Jedna rutinska operacija meniskusa na privatnoj klinici u Novom Sadu gotovo je odnela život mlade odbojkašice, Danice Ružić. Ono što je trebalo da bude rutinski zahvat, okončao se kao noćna mora za ovu talentovanu sportistkinju, prekinuvši joj perspektivnu sportsku karijeru.

Sada, dok se suočava sa teškim izazovima oporavka, Danica Ružić, otvoreno je podelila svoje iskustvo koje postavlja pitanja koja izazivaju duboku zabrinutost u javnosti. Šta se tačno dogodilo na toj privatnoj klinici? Kako je rutinski zahvat doveo do ovoliko ozbiljnih posledica? Na ova pitanja odgovorila nam je Danica Ružić u emisiji „Uranak“ na televiziji K1.

– Treniram odbojku od svoje šeste godine. Trenirala sam u Bogatiću. Stalno sam vežbala, a životni san mi je bio da zaigram za seniorsku reprezentaciju Srbije. U sedmom razredu sam prešla u Rumu. Pošto sam jako vezana za dom, nisam želela tamo da živim, pa sam svaki dan putovala od šestog razreda do prve godine srednje, sat vremena. Stalno sam napredovala i trudila se maksimalno. Sve sam propuštala, svoje rođendane sam propuštala, i dobila sam poziv za reprezentaciju pionirki – priča mlada Danica i dodaje:

– Trudila sam se maksimalno, čak sam i sa temperaturom trenirala. Kasnije sam prešla u OK ‘Tent’ u Obrenovcu i tu sam završila – nastavlja Danica.

Danica Ružić objasnila je kako je uopšte došlo do povrede.

Kakve su prognoze za oporavak?
– Lekari više veruju u mene nego u moju nogu. Neki misle da ću uspeti da savijem koleno. Baš mislim da ću moći, ali moja noga ne pokazuje da ću moći da je savijem pod 90 stepeni, da ću moći da se vratim na teren, jer nemam kvadriceps. Prosto, ako savijem nogu, ne mogu da je ispružim, i obrnuto. Nemam taj deo mišića koji pokreće taj deo.

– Povredila sam se, ali nisam to znala. Tek kada mi se ohladilo telo, shvatila sam da nisam mogla da savijem koleno. Mislila sam da sam samo nešto istegla, ali sam na preporuku otišla kod dr Dušana Marića. Išla sam na MR, gde mi je rekao da mi je napukao meniskus, a zapravo kasnije sam saznala da je samo izišao iz ležišta. Doktor mi je odmah rekao da je neophodna operacija. U roku od nedelju dana smo zakazali operaciju, kojoj se nisam plašila. Znam dosta drugara koji su to operisali i za dve nedelje su se vratili na teren. Rekao mi je tako. Da jedan dan ležim u bolnici, a drugog već počinje rehabilitacija – objašnjava Danica.

– Noć pre operacije sam plakala, imala sam neki loš osećaj. Nisam mogla da spavam. Mnogo sam se plašila te sepse, čitala sam po novinama da su ljudi umirali od nje. Čega sam se plašila, mene je to stiglo. Operisala sam se 5. oktobra ujutru, pod totalnom anestezijom. Ležala sam ceo dan u toj bolnici, lekari su me obišli, rekli da je operacija uredno prošla i da sutra dođem na previjanje. Oko pola sedam uveče su me otpustili. Sva srećna sam izašla iz bolnice, nisam znala da hodam na štakama, tata mi je pomagao, ali sam jedva čekala da se za dve nedelje vratim na teren – objašnjava Danica.

Kako je rekla, nije osećala ništa prvu noć, dok je sutradan, po dogovoru, otišla na previjanje gde je ustanovljeno da je sve u najboljem redu. Nakon toga, kako kaže, počeli su bolovi u predelu iza kolena.

– Malo mi je bilo natečeno koleno, ali su mi rekli da je to normalno. Došla sam kući, pet dana sam mogla da savijem koleno pod 90 stepeni, šetala sam sve normalno i odjednom nisam mogla da se popnem na sprat, bolelo me nešto iza kolena. Legla sam u sobu, krenula mi je temperatura, nisam mogla da spavam. Mama gde god da me je pipnula bolelo me. To prvo veče odmah smo se javili ortopedu Mihajlu, koji je rekao da popijem antibiotik i da javim kakvo je stanje i da sutradan dođem u Novi Sad.

