Milojkov spaja Brisel i Moskvu: Predah u Stokholmu sa Nobelom

Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresantne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, iz koje je stigao u Švedsku, kako bi posetio njen glavni grad Stokholm, o čemu priča ekskluzivno za „Pančevac“.

– U obilazak Stokholma pošao sam sa Goranom, sa suprugom Jelenom petnaest godina živi i radi u Švedskoj i za toliko godina stekao je veliko iskustvo i znanje o ovoj zemlji, posebno o načinu života Šveđana. To znači da sam imao dličnog turističkog vodiča. Svaki grad turisti vole da obilaze počevši od strogog centra, ali nas dvojica to smo krenuli u razgledanje nešto podalje. Dok sam hodao, radovao sam se što sam gledao ljudi raznih nacija i jednostavno sam stekao utisak da je Štokholm grad u kojem živi pripadnika najviše naroda na na svetu. Nisam nikada bio u Njujorku, ali mislim da bi ovom gradu jedino taj ogromni Američki grad mogao da parira – navodi Dule.

Na sve strane bilo je mnogo turista, a njemu se činilo da je najviše Japanaca, a takav utisak stekao je ranijih godina kada je posetio Rim, Pariz, Barselonu, Lisabon…

– Dok smo šetali nad glavama su nam u blizini Baltika kružili galebovi. Oni su u Stokholmu, kao i sve životinje u Švedskoj zaštićena vrsta. Ako se desi da galeb padne na tlo i iz bilo kojeg razloga ne može više da leti, svaki Šveđjanin će pozvati službu za zaštitu životinja i oni za kratko vreme dolaze po pticu, uzimaju podatke osobe koja je pozvala službu i nakon izlečenja životinje javljaju toj osobi je zdrava i da ponovo leti. Ako se desi da ptica ugine, služba za zaštitu životinja takođe obaveštava onoga ko je pozvao da javi da ta osoba može da dođe na kremaciju ptice ako to žele. Hodajući nisam mnogo mogao da budem opušten i da gledam u nebo ptice, jer na asfaltu bilo mnogo ljudi koji hodaju, a od njih više ima biklista – priča ovaj Pančevac.

On ističe da je bicikl u Štokholmu jedno od glavnih prevoznih sredstava i biciklisti svuda jure, kao i u Amsterdamu.

– Zato se dešava da ima mnogo udesa biciklista, više nego udesa automobila. Da bi se to konrolisalo sve je pod monitoringom, pa čak i to ako neko turira svoj automobil. Upravo na takvu situaciju naišli smo u jednom trenutku. Vozač Lambordžinija, dok je čekao zeleno svetlo dodao je malo više gasa, a onda je, čim se upalilo zeleno svetlo sporo nastavio kretanje. Goran mi je rekao da je u automobilu možda Zlatan Ibrahimović, i da bi mu, ako je on, policija možda pogledala kroz prste. Odmah sam požurio da vidim tu legendu svetskog fudbala, ali za volanom je sedela rasna plavuša, očigledno Šveđanka – navodi Dušan.

Prema njegovim rečima, grad je prepun skupocenih automobila, a ima i onih koji su prosečni.

– Ukoliko bi neko hteo da izađe iz te prosečnosti i kupi skuplji automobil, na vrata mu dolazi nadležna služba da proveri odakle mu novac za tako skup auto, da proveri poreklo imovine. Kretali smo se brzim hodom ka jednoj posebnoj građevini, jer je ta zgrada bila prva na spisku mojih želja koju sam hteo da vidim. Bila je to nekadašnja gimnazija, a danas je to gradska kuća, želeo sam da vidim tu zgradu u kojoj je eksperimentisao Alfred Nobel. Kada smo do nje stigli mom oduševljenju nije bilo kraja. Tu smo se zadržali oko pola sata, a onda nastavili sa šetnjom u delu gde ljudi uglavnom šetaje pse. Njihovi vlasnici obavezni su da vode računa o svojim ljubimcima u svakom pogledu, pa čak i o tome, da ako pas mnogo laje, neko iz komšiluka, kome to smeta, ima pravo da zove službu za zaštitu životinja da se pas odvede na dresuru odvikavanja od lajanja. Ako pak neko iz komšiluka primeti da vlasnici pasa ne izvode svoje pse redovno u šetnju može takođe da zove službu za zaštitu životinja, koja proverava da pas možda nije ugrožen na bilo koji način. Na mnogim zgradama video sam male table na kojima piše da psi ne smeju tu da uriniraju – napominje Milojkov.

