutricionizam. Nisam odabrao muzičku akademiju, mada sam imao ponudu sa 20 godina za Konzervatorijum u Beču, gde sam tada živeo i svirao, ali neki unutrašnji osećaj mi je govorio da ipak u tom trenutku nisam spreman za to. I dan danas se kajem zbog te odluke.

Strahinja Krstić

Nisam Đole uličar, već godpodin!

Kako ste došli do Beča?

– Dok sam svirao ispred Disa, upoznao sam Nebojšu, sada mog kuma, koji je iz Beča došao u Pančevo i njemu se dopao klarinet i kako ja sviram. Predstavio mi se i pitao me da li želim da idem s njim u Beč za pet dana, te kako će on da snosi sve troškove, da bi video sveta i dobio priliku da se usavršim kao muzičar. Tada sam živeo u Samačkom hotelu i čovek je posle nekog vremena došao u sred noći i rekao: “Ja sam ispred, ‘ajde izlazi“. Spakovao sam šta sam u tom trenutku dohvatio i otišao.

Kako je izgledao Vaš život u Beču kao ulični muzičar i koliko se razlikuje od rada u Srbiji?

– Tamo sam imao radnu i boravišnu dozvolu, gde je zavedeno da je moje zanimanje ulični umetnik, da zauzimam parcelu od toliko i toliko kvadrata i uredno svaki dan sam plaćao državi porez. I to je posao sa određenim radnim vremenom kao i svaki drugi. U Beču ljudi imaju izuzetno poštovanje za umetnike poput mene i oslovljavali su me nikako drugačije nego sa sa “her“ – gospodine. Tamo nisam “Đole uličar“, već gospodin! U Srbiji kulturni život polako odumire, dok tamo nema dana bez nekog kulturnog dešavanja. Inostranstvo me je naučilo da cenim posao koji radim.

Svirao sam na minus 14 stepeni

Posao uličnih muzičara je veoma naporan, a uslovi znaju nekad da budu veoma surovi. Pamtite li situaciju koja vam je najteže pala?

– Jedne zime je temperatura bila – 14 stepeni i kad sam to izdržao, onda mislim da sam prešao svaki nivo. Tad sam svirao pet minuta, pa onda trčim u javni toalet da stavim ruke pod vrelu vodu, onda opet nazad i tako u krug. U jednom trenutku ljudi su počeli da daju dosta više novca nego inače i ja sam se zapitao šta se dešava, da li klarinet postao čarobna frula? Kasnije sam primetio da se na klarinetu stvorila ledencica dugačka 50 centimetara. Jedan dan kiša, jedan dan sunce, pa oluja… Teško je raditi ovaj posao i nije za svakoga, iako su mnogi probali, Ali razumemo se mi kolege sa ulice. Ne mislim samo na muzičare, jer meni je kolega i onaj koji prodaje maramice i ostali ljudi, jer mi delimo tu ulicu i pokušavamo da privučemo slučajne prolaznike, a to je veliko umeće. Moje radno vreme je tri sata ili deset sati, kako ja odredim tj. kako narod kaže! To je uvek moja parola kad me pitaju kako ide i ima li zarade. Svaki dan krećem sa nulom u džepu. Uvek zaradu ostavim kod kuće i krećem ispočetka.

Dosta ljudi misli da od tog posla ne može mnogo da se zaradi, dok ima i puno onih koji smatraju da na lakši način dolazite do više novca, nego ljudi ostalih zanimanja. Šta je istina, može li se u Srbiji odn. u Pančevu živeti od uličnog sviranja?

– Može, itekako! Ako bih vam rekao koliko mogu dnevno da zaradim, doveo bih se u nezgodnu situaciju i moglo bi da me košta novog sutra, ali ako se namučiš i oznojiš, ako si predan poslu, to može da bude solidna plata, poput radnika u Rafineriji.

Strahinja Krstić

Hapšenje na Kalenić pijaci

Bili ste akter slučaja koji je 2014. godine privukao pažnju cele Srbije, kada vas je beogradska komunalna policija uhapsila na Kalenić pijaci jer niste imali radnu dozvolu. Kako je to uticalo na vas?

– To je bilo pravo ludilo! Bio sam tabu tema za neke, ali i najpopularnija ličnost u tim trenicima. Trajalo je mesecima, sve televizije su me zvale, pa čak i inostrane. Uzburkao sam narod, koji me je bodrio u ogromnom broju. Javljali su mi se čak i iz afričkih zemalja da me podrže! Narod koji je prisustvovao događaju se okupio ispred MUP-a Vračar i gađali su ga jajima. Igrom slučaja, na licu mesta se zatekla novinarka Kurira, koja je iskoristila trenutak privođenja da napravi senzaciju i tako je otišlo u etar

Završili ste na saslušanju, kakav je na kraju bio epilog tog slučaja?

