Po smrti svojih plemenitih i bogatih roditelja, kada je imao samo 18 godina, podelio je nasleđeno imanje sa maloletnom sestrom i zbrinuo je kod nekih rođaka, a svoj deo razdelio siromašnima. U 20. godini posvetio se podvižničkom životu, kome je težio od detinjstva.

Otišao je u pustinju u kojoj je živeo sledećih 80 godina. Živeo je usamljeničkim životom, prvih godina u jednoj grobnici nadomak rodnog sela, a bavio se drvodeljstvom, molitvama i razmišljanjima o biblijskim poukama. Kada bi pomislio da je jedan zadati cilj ispunio, on bi pomerio lestvicu za stepen više. Ljude je viđao samo kada bi donosili hleb i so u zamenu za rukotvorine i kada bi odlazio na liturgiju. Često je govorio o svojoj borbi sa demonima. Prvo su ga mučile misli o tome da je beskoristan taj njegov čin napuštanja sveta i bogatstva, potom ga je grizla savest zbog nezbrinute sestre koja nema ni podršku ni utehu. Svake noći mučila ga je i telesna pohota za ženama, koja je bila tako jaka da nije mogao da je sakrije pred drugima. Ali, on je odolevao postom, molitvom, bdenjem, telesnim iznurivanjem.

Na kraju mu se, kaže hrišćansko crkveno predanje, đavo javio u liku malog crnog dečaka koji mu je ponizno rekao: „Pobedio si me“, čime je hteo da ga navede da pobedu pripiše samome sebi, i da tako upadne u greh gordosti. Sveti Antonije ga je upitao ko je on, a đavo mu je odgovorio da je duh bluda koje je mnoge zaveo, a da je samo on uspeo da „sve strele polomi“. Na to mu je, kaže predanje, Antonije kazao: „Bog je dopustio da mi se javiš crn – radi obelodanjenja tame tvojih zlomisli, a kao dečak – radi izobličenja tvoje nemoći. Zbog toga si i dostojan svakog prezira“. Nakon toga je đavo otišao i nikada se više nije vratio. Mnogi hrišćanski umetnici vekovima su bili inspirisani ovim iskušenjima, a među njima su i naši. Iskušenja Svetog Antonija Velikog često služe i kao metafora za iskušenja ljudi koji u današnjem svetu teže hrišćanskom idealu.

Slava njegova pronela se po celome svetu, te se oko njega okupilo mnoštvo učenika, koje je on upućivao primerom i rečima na put spasenja. Za 85 godina podvižničkog života samo je dva puta otišao u Aleksandriju, i to prvi put tražeći mučeništva u vreme gonjenja crkve, a drugi put na poziv svetog Atanasija, da bi opovrgao klevetu arijevaca kao tobož da je i on pristalica Arijeve jeresi.

Skončao je u 105. godini, ostavivši iza sebe čitavu vojsku učenika i podražatelja. Iako Antonije nije bio obrazovan, bio je savetnik i nastavnik najučenijih ljudi tog vremena, kao što je bio sveti Atanasije Veliki.

Kad su ga kušali neki jelinski filozofi knjižnom mudrošću, zastide ih Antonije pitanjem:

„Šta je starije: razum ili knjiga? I šta je uzrok drugome?“

Postiđeni filozofi raziđoše se, jer videše da oni imaju samo knjižno pamćenje bez razuma, a Antonije razum.

Prepodobni Antonije Veliki smatra se ocem hrišćanskog monaštva.

(Pančevac/Novosti)