On naglašava da su životinje u Švedskoj zaštićene maksimalno, ali da su žene na prvom mestu.

– Taj redosled ide ovako: na prvom mestu je zaštita žena, na drugom zaštita dece, na trećem zaštita životinja, zatim prirode, a tek na petom su muškarci. Kada već pričam o ženama prirodno je da mi se sviđaju više od muškaraca, pa sam među mnogima tražio da vidim one koje prijaju mom oku. Iskreno, nisam mnogo takvih video, možda zato što takve izlaze tek noću. Ta vrsta zabave u ovom gradu me nije interesovala, ali me je interesovalo da vidim „Viking bar“, koji se nalazi u najstarijem jezgru grada i u kojem je glavni kuvar moj Banaćanin iz Zenjanina. Kada smo otišli tamo, kao pravi domaćin dočekao nas je Dragan i serevirao nam suvomesnate specijalitete od losa. Kao šlag na torti dobili smo i po kriglu piva koje se pravi u malim količinama na način kako se pivo pravilo u vreme Vikinga. Unutrašnjost restorana je kopija unutrašnjosti vikinškog broda u kojem je jedina svetlost svetlost koja dolazi od sveća – priča ovaj vagabundo.

Napominje da je stari deo grada impresivan, u njemu se nalazi i akademija u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada.

– Svakako nju nisam želeo da propustim da to vidim, pa smo se za kratko vreme jednom uskom ulicom popeli do tog malog trga na kojem stoji stara pumpa za vodu. Pored predivne zgrade Akademije i pumpa daje šlagvort celom trgu. Biti u Stokholmu, a ne probati sladoled bio bi promašaj, pa sam Gorana hteo da častim. Kada sam izvadio novac iz novčanika Goran je rekao da nema ništa od mojeg čašćavanja, jer se ovde sve plaća karticom. Tada mi je Goran rekao, da ako bi deset puta kupio sladoled karticom bilo gde nikom ništa, ali ako bi često kupovao alkohol, takođe bilo gde, a s obzirom da je sve pod monitoringom kontrole troška novca i ako neko radi opasne poslove na visini ili posebnim uslovima obaveštavaju se vlasnici firmi da se obavi razgovor sa zaposlenim da se spreči eventualna nezgoda usled korišćenja alkohola – kaže Dule.

Dodaje kako se u Švedskoj posebno vodi računa o starijim osobama kada je zimski period, pa je besplatan taksi za sve kako ne bi došlo do povrede kukova, ruku i nogu.

– Dok sam hodao gledao sam ispred sebe, tražeći da vidim papirić, opušak možda, ali to nije bilo moguće. Nema ni limenki, niti polietilenskih boca na trotoarima. Sve se baca u korpe za otpatke. Iz jedne od njih jedan skromno obučen čovek vadio je limenke i boce puneći torbe. Takvu situaciju video sam i u drugim gradovima na ovom putovanju. Video sam kako limenke i boce građani u supermarketima ubacuju u posebne kontejnere, limenke na jednu, plastiku na drugu stranu. Za svaku se dobija po jedna švedska krunu, na taj način se vodi računa o ekologiji i stimulišu se građani da čuvaju okolinu. Među skupljačima boca ima i socijalnih slučajeva koji dobijaju socijalnu pomoć na svoju karticu, ali za taj novac nemaju pravo da kupuju cigarete i alkohol, jer se smatra da je to za njih luksuz. Njihova kartica ne prihvata cigarete i alkohol.  Tako je to u Švedskoj, sve ti daju, sve dobiješ, ali moraš da poštuješ. Priroda se posebno poštuje i čuva. Čak se novi akumulator za auto ne može kupiti ako se ne preda stari – kaže on.

