Poreklom je, s majčine strane, Makedonka, ali je, može se tako reći, dama iz našeg kraja. Multitalentovana je i bavi se velikim brojem veoma važnih stvari u vezi s makedonskom nacionalnom zajednicom u Srbiji. Zorica Mitrović je završila Fakultet političkih nauka, a u fokusu njenog rada su istorija, tradicija i stvaralaštvo Makedonaca na ovim prostorima. Ovo je njena interesantna priča.

PANČEVAC: Dobro govorite makedonski jezik, kako ste ga naučili?
ZORICA MITROVIĆ: Moji roditelji su se venčali veoma mladi, sa dvadeset godina. Moja mama je iz jednog malog mesta u Makedoniji koje se zove Demir Hisar, blizu Bitolja, gde se školovala, a tata je tamo bio na odsluženju vojnog roka, pa su se upoznali i zavoleli, a odmah po tatinom povratku iz vojske i venčali. Praktično, odrastala sam paralelno slušajući dva jezika. Danas odlično govorim makedonski jezik, ali ne mogu da kažem kada sam ga i kako naučila; formalno, u školi, ne. Dok sam bila jako mala, govorila sam, pokazujući na uši, da mi je na jednom uhu minđuša, a na drugom obetka, tj. minđuša na makedonskom.
• Gde ste odrasli, u kakvom okruženju?
– Rođena sam u Beogradu, tri godine posle mene na svet je došla moja sestra Donka, a sedam godina posle nje i naš brat Zoran. Veliko je bogatstvo odrastati sa sestrom, a kasnije i s bratom. Naša porodica je oduvek bila velika, tim pre što je pored nas čine i tatine dve sestre i njihove porodice. Odrastala sam u kraju pored „Zvezdinog” stadiona. Tu smo sestra i ja bile deo ekipe iz kraja. Nama je bilo zabavno da čekamo u redu za hleb u Arkanovoj pekari, jednom ili dva puta dnevno, a onda više od pola hleba pojedemo do kuće, jer je bio vruć i mekan. Mesta za igru je bilo svuda, naročito na pomoćnom „Zvezdinom” stadionu, koji i dan-danas zovemo „travica”.

• S kim najviše volite da provodite vreme?
– Sa Sofijom i Sonjom, mojim sestričinama, ćerkama moje sestre Donke. Sofija ima deset godina, ide u četvrti razred osnovne škole i igra folklor, i već smo počeli da idemo na njene koncerte. Pored toga, baba je uči da peva i makedonske pesme, koje ona vešto savladava. Sonja ima četiri godine i već sada znamo da će ona biti najtalentovanija folklorašica na ovim prostorima. Njih dve često posećuju i tetkine i ujkine manifestacije, nekada u njima i učestvuju, i nadam se da će im to pomoći u daljem razvoju njihovih ličnosti.