Objasnila je da su je roditelji uneli u bolnicu gde je bila izuzetno bleda i uplakana, a kako navodi, bolovi su bili neizdrživi. U bolnici su se odlučili da joj urade punkciju.

– Izvadili su mi tečnost iz kolena, pomešan gnoj sa sukrvicom. Previše me je bolelo. Koleno mi je bilo otečenije nego posle operacije, cela noga me je bolela, nijedan lek mi nije pomogao. Nakon punktata koji mi je uradio Marić, gledao je u taj punktat i rekao mi da izmišljam, jer u tečnosti nema ništa, jer nemam od čega da dobijem infekciju. Roditelji su ga pitali šta bi moglo da bude. On nije želeo sa njima da priča u toj sali gde sam ja previjala, već su morali da dođu u kancelariju, jer je on profesor Dušan Marić, da pokucaju da bi pitali. Rekao je da tu nema ništa, da je on sve uradio kako treba i šta ja tu izmišljam. Sledeći dan su mi ponovo rekli da dođem da vadim punktat u Novom Sadu. I dalje pijem antibiotike i brufene, ali meni temperatura raste, prelazi 39. Otišla sam ponovo da izvadim punktat. Dušan Marić, kada sam došla, je odmah rekao da mi se stavi dren. Međutim, ortoped Mihajlo se protivio i rekao je da sam ja za punktat. Sada mi je on uradio punktat i poslao ga na analizu i rekao mi je da sledeći dan ponovo dođem u Novi Sad na kontrolu. Izašla sam u kolicima, oni ni u jednom momentu nisu pokazali zabrinutost – dodaje Danica.

Ni nakon tih sati i pregleda, otok nije spao. Danica nam je rekla da ni do toaleta nije mogla da ode, ni da se pomeri. Onda je stigao izveštaj…

– Treći dan, krenuli smo ka Novom Sadu, u Rumi mi je na mail stigao izveštaj, kako imam zlatni stafilokok. Mama mi je objasnila da je u pitanju bakterija i da može da se reši. Otišla sam tamo, krenula sam ka bolnici, i na nekih pola sata Mihajlo je nazvao Mihajlo je nazvao moje roditelje i rekao im da moram da ostanem u bolnici. Rekao im je da sam spremna za dren i da moram ponovo da se uspavam, da mi to izdreniraju i biću kao nova. Ja od tog dana do 29. decembra, nisam izašla iz bolnice – priča Danica i nastavlja:

– Stavili su mi dren pod totalnom anestezijom, tata je ponovo potpisao drugu operaciju. Temperatura nije spadala, počela mi je da natiče noga. Bila je duplo veća od normalne. Stalno sam ih pitala zašto mi je noga toliko velika, bila je tvrda, crvena, i kada je pipnem, bili su beli krugovi, kao da ima neka tečnost unutra. Rekli su da je to normalan pritisak od drena, da mi medicinske sestre to masiraju i da podižem nogu kada nisam mogla da je podignem. Noga mi nije imala pokretljivost.

Nakon toga, 11. oktobra joj je saopšteno da je potrebna i druga operacija. Zatim je opisala sam dan operacije:

– Taj dan sam primetila da nešto nije uredu, svi ljudi koji su bili u operacionoj sali su dolazili, gledali su mi nogu. Uspaničili su se. Dušan Marić se hvatao za glavu i tu mi je bilo jasno da nešto nije uredu, ali odgovor nikakav ne dobijam na moje pitanje. Ceo dan ništa ne preduzimaju, gde mi uveče pričaju kako moram da idem na ultrazvuk, da mi pogledaju nogu za svaki slučaj. Na ultrazvuku mi doktorka govori da ništa nije uredu, da mi je od drena infekcija otišla gore i da mi je zahvatila prepone, mišiće, sve što je moglo, ali nije otišlo preko kuka ka organima. Poslali su me na CT, gde sam radila kontrast kako bi se videlo gde je ta bakterija. Prevozili su me u nečijim privatnim kolima. U tom momentu imam bakteriju, a bila sam uvijena u ćebad bez zavoja, gola – ispričala je Danica i nastavila:

– To veče su moji bili u Bogatiću i Dušan Marić ih je pozvao i rekao da ja moram na hitnu operaciju, da će da me ubaci u totalnu anesteziju, bez njihovog potpisa. U tom momentu ja ležim u sobi, ulazi Mihajlo, koji mi kaže da sam lepa devojka, naći ćeš dečka, ali mi ćemo morati da ti 20 cm isečemo i pokazuje mi rukama. Bez objašnjenja zašto moram da se sečem ponovo. U tom momentu moji roditelji su došli, operacija je i dalje trajala, bila sam pod totalnom anestezijom. Znam da sam se probudila, kada su roditelji došli, on je rekao da sam u Božijim rukama, zato što imam sepsu, koja je počela sve da mi jede. U roku od jedan dan, meni se preokrenuo život. Od tog dana počinju previjanja od jutra do večeri pod totalnom anestezijom. Imala sam oko 40 previjanja, gde moj tata nije potpisao nijedno, potpisao je samo dva.