Tokom putovanja Dušan je viđao da negde stoje polomljene grane pored puta na travi, ali one se ne sklanjaju, jer njih jedu razni crvići, a ističe je posebna priča koliko se vodi računa o insektima, pa se specijalno za njih prave kućice u koje se stavlja hrana za njih.

– Kada smo stigli do Grand hotela zastali smo na onom mestu gde je bila postavljena ploča zahvalnosti srpskom narodu na ćiriličnom pismu. Kralj Aleksandar Karađorđević za vreme svoje vladavine poslao žito da ne bude gladnih Šveđana. Te ploče više nema, a nema je od onog trenutka kada je na Srbiju izvršeno NATO bombardovanje. Tada su je uklonili i do danas je nisu vratili – kaže Milojkov.

Napominje da je gužva u saobraćaju velika, tako da vozači saniteta ponekad imaju problema da stignu na vreme tamo gde su krenuli. Inače, ekipe za hitnu pomoć u Švedskoj imaju stalna takmičenja kojima se proveravaju sposobnosti vozača i ostalog osoblja za brzu pomoć ugroženima.

– Imao sam želju da vidim predivnu zgradu generalštaba Švedske vojske. Do tamo smo prošli pored dečijeg obdaništa. Deca su se igrala u pesku i bila su mi posebno zanimljiva što su skoro svi bili plave kose. Malo sam zastao kaj ograde, a Goran mi je rekao da se sklonimo, jer kamere i to beleže pa smo bili sumnjivi iz više razloga. Kada mi je ispričao da se deci slatkiši daju samo subotom i nedeljom da bi bolje spavala noću, jer šećer podiže aktivnost organizma samo sam zanemeo, jer moj osnovni slatkiš tokom celog detinjstva bio je med.  Ono što me je iznenadilo je to da u Švedskoj niko nikome ne persira, pa ni deca u dečijim ustanovama i školama svojim učiteljima i nastavnicima, a ni starijim osobama. Za mene je to zaista glupo, jer smatram da se persiranjem poštuju nečije godine, zvanje i znanje. Za Šveđane to znači da su svi ravnopravni i da niko nije iznad nikoga. Šokantno je i nakaradno za mene i to što se deca između predškolske i školske dobi moraju izjasniti kako se osećaju u odnosu na pol, da li se osećaju kao muško ili žensko. Samo mi nije jasno šta dečak misli ako se izjasni da je devojčica kada ode u toalet na malu nuždu i kada urinira stojećki? Šveđani su protestanti pa možda iz protesta rade na tome da objasne da Bog nije muško, već je on ono i zato deca imaju pravo da se izjasne da li su ona ili on. Svašta sam saznao u Švedskoj, pa i to da roditelji ne smeju da biju decu, jer dete ima pravo da pozove broj 123, pa onda roditelje zovu na razgovor. I žene mogu da pozovu isti broj i da se žale na maltretiranje od muža, koji će biti u velikom problemu, ako ga ona prijavi da je povisio ton ili zamanuo rukom ka njoj – naglašava Dušan.

Tokom šetnje su on i njegov domaćin obišli četiri ostrva, dok na peto nisu stigli.

– Na jednom mestu video sam nekakve šipove pa mi je Goran ispričao kako su oni pobodeni duboko u dno mora da bi se šetalište proširilo. I u davnim vremenima u more su nabijani stubovi kao šipovi na koje su se nasukavali brodovi osvajača koje su Šveđani lako zaposedali i otimali plen i ubijali posadu. Gorana sam pitao da li u ovako uređenoj zemlji može nešto da se muva? Nikako, reče on. Poker aparati, autootpadi i kladionice su državne i nema muvanja. Prepoznatljiva česta kiša u Švedskoj prekinula je moje obilaženje Stokholma pa smo se vratili u Granov stan. Čim smo večerali zaspao sam – završava on ovu interesantnu epizodu.

I tako je nakon dvadeset dana pedaliranaj proveo prvi dan pauze, a već sutra ga je čekao put ogromnim kruzerom ka Finskoj…

(Pančevac/J. Filipović)

Dušan Milojkov biciklom spaja Brisel i Moskvu: Za 20. dana prešao 2.100 km po suncu, kiši i vetru

Dušan Milojkov spaja Brisel i Moskvu: Dolazak iz Švedske u Norvešku