Često smo išli i na stadion na utakmice, čuvari su nas poznavali i puštali. Sestra i ja smo ponekad propuštale ta druženja, jer smo išle i u muzičku školu, pa smo morale da vežbamo solfeđo ili flautu. Često smo vikendima išle i u selo, gde su nam živeli baba i deda, kasnije samo deda, i tamo smo imale divno društvo. Dobro smo se provodili i s dedom, koji nam je pričao priče. Ceo period bombardovanja smo proveli s njim u selu. I on je, nažalost, kao i baba, rano preminuo. Letnje raspuste smo provodili u Makedoniji, kod maminih roditelja, i tamo nam je bilo prelepo. Imali smo mnogo prijatelja, bili smo jako bliski s familijom, i danas evociramo te uspomene. Ujak nam je obezbedio „brdo” uspomena iz tog vremena, fotografija, video-snimaka, audio-kaseta, knjiga, koje su znatno uticale na formiranje i negovanje našeg makedonskog nacionalnog identiteta. Mog brata je kao malog čuvala naša komšinica, baba Julka, koja je bila gluvonema, a on se odlično sporazumevao s njom. Zato je danas, kao dramski umetnik, izuzetno senzibilan u vezi sa osobama koje imaju ovaj invaliditet i jedan od njegovih projekata je upravo pozorišna predstava za gluvoneme. I dalje svi zajedno često idemo u kuću na selu, koju smo renovirali i u kojoj slavimo krsnu slavu naše porodice – Svetog arhanđela Mihaila. I ceo period korone smo proveli tamo.
• Kažite nam nešto o svom obrazovanju i angažovanju.
– Posle niže, završila sam i srednju muzičku školu „Mokranjac” u Beogradu, teoretski odsek. Išla sam uporedo i u srednju tekstilnu školu. Sada na to gledam kao na jedno dragoceno iskustvo, a u to vreme je bilo naporno jer je svaka subota radna, puno toga što se dešava oko vas propuštate, ali za to sam se sama opredelila i u tome sam morala da istrajem do kraja. Školovanje sam nastavila na Fakultetu političkih nauka, na smeru za novinarstvo i komunikologiju. Tražila sam nešto što će me povezivati s Makedonijom i tako je izbor pao na novinarstvo. Za vreme studija sam radila kao dopisnik televizije „Sitel” iz Skoplja. Na fakultetu je bio formiran medija centar i u okviru njega studentska radio-stanica BU, na kojoj sam radila kao novinar, voditelj i spiker, a kasnije i kao zamenik glavnog i odgovornog urednika. Tu sam na praktičan način stekla najviše znanja, a radio-novinarstvo je nešto najlepše i najbolje što sam u životu radila: puno prostora da pokažete svoju kreativnost, a da ostanete tačni, precizni, objektivni. Godine 2006, zajedno s još petnaest kolega, bila sam deo Letnjeg univerziteta u Prištini, u trajanju od četiri nedelje. To je nezaboravno iskustvo, mesec dana smo proveli na Kosovu i Metohiji; u slobodno vreme smo išli i u Peć, Prizren, Đakovicu, Mitrovicu. Tada smo se izbliza uverili u ono novinarsko pravilo – nikad ne pretpostavljaj, jer se može desiti da je tvoja pretpostavka potpuno pogrešna. Kasnije sam radila u još nekoliko redakcija beogradskih radio-stanica, a kao student političkih nauka angažovala sam se i politički. Učestvovala sam u kampanjama, kreirala ih i realizovala, zaista smo verovali da od nas zavisi… „Širi dalje” je bila odlična kampanja, puna energije i optimizma. Članica sam Makedonske stranke Srbije, jer smatram da je važno da Makedonci u Srbiji imaju svoje političke predstavnike na svim nivoima.
• Čime se danas bavite?
– Novinarstvom se bavim kroz portal MAK-INFO, uređujem ga; on obezbeđuje sve relevantne informacije u vezi s makedonskom zajednicom u Srbiji. Pored informativnog, ima i edukativni karakter o specifičnostima makedonske zajednice pre svega, ali i nekim drugim, običnim životnim temama, kao što je, na primer, upoznavanje sa šahom. Od 2010. godine sam aktivna u makedonskoj nacionalnoj zajednici. Učestvovala sam u pisanju projekata za konkurse Ministarstva kulture i uspostavili smo sada već tradicionalnu manifestaciju Dani makedonske kulture u Beogradu „Dodir Makedonije”. Ona je bila zaslužna i za angažman velikog broja mladih ljudi u Beogradu, s kojima smo 2012. godine formirali Forum mladih Makedonaca: kao takav je osmišljen i formiran po mom povratku iz Škole mladih lidera predsednika Republike Makedonije Đorđa Ivanova, što mi je jedno od najdragocenijih iskustava u životu. U Beogradu smo, u udruženju „Makedonium”, s vremenom napravili jedan izvanredan tim koji u toku godine realizuje veliki broj programa u saradnji sa ustanovama kulture i istaknutim makedonskim stvaraocima sa ovih prostora. To je ogroman volonterski angažman za jedno nevladino i neprofitno udruženje, koje evo već petnaest godina deluje kao svojevrsni makedonski kulturni centar u Beogradu, reprezentant i promoter tradicionalne i savremene makedonske kulture i umetnosti.
