GOST PANČEVCA MIOMIR KALABIĆ, SPORTISTA I MUZIČAR: Čovek zvani „tri u jednom” – projektant, tamburaš i ragbista! Čiča Sladić upoznao ga sa Zvonkom Bogdanom

Ovaj rođeni Beograđanin, koji u Pančevu živi od svoje sedme godine, završio je višu građevinsku školu, nakon čega je osamnaest godina radio kao projektant za firme, a privatnik je od 1993. godine.

Dvanaest godina je trenirao ragbi, a igrao je u najslavnija vremena za „Dinamo”, koji je tada više puta osvojio titulu jugoslovenskog šampiona, i u tom slavnom klubu je i dalje aktivan kao predsednik. S druge strane, svirao je tamburu, a pored ostalog blisko je sarađivao i s legendom te vrste muzike Zvonkom Bogdanom. Bio je dobrovoljni davalac krvi sedamdeset puta. U braku je s Brankom, s kojom ima Milicu i Đorđa, a od sina i unuku Sofiju.

MILOMIR KALABIĆ: Rođeni sam Beograđanin i do prvog razreda sam živeo ispod hale „Pionir”. Sve dok tata nije dobio posao u tadašnjoj pančevačkoj Komunalnoj banci, u kojoj je bio sekretar pravne službe. Preselili smo se najpre u Ulicu Žarka Zrenjanina 3, u američku zgradu. Posle smo prešli u stan iznad nekadašnje Robne kuće, koji smo sestra i ja prodali kada je i mama preminula, pa sam kupio stan u Ulici Josifa Marinkovića, gde i sada živim.

– To je bilo kada sam sa svojih petnaest godina upoznao verovatno najboljeg pančevačkog ragbistu svih vremena – Dragana Kesića. Kako mu je devojka živela u mojoj zgradi, naš prvi i „sudbonosni” susret bio je kada sam mu pomogao da stavi „na krkače” mašinu za veš, koju je posle na leđima nosio stepenicama na deseti strat bez ikakvog zaustavljanja, što je za mene i do danas neverovatno. Od tada pa do sada s Draganom sam dobar prijatelj. I on je bukvalno bio razlog zbog kojeg sam narednih dvanaest godina proveo u tom divnom sportu, koji samo na prvi pogled deluje grubo, a zapravo je veoma plemenit i pre svega akcenat stavlja na timski duh i fer-plej. Što se treninga tiče, jedna od najvažnijih stavki tiče se sticanja otpornosti na padanje i udarce, pa se mora imati mnogo kondicije i fizičke snage. Inače, u ragbiju mogu da igraju svi – i visoki i niski, i laki i teški, i brzi i spori. Doduše, tada nije bilo toliko teških igrača, jer su najteži imali do 90-95 kilograma, a sada su to najlakši igrači.

– Najpre sam sa šesnaest godina zaigrao za juniorski tim, koji su, pored mene, činili i Mirko Reljić, Miroslav Zakić, Milan Stanković… Ubrzo smo osvojili kup Jugoslavije, mislim da je to bilo 1974. godine, a nas petorica-šestorica iz te generacije ušli smo u juniorsku reprezentaciju tadašnje velike zemlje. Igrao sam na mestu demija, koji je praktično veza između „melea” i „dijagonale”. S te pozicije nisam imao priliku da često dajem mnogo poena, pa sam ih ukupno u karijeri zabeležio pedesetak. Jedna od utakmica za pamćenje bila je kada smo protiv splitske „Nade” u finalu kupa pobedili sa samo 3 : 0, kada je kaznu uspešno izveo pokojni Deba Lazić. Nakon dve godine našao sam se u prvom timu, gde mi nije trebalo mnogo vremena da se adaptiram, jer su svi stariji igrači, predvođeni legendarnim trenerom Dudom Novakovim, bili korektni prema nama. Pored Debe i Keleta, sećam se i Bosanca, Pidike, Sekule, Parčeta… I to je bio deo okosnice tima koji je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka osvojio šest kupova i pet prvenstava Jugoslavije.

– U tom smislu u sećanju mi je ostala prva utakica za seniore u Makarskoj, protiv „Energoinvesta”, 1975. godine, kada je izbila masovna tuča. Nije se znalo ko koga udara, a ja onako mlad, neiskusan i pomalo uplašen sakrio sam se iza korpulentnog Sekule Šimića, koji mi je rekao da samo stanem iza njega i ne brinem. Prštalo je na sve strane, umešala se i publika, a recimo Nikolu Tepića je neko zastavicom udario u vrat. Pamtim i utakmicu protiv „Zagreba”, koji nam je tih godina bio najjači rival, kada su stariji igrači pretukli sudiju i potom dobili zabranu šest meseci. Zatim, bilo je neobično u Zenici baš na prvoj njihovoj utakmici nakon zabrane, gde smo stigli u petak uveče po normalnom vremenu, a kada smo se probudili ujutro, bilo je napadalo 30 centimetara snega i bilo je toliko hladno da lopta nije mogla da se uhvati rukama. Ipak smo odigrali utakmicu i u takvim uslovima, na minus deset, i pobedili. S druge strane, bilo je to zlatno doba ragbija u Pančevu, kada se po 1.000 gledalaca tiskalo na stadionu u odličnoj atmosferi i frenetično navijalo. Mi smo pravili panoe, koje nam je davao Čeda Kesić iz Doma omladine. Što se tiče nastupa za reprezentaciju, odigrao sam nekoliko mečeva za juniorsku selekciju. Nakon dvanaest godina došlo je i do malog zasićenja, a i morao sam da se ozbiljnije pozabavim egzistencijom.

