NAŠ GOST DUŠAN MILOJKOV, SPORTISTA I HUMANISTA Biciklom za bebe i bisere budućnosti

Ipak, njegova glavna preokupacija je sport, i to, pre svega, stoni tenis, koji je igrao za klubove u Kovinu, Smederevu i Zagrebu. Po povratku iz hrvatskog glavnog grada pokrenuo je školu stonog tenisa u Kovinu, a 2002. godine i u Pančevu. Od tada i živi u našem gradu, gde je poznat i kao biciklista koji po celoj Evropi vozi maratonske ture s humanitarnim predznakom.

DUŠAN MILOJKOV: Volim da kažem da sam odande gde su grobovi mojih predaka i da dodam da sam nomad u duši, kao i buntovnik s razlogom. Rođen sam u Pločici i ponosim se time, jer su u tom selu rođeni moji čukundeda, pradeda, deda i otac. Te godine su me i krstili u pločičkoj crkvi, kada sam bio isuviše mali da bi me neko pitao da li sam to želeo, već su me usred zime potapali u hladnu vodu, možda sa željom da me očeliče već na startu života. Bio je to početak odnosa prema meni da se na moj život utiče bez moje saglasnosti. U tom selu autobus se okreće – nema dalje, ali sam iz rodnog mesta otišao daleko, ne autobusom, već biciklom. U Kovinu sam završio elektrotehničku školu i zaposlen sam u Javnom preduzeću „Kovinski komunalac”. Ipak, moj glavni hobi je bavljenje sportom, a stoni tenis sam igrao za klubove u Kovinu, Smederevu i Zagrebu. Kao stonoteniser imam licencu za internacionalnog trenera i mogao sam da odem u Kanadu da radim s decom, ali sam se ipak iz Hrvatske vratio u naš Banat. Po povratku iz Zagreba pokrenuo sam stoni tenis u Kovinu, a 2002. godine i u Pančevu, u okviru OŠ „Isidora Sekulić”. S obzirom na to da stoni tenis nije profitabilan i da Sportski savez Pančeva nije imao razumevanja da razvija taj divan sport, okrenuo sam se svojoj drugoj sportskoj ljubavi – biciklizmu.

– Bicikl sam zavoleo još odmalena, jer sam ga kao svako dete rano dobio, najpre s pomoćnim točkićima, s kojeg nikako nije moglo da se padne, pa sam se vozio po ceo dan. Kao onda, i danas mnogo okrećem pedale, jer je to moje omiljeno prevozno sredstvo. Od mame sam se nadobijao batina što sam ga krao kako bih od Kovina otišao u Pločicu u posetu baki i deki. Da me je zabadava tukla, shvatila bi danas, jer bi pročitala sve moje putopise, ali je, nažalost, preminula kada sam imao sedamnaest godina, a otac mi je poginuo pet godina kasnije. Nakon toga sam psihičko i fizičko zdravlje očuvao baveći se sportom i zato sve činim da promovišem zdrav način života. Svi moji putopisi imaju te motive i oni će me terati da vozim bicikl dokle god budem mogao. U mladosti sam biciklom dobrim delom obišao bivšu Jugoslaviju, a onda je na red došao Stari kontinent i mnoge države u njemu. Na mnogim mestima sam bio i dobro ih upoznao; na prvom mestu sam obilazio prirodne lepote, pa onda kulturno-istorijske spomenike, među kojima je mnogo onih koji su nastali na bazi stradanja naroda zahvaljujući politici i političarima.

– U Kovinu mi je 2002. godine dodeljena Plaketa za nesvakidašnji sportski podvig godine – putovanje biciklom na Svetu goru, a 2004. godine sam dobio zahvalnicu od novinara Pančeva za razvoj i popularizaciju sporta u opštini Pančevo, dok mi je 2016. godine dodeljena Oktobarska nagrada grada Kovina za humani rad i promovisanje Opštine Kovin i Republike Srbije kroz evropske zemlje.