– Odbio sam prvostepenu presudu, koja je bila da platim 40.000 dinara, u ono vreme je to bio veliki iznos, i još neke konsekvence. Tako sam otišao na drugostepeno i pojavio sam se pred komisijom u “29. novembra“ i već su videli koliko ima sati i da su se umešale sve novinske agencije i televizije u Srbiji i da ne mogu tako lako sa mnom, pa su me oslobodili i dobio sam samo zabranu sviranja na teritoriji Beograda u trajanju od dve godine.

Moj talenat nije bio dovoljan

To nije bilo vaše poslednje pojavljivanje u medijima, 2016. godine ste se prijavili za šou Ja imam talenat, gde je po prvi put širi auditorijum mogao da vas čuje i i vidi. Koji je bio vaš cilj kada ste se prijavljivali?

– Odlučio sam da se prijavim iz šale, na nagovor svojih prijatelja i poznanika, koji su mi govorili da sam super i hteli su da me vide na televiziji. Kada sam im pisao mejl, bio sam toliko pun samopouzdanja i toliko sam sebe nahvalio kao da će im doći ne znam ni ja ko. Oni su morali mene da prime, jer ne bi znali šta propuštaju, što sam i napisao u mejlu. Pomenuo sam i slučaj hapšenja, tako da sam sve lestivice preskočio i pojavio sam se direktno u četvrtfinalnoj emisiji.

Na prvom nastupu pobrali ste pozitivne kritike i prošli ste u sledeći krug, međutim, niste se pojavili u nastavku takmičenja. Šta se dešavalo iza kulisa?

– Ušao sam u izbor za polufinale i tu sam doživeo razočaranje. Iako sam mogao i da pretpostavim s obzirom na to da se u tom svetu već dugo krećem, verovao sam da je emisija realna i da kad vide nekog da ima talenat, da je to to. Međutim, to nije bilo dovoljno.

Žiri vam je na audiciji obećao da ćete od njih dobiti novi klarinet, s obzirom na to da ste tad imali stari instrument izlepljen selotejpom. Da li su ispunili obećanje?

– To je bila gnusna laž, niko mi se nije javio posle emisije tim povodom. Pomogao mi je tadašnji vlasnik Konobe, lokala preko puta Gimnazije u Pančevu. Pronašao je moj broj telefona i poslao mi je poruku da dođem sutra i da on i supruga žele da mi kupe novi klarinet. Kada sam došao, pitao me je koliko mi novca treba, ja sam tad ušao na sajt i našao neki skromniji model, odmah mi je dao pare i počastio me pićem i specijalitetom kuće. Javljali su se još neki ljudi, koji su želeli da mi poklone klarinete koje više ne koriste, pa sam i to iskoristio i razmenio sa profesorom u muzičkoj školi, koji je ujedno i majstor koji ih popravlja.

Strahinja Krstić

Mene je donela roda, do pete godine sam bio nem

Ne krijete da ste kao dete usvojeni, a da poreklo vodite iz Italije. Kako ste došli u Srbiju?

– Mene je donela roda. Odbačen sam od svojih bioloških roditelja i roda me spustila u Srbiju, figurativno rečeno. Biološki otac mi je Đenovljanin, a majka polu Vranjanka, polu Bugarka. Poslat sam sa 4 godine kod rođaka s majčine strane u Banatski Karlovac, međutim oni nisu mogli da brinu o meni pa su mi našli hraniteljsku porodicu, da bi na kraju završio u Zvečanskoj. Odatle su me usvojili dobri ljudi, koji su napravili čoveka od mene, uložili i živce i novac da bi bio neko i nešto. Iako se svega sećam, do 5 godine sam bio nem,što je prouzrokovao stres. Nisam govorio ni srpski, ni italijanski, moja majka me je učila da govorim i ona je bila prva moja reč – mama!

Mnogi se verovatno ne sećaju, vi i vaš drug ste digli celo Pančevo i Srbiju na noge kada ste nestali 2007. godine. Šta je navelo dva dečaka od 12 godina da odu od kuće i ne jave se roditeljima?

– Razlog našeg bekstva je lektira Robinzon Kruso. Drug je predložio da se upustimo u avanturu, ja sam pristao i tako smo se vukli oko sedam dana u Brestovcu. Nisu mogli da nas nađu! On je bio jako inteligentan, stvorio je strategiju gde ćemo da se krećemo i u koje doba dana i noći idemo da nabavljamo hranu. Krali smo jaja da nas ne vidi niko i tako smo preživljavali. Našli su nas samo jer nam se prijelo slatko, pa je drug obio vikendicu svoje ujne da bismo uzeli tortu koja je bila na stolu. Komšija je čuo buku, pa je odmah prijavio policiji, jer je pretpostavljao da smo mi. Sada, kao roditelj, shvatam težinu našeg postupka i ne bih nikako voleo da ne znam gde mi je dete nedelju dana.