Danas je u Gračanici, centralnom manifestacijom koja je obuhvatila pomen, otkrivanje spomen-obeležja i komemorativnu akademiju, obeležena tužna 20. godišnjica Martovskog pogroma.
Direktor našeg Muzeja Dejan Ristić uzeo je učešće u molitvenim i komemorativnim manifestacijama nakon čega je otkrio spomen-obeležje i obratio se velikom broju okupljenih.
Tom prilikom, direktor Ristić je, pored ostalog, kazao:
,,Pridružujući vam se ovim tužnim povodom, pred spomenikom koji posvećujemo nedužnim žrtvama našeg srpskog naroda, osećam potrebu da svima vama, okupljenima na ovaj tužan dan pokraj svetog i drevnog gračaničkog hrama, potaknut brojnim poukama našeg Svetog patrijarha Pavla, višedecenijskog arhijereja ove bogomspasavane eparhije, kao i brojnih drugih svetih iz roda našeg, uputim reči istinskog saosećanja, utehe, podrške, ohrabrenja, kao i bratske ljubavi.
Danas se sećamo jednog od najdramatičnijih događaja čitave naše mnogovekovne povesnice kada je otelotvorena mržnja, tokom svega nekoliko sati, oduzela živote ne malog broja naših nedužnih sunarodnika, prouzrokovala rane i povrede kod bezmalo njih hiljadu, proterala njih više od četiri hiljade, uništila nekoliko desetina naših starostavnih svetinja i na stotine domova.

Bio je to dan kada su, pred očima čitavog sveta, u plamenu mržnje nestajali vekovi postojanja i trajanja čitavog jednog naroda.
Bio je to dan kada su iz uma i duša desetina hiljada onih sa kojima vekovima živimo na ovim svetim i blagoslovenim prostorima Kosova i Metohije proključali mržnja, bes, nasilje – jednom rečju, zlo. Pred očima svih nas, ali i čitavog sveta, nizale su se kataklizmične scene koje su iznova posvedočile o posledicama spremnosti ljudskog bića da u svoje srce useli zlo i mržnju, a iz njega odagna dobrotu i ljubav.
I danas je nemoguće da ostanemo ravnodušan pred suzama roditelja koji su toga dana svedočili smrt svoje nedužne dece, supruga lišenih muževa, čitavih porodica koje su od toga strašnog dana trajno ostale obeležene tugom i patnjom.
Uistinu je nemoguće ni da nemo iznova posmatramo scene beskrajnih kolona ljudi koji, napustivši svoje domove, kreću u nepoznato kako bi sačuvali makar živote svojih najmilijih.
Konačno, nemoguće je da ostanemo duhovno i emotivno mirni kada nam se u sećanje vrate prizori obesvećivanja svetinja, kidisanja na neke od najznačajnijih izvorišta hrišćanske duhovnosti i našeg srpskog identiteta.
Sva ta sećanja i osećanja, sve te misli i prizori od pre dvadeset godina, iznova u nas unose nemir u o odnosu na ono što je bilo, ali u podjednakoj meri i u odnosu na ono što može biti. I baš zato je posebno važno da u nama, u čitavom našem narodu, negujemo sabornost i saglasje, solidarnost i saosećanje, plemenitost i dostojanstvenost što i jedino priliči potomcima naših svetih predaka…
,,Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi već“, i, po rečima Svetog patrijarha Pavla, budimo svesni toga da je ljubav najviša vrlina. Poučavao nas je naš patrijarh i tome da nas je ,,Bog stvorio ljudima i da od nas traži da to i budemo“. ,,Nema takvih vremena“, govorio je, ,,u kojima to ne bi mogli da budemo i ne bi bili dužni da to budemo.“
Prizivajući u svoja sećanja, misli i molitve sve naše sunarodnike tragično postradale, ranjene i izgnane u ovaj dan pre punih dvadeset godina, osećam potrebu da sa vama podelim odlučnost u tome da istrajemo u svemu dobrom i plemenitom što činimo, kao i da se složno i u saglasju odupremo svakom ovozemaljskom izazovu budući da nas naša vera i mnogovekovna veličanstvena prošlost uče da je zlo ,,uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari, ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život“.
Srpski narod je u samoj svojoj biti životvoran, stvaralački, odan izvanvremenskim idejama slobode, dobrote, plemenitost i večnog života.
I kada stradamo, mi znamo da je to stradanje zalog večnosti našeg trajanja u ovom svetu, ali iznad svega i povrh svega u onoj samoj istinskoj večnosti koju je sazdao Bog. Staza koja vodi u tu i takvu večnost od nas ište istrajnost, saosećanje, solidarnost, hrabrost, odlučnost, upornost… Ona je uska i krivudava, ali za naš narod jedino ispravna i moguća. Na kraju krajeva, to je upravo ona staza koju je svojim stopama stvarao otac naše nacije – Sveti Sava I Srpski.
Prizivajući, dakle, u svoja sećanja i molitve sve one na ovaj dan pre dvadeset godina postradale, ranjene, povređene i izgnane, sve one trajno obeležene tugom zbog gubitka voljenih, ne ostaje nam ništa drugo do da u svojim srcima, umovima i dušama još odlučnije, po rečima Svetog apostola Pavla, uznegujemo ,,veru, nadu i ljubav, ovo troje, ali od njih je najveća ljubav“.
,,Oštro nekako i bistrotečno ljubavi je delo, vrlinu svaku prevazilazi“, kazuje nam i naš Sveti despot Stefan Visoki, sin Svetog velikomučenika Lazara Kosovskog koji je nedaleko odavde, ostajući odan istinskim hrišćanskim idealima, sa Kosova polja hrabro zakoračio u večnost u kojoj i sada obitava.
O potrebi da u vremenima teškim i bremenitim ljudskim slabostima uznegujemo ljubav govorio nam je i naš Sveti patrijarh Pavle podsećajući nas na to da je ,,ljubav najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate.“ I upravo stoga, na ovaj dan obojen tugom, prizivam ljubav prema bližnjem, srodniku, sunarodniku, ali i prema svakome onome sa kojim nam je dato da živimo u ovoj stvarnosti.
Da prigrlimo, dragi prijatelji, jedni druge.
Da budemo uteha, potpora i podrška jedni drugima.
Da budemo saglasni i istrajni u svakom dobrom i plemenitom delu.“

(Pančevac)

MARTOVSKI POGROM NA KIM 20 godina od organizovanog proterivanja Srba

VUČIĆ SA OSNOVCIMA SA KIM: Kosovo je naša duhovna i državna kolekva!