– Prvo je bilo putovanje u Hilandar. Sa sobom sam poneo dva goluba pismonoše, koje su monasi potom pustili u vazduh s porukama na nogama da „Srbi ne okreću leđa jedni drugima”. Međutim, koliko vidim, te podele su sve veće. Mi se delimo na razne činioce, ali me raduje bar to da postoje ljudi koji se sabiraju oko humanosti i na razne načine pomažu bolesnoj deci, kao na primer putem humanitarnih koncerata, pešačenja, trčanja…

– Da, bila mi je ideja da vozim bicikl kroz devet zemalja u prvoj humanoj etapi obilaska Evrope. Cilj je bio nabavka inkubatora za Dečje odeljenje naše bolnice, nakon što sam saznao da to nedostaje. Otišao sam tamo i video da situacija nije sjajna, ali od svega ne bi bilo ništa da se nisam sprijateljio sa Aleksandrom Nikolićem i Francom Presetnikom. Oni su tada bili članovi Rotari-kluba Pančevo i najviše su me podržali na sastanku kada sam predočio tu ideju, dok su svi ostali bili uglavnom nezainteresovani. France je predložio da projekat nazovemo „Biciklom za bebe”, a Aleksandre je kontaktirao sa svim klubovima u 65 gradova u kojima su me dočekivali rotarijanci. Vozio sam 8.352 kilometra i srećan sam što je sve uspešno završeno, pa su inkubatori sada u bolnici. Često se vraćam u te dane putovanja, kada sam tokom nekih etapa bio potpuno iscrpljen od trke s vremenom, slabe ishrane, čak i gladovanja. Žrtvovao sam zdravlje štedeći svaki evro da bi ostalo više novca za kupovinu inkubatora. Kad god sam bio u krizi, u mislima mi se pojavila slika majki koje strepe nad svojim bebama. Ta slika mi je vraćala energiju i davala snagu da nastavim. Na kraju te prve humane etape France i Aleksandre su automobilom došli po mene u Brisel.

– Uradio sam nešto za društvo i za sebe, pa to želim da ponovim, jer je prirodno kada se u nečemu uspe, da se to i nastavi. Zahvaljujući tome stvoren je dobar temelj za drugu etapu, a njen cilj bi bio sakupljanje novca da se kupi oprema za kvalitetnije bavljenje prirodnim naukama, informatikom i matematikom u Regionalnom centru za talente „Mihajlo Pupin” iz Pančeva. Projekat sam nazvao „Biciklom za bisere budućnosti”. Krenuo bih iz Brisela u Moskvu vozeći svoj bicikl 4.500 kilometara. Biće to prilika da se ljudima skrene pažnja da se pokrenu, da voze bicikl bliže ili dalje, jer svako ko vozi bicikl, produžava sebi vek i pomaže planeti da duže traje. Kada će taj projekat biti započet, još uvek ne znam. Ja lično, zbog svojih sposobnosti i zdravog tela, mogao bih već sutra da pođem na put, ali to neću moći dok je situacija između Rusije i Ukrajine takva kakva je. Rat sve više besni, pa ne mogu sa sigurnošću da pretpostavim dokle će trajati. Bojim se da se svašta može desiti. U taj rat je uključeno preko trideset zemalja. To me najviše plaši, jer Prvi i Drugi svetski rat nisu počeli tek tako, jer su mu takođe prethodile razne vrsta sukoba. Zato strahujem da se svet ne približi ivici velike provalije, jer je dovoljan samo jedan pogrešan korak, da se time pokaže kako ništa nije naučeno iz prošlosti, a život, pa on je jednostavan i iznova nas uči istu lekciju, sve dok je ne naučimo. Dok se ratno ludilo ne okonča, pripremaću se da ostvarim tu svoju želju, a iako ne volim čekanje, ovog puta moram tako zbog viših sila.

– Tačno, ali ja ga teško održavam, jer vidim da je, kako u svetu, tako i kod nas, čovek jeftina roba, pa s obzirom na to da sam nešto uradio za najmlađu populaciju, trebalo bi da pomognem i starijima, ali kako, pitam se. Možda bih i mogao da ne postoje ljudi koji godinama preoblače druge košulje posle čega ponovo sedaju u fotelje. Iz njih su pričali kako su od prošlih nasledili haos i da su potrebne godine da se država izvuče iz bede. Govorili su kako treba mukotrpno da se radi, ali od tolikih poslova novac se uglavnom slivao više u njihove džepove, a manje u državnu kasu. Time šta su pojedini imali kada su došli na vlast, a šta sada imaju, ne želim da se bavim, to je posao za one koji će se baviti poreklom imovine. Naravno, kada takav zakon bude donet, a kada će biti, to je izgleda na dugom štapu, jer i oni koji treba da ga izglasaju neće sigurno raditi protiv sebe. Zakone donose političari, jer imaju moć, bez nje oni su samo ljušture, kako već rekoh. Ali za sve što su činili moraće jednog dana da plate.

(Pančevac/J.Filipović)