– Tamburu sam počeo da sviram 1983, i to prvo u „Abraševiću”, pa onda u „Banatskim kicošima”. U međuvremenu, 1987. godine, upoznao sam Čiču Sladića i samog legendarnog Janiku Balaša, koji je te godine i umro. Čiča je bio i njegov zamenik i fantastičan svirač, koji je imao veliki uticaj na nas tamburaše; učio nas je da sviramo, a ostali smo i prijatelji. Čak je devedesetih godina vodio Tamburaški orkestar Radio Pančeva. Ja nisam imao baš mnogo vremena za vežbanje, a mislim da mu je najbolji učenik bio Mihajlo Jović, profesor u Muzičkoj školi. Pored toga, pamtim da sam sa „Abraševićima” svirao na otvaranju „Univerzijade”, a tu su i turneje po Portugaliji i Mađarskoj.

– S „Kicošima” sam počeo da nastupam kada me je zvao Živa Milićev, u tadašnjoj kafani „Svod” u Ulici Žarka Zrenjanina, kod današnje poslastičarnice „Golub”. Nakon dve godine, mislim da je to bilo 1986-87, taj sastav se podelio na starije i mlađe, s kojima sam i ja ostao, a pored Žive tu su bili i Vlada Mitrović, Vlada Starčević, Dragan Malidžan, Pera Balteanu… Svirali smo na mnogim mestima, a izdvaja se jedna svadba na Košutnjaku, u prostoru Titove garde, u mermernoj sali, u kojoj su se nalazile i Titove stolice i fotelje. Maltene svake večeri dve godine smo nastupali u „Šajci”, a u to vreme je bilo mnogo veselije i više naručivanja pesama, jer je bilo i mnogo više para.

Svirali smo mahom starogradske i vojvođanske numere, a meni su bile omiljene „Ako si ti pupoljak od ruže”, „Poslednji grad se sruši” i uglavnom sve od Zvonka Bogdana, što su ljudi i najviše voleli. Sećam se jedne zime, kada je Tamiš bio zaleđen i bukvalno niko od gostiju nije došao, da smo se spakovali da idemo kući već u 21.30, kad se začuo čamac, koji se jedva provlačio kroz led, kako bi dovezao dvojicu polupijanih gostiju. Raspakovali smo se, a oni su tražili samo pesme od „Spomenara”, uz uslov da samo oni pevaju. Tako smo za sat nas petoro dobili bakšiš u vrednosti negde oko 4.500 maraka. Među njima je bio i jedan Beograđanin, vlasnik restorana „Lovačka priča” na Makišu, koji nas je posle zvao i u svoj lokal, gde smo tezgarili dva-tri puta.

– Počeo sam da radim kada me je u „Projektinvest” odveo Mikica Radivojević, takođe ragbista, koji je garantovao za mene. Posle sam prešao u „Razvoj i inženjering”, s kojim smo recimo projektovali vodovod i kanalizaciju za klanicu u Banatskom Karlovcu ili za samu zgradu „Razvoja i inženjeringa”. Prešao sam u privatnike 1993. godine i radio kao projektant po Pančevu, Beogradu i okolini, što i danas činim.

– Kada sam prestao aktivno da igram, napravio sam pauzu što se tiče kluba sve do 2000. godine, kada me je Dule Mrvoš pozvao da se priključim. Tako sam učestvovao u radu Upravnog odbora, kada smo se trudili da pomognemo klubu, pre svega materijalnim sredstvima, što svojim, što od prijatelja i ljubitelja. Kasnije sam postao potpredsednik, a predsednik sam već šest godina. Naravno, radim volonterski, jer u ragbiju svi rade bez naknade, čak i treneri, što sam i sam bio dve godine. Novac trenutno nije problem pošto gradska vlast ima dovoljno sluha, jer je Pančevo proglašeno za grad sporta, imali smo generaciju koja je trebala da osvoji titulu, ali se „rasula”. Zato krećemo iz početka i opet imamo dobru generaciju, koja je bila prva u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji, pa se nadamo da ćemo biti za respekt i na državnom nivou. Moram da kažem i da trenutno u kadetskoj reprezentaciji imamo dvanaest igrača, a u juniorskoj osam.

Milomir Kalabić se rado seća kako ga je Čiča Sladić upoznao sa Zvonkom Bogdanom, koji ga je tada pozvao da bude član njegove ekipe.

– Tako sam počeo da mu organizujem koncerte i pravim privatnu fonoteku. To traje od 1989. godine pa do danas i za to vreme smo obišli celu Evropu, uz nezaboravno druženje. On je legenda i svi ga vole, naročito žene, koje ga jure da se slika s njima, a on im se uvek ljubazno odazove. Najlepši utisak ostao mi je iz mađarske Baje, kada je tamo održan koncert 2011. godine, kada je Zvonko pevao sat vremena sa ekipom iz čuvenog orkestra „Sto ciganskih violina” – navodi Kalabić.

(Pančevac/J. Filipović)