Danica je potom nastavila svoje neverovatno iskustvo i objasnila šta se dešava kada je otišla na VMA – 1. novembra.

– Na VMA odlazim prvog novembra, jer su me u ovoj privatnoj bolnici konstantno sekli, došli su mi do kuka. Isekli su mi skoro ceo kvadriceps, palili su komore, nisu znali da je pale, stavljali su me pod temperaturu i tu su me u suštini ubijali. Nisu bili svesni šta rade i nisam sigurna da znaju šta je gasna gangrena i nekrotičnog fasciitisa. Jedno veče sam se probudila u operacionoj sali, gde je anesteziolog Mihajlo rekao da oni ne mogu da mi pomognu i da me šalju za Beograd. Mislila sam da sanjam, jer sam se budila iz anestezije. Majka je došla kod mene, jer je samo ona mogla da dolazi u posete. Ima ograničenje, ali pošto sam ja bila u mnogo lošem stanju, sve je smelo. Na VMA odlazim, jer su nam rekli da je to stepen viši od njih i da su rekli su da gubim snagu.

Rekla je da je povišenu temperaturu imala skoro tri meseca, koja je prelazila je preko 40. Kako je rekla, osećala se kao da „umire“.

– Gorela sam od temperature, taj dan sam bila sva otečena, delovalo je kao da ću da puknem, bukvalno mi je sve otkazalo. Bila sam malokrvna, samo sam disala i srce mi je kucalo, ostalo ništa. Nisam mogla da otvaram oči taj dan, mnogo mi je bilo loše. Nisam ni mamu mogla da vidim, samo znam da mi je rekla da moram da idem u Beograd i da će tamo da mi bude bolje. Plašila sam se šta će dalje biti sa mnom, osećala sam da umirem i da mi nije dobro – objašnjava i otkriva da su joj majčine reči mnogo značile:

– Rekla mi je da su tamo lečeni vojnici i da će sve biti kako treba. Verovala sam joj, jer da nije tako, ja ne znam da li bih danas bila ovde.

Na otpusnoj listi nije pisalo pola stvari koje su se događale u međuvremenu.

– Izlazim sa otpusnom listom u kojoj ne piše pola. Ne piše da su mi ubacili mašinu od koje sam dobila još jednu bakteriju. To su kao neki sunđeri koji su trebali da poboljšaju stanje, a uneli su mi još jednu bakteriju, gde sam hitno ponovo morala da se operišem.

Danica objašnjava da su na konzilijumu na VMA rekli da treba odmah da joj se amputira noga kako bi joj spasili život, međutim, dr Stepić se tome protivio. Nakon toga, Danica je prebačena u hiperbaričnu komoru. Na VMA je provela dva meseca.

– Posle dva meseca sam izašla iz bolnice, a u otpusnoj listi je pisalo da sam došla polusvesna, da sam samo disala i srce kucalo. Da mi je CRP bio 500, da mi je sve bilo u opadanju. Imala sam sreće da mi je jako srce. Pisalo je da imam sepsu i nekrotični fascitis, i da imam gasnu gangrenu, koja se retko leči. Sreća da sam došla na VMA na vreme. Doktori su mojim roditeljima rekli da, da to veče nisam došla na VMA, da ne bi bilo ništa od mene. Veče je presudilo i za veče su mi spasili život i nogu. Pritom, 12. novembra prof. dr Stepić je zvao moje roditelje i rekao da su mi spasili život, ali je noga pod znakom pitanja. Njima je bilo drago što su mi spasili život, ali opet da od meniskusa ostane bez noge je strašno. Moja borba i dalje traje, ali sam konstantno verovala u sebe i nisam mislila da će neki meniskus da me ubije. Tek petog decembra su mi saopštili da su mi spasili glavu i nogu. Ja od tog šoka nisam mogla da dođem sebi. Hormon sreće mi je bio na maksimumu.

(Pančevac/K1info)

SD Pančevo 1813: Osigurali učešće u finalu Kupa SS Srbije