• Imate i veoma interesantan profesionalni poziv.
– Da. Sredinom 2016. godine sam se zaposlila u Nacionalnom savetu makedonske nacionalne manjine kao sekretar. Naš tim u Savetu je mali, ali dobro uigran, posvećen, predan i vredan. Tu pre svega mislim na predsednika Saveta Borčeta Veličkovskog, koji nam svima daje vetar u leđa, ali je i stub na koji uvek možemo da se oslonimo. On i ja smo u suštini veoma različiti i često imamo drugačiju percepciju u pristupu našem poslu, ali delimo istu nostalgiju i ljubav prema Makedoniji i makedonskom narodu koja nas ujedinjuje i vodi u ovom poslu. Odlično funkcionišemo, zajedno s koleginicom Jelenom koja se bavi finansijama, evo, već osam godina.
• S kakvim se izazovima susrećete u poslu?
– Oni su brojni, svakodnevni i na mnogo različitih nivoa. Nacionalni savet makedonske nacionalne manjine svoj rad zasniva na ostvarenju prava na samoupravu u oblastima kulture, obrazovanja, informisanja i službene upotrebe jezika i pisma. Naš nacionalni savet broji dvadeset tri člana, koji se biraju svake četiri godine, a u rad Saveta je uključen direktno ili indirektno širi krug ljudi koji žele aktivno da doprinesu razvoju svoje zajednice. Savet je krovna organizacija makedonskih udruženja u Srbiji i osnivač strukovnih udruženja, kao što su Forum mladih Makedonaca, Društvo likovnih umetnika Makedonaca u Srbiji DLUMS, Makedonsko udruženje novinara MAK-INFO, Centar „Toše Proeski”, ali i ustanova poput Fondacije „Makedonsko sonce” i Novinsko-izdavačke ustanove „Makedonski informativni i izdavački centar”. Sedište Saveta od samog osnivanja 2004. godine je u Pančevu, a u toku ove godine obeležićemo dvadeset godina rada. To je zaista veliki jubilej za našu zajednicu i potrudićemo se da ga dostojno obeležimo, kako u Pančevu, tako i u svim drugim mestima u kojima je makedonska zajednica aktivna. Mogu reći da je Makedonski nacionalni savet jedan od uspešnijih nacionalnih saveta u Srbiji. Producirali smo nekoliko naših „proizvoda”, kao što su dokumentarni film „Plodovi jednog hrasta”, snimljen povodom obeležavanja jubileja – sedamdeset godina od doseljavanja Makedonaca u Vojvodinu, dvojezična pozorišna predstava „Vetar u tapetama”, koju je osmislio i u njoj igra moj brat Zoran; on je završio glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju. Uz ovo, naš ansambl „Toše Proeski” je snimio ce-de s tradicionalnim makedonskim pesmama, a u pripremi je i drugi. Pomogli smo izdavanje knjige koja je obuhvatila rezultate istraživanja „Igračka i pevačka tradicija Makedonaca u Kačarevu”: to je kapitalno delo. Moram da pomenem i bojanku „Makedonski običaji u slikama” i „Rečnik makedonskih glagola”, koji se koristi kao stručna literatura na katedrama za makedonski jezik i književnost… Sve će to ostati kao nasledstvo mlađim generacijama, kao trajno obeležje rezultata našeg rada, i to je ono što me raduje i što mi pomaže da nađem motivaciju i inspiraciju za dalje. Planiramo da ove godine izdamo nekoliko publikacija koje će sadržati retrospektivu za poslednjih dvadeset godina u brojnim, različitim oblastima. Na kraju godine će izaći velika monografija o dve decenije rada Saveta. Čeka nas zaista veliki posao, ali sam sigurna da ćemo ga uspešno završiti.
• Imali ste i imate interesantne hobije…
– Hobi mi je ranije bio skupljanje isečaka iz novina s važnim vestima. Od 1995. do 1999. godine sam, na primer, imala sve brojeve sportskog časopisa „Tempo”, jer sam tada intenzivno pratila košarku. Imala sam posebnu svesku u koju sam zapisivala svaku utakmicu reprezentacije, rezultat, ko je koliko poena postigao, s posebnim osvrtom na igre Saše Đorđevića, koga sam obožavala. Kasnije, kada bih kupila „Tempo”, sekla sam slike i lepila ih u svoju svesku. Takav dnevnik sa isečcima iz novina sam imala i za vreme bombardovanja. Danas mi je hobi organizovanje manifestacija i događaja, kao što su „Evergrin fest”, „Noć pozorišta”, „Bioskop na vodi”, „Manakovo kulturno leto” u Beogradu. Festival mediteranskog i evropskog filma „Trebinje film festival” organizujem u saradnji s mojim velikim prijateljem i najkreativnijim čovekom koga poznajem – Peđom Milojevićem. Peđa mi takođe mnogo pomaže u okviru mojih aktivnosti u makedonskoj zajednici, nadopunjujemo se. Planiramo i da pojedine manifestacije, kao što je „Evergrin fest”, uskoro realizujemo i u Pančevu.

(Pančevac/S. Trajković)

DOKTOR MIROSLAV TEPŠIĆ: Dejstva lekova za srce

PRIPREME ZA 8. MART Glogonjke od radionica do bazara