FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)

U planu razvoja Pančeva načinjenom krajem 1961. godine jedan od ciljeva koje je trebalo dostići u socijalizmu bio je i da se svaki građanin okupa bar jednom nedeljno. U tu svrhu je trebalo izgraditi još koje javno kupatilo, pored zdanja podignutog još davne 1909. Ali istorija će krenuti drugom tokom. Kupatila će postati sastavni deo naših stanova, a javno kupatilo će biti zabravljeno 1967. O učestalosti kupanja i dalje nema pouzdanih podataka.

„Kako će izgledati Pančevo u bliskoj budućnosti, sve se češće pitaju Pančevci. (…) Sa nešto podataka sa kojima sad već raspolažemo i mnogo mašte, najradoznaliji će moći da bar približno dočaraju budući izgled svoga grada koji će svoje definitivne oblike dobiti tek 1990. godine, dakle posle 30 godina.” Ovako je pisao „Pančevac” 30. decembra 1961, u prednovogodišnjem broju. Narodni odbor pančevačke opštine je očigledno pred Novu godinu bio veoma uposlen. Razmatrali su elaborate o tome kako će izgledati naša varoš, spremni, kako rekoše, da podignu „moderan grad”.

Osnovna jedinica zadovoljenja potreba svakog građanina „stambena zajednica”, kojih smo tada brojali sedam sa po 5.200 stanovnika, trebalo je da se poveća do 1990. na dvanaest sa po 7.000 hiljada građana. Predviđali su tada graditelji svetle socijalističke budućnosti da će za trideset godina u samom gradu živeti nešto više od 82.000 ljudi. I omanuli su, jer je na popisu 1991. u gradu prebrojano 73.000 duša. „Stambena jedinica” je rečnikom tadašnjih komiteta bila definisana u istome tekstu kao „deo organizma grada” koji čine „potrošači”, dok grad čine „proizvođači i potrošači”! Za potpuno razumevanje ove zavrzlame reči, planova i svetle budućnosti sigurno bi nam trebala neka ondašnja politička škola, ali čini se da je trebalo da ta „stambena zajednica” liči na neku veliku porodicu. A i porodica mora da ima glavu, pa su planeri tridesetogodišnjeg razvoja predvideli da svaka ima i svoje „organe društvenog upravljanja”.

(Valtmanovo kupatilo na Tamišu) – Za osvežavanje i spiranje služila su i javna kupatila:Foto: Istorijski arhiv Pančevo

I svašta su oni tu planirali – dupliranje broja stambenih zgrada, koje treba sve da budu bar sa četiri, a poželjno i sa više spratova, jer proširenja gradskog područja nije trebalo da bude. U planu je bio i tramvaj do Beograda, pa kanalizacija i vodovod za sve, pa zeleni šumski pojas oko Pančeva radi dobrog disanja, pa 50.000 kvadratnih metara za parkinge u centru grada i još pride 60.000 u stambenim zajednicama… Nažalost, omanuli su i kada su mislili da će „biti sve više zabave pošto će se skraćivati radno vreme”. Ali, takođe nažalost, nisu pogrešili kada su predvideli da je potrebno povećanje „kapaciteta zdravstvenih ustanova” jer „rekonstrukciju grada i proširenje njegovih potencijala prate i negativne pojave. Izvesno je da će budući gradski život izazvati nove ili pooštriti postojeće bolesti, prvenstveno profesionalna i mentalna oboljenja, povrede ne poslu i saobraćajne nezgode”. Budućnost će pokazati da nismo uspeli da se neko mentalno poremećeno stanje nazove po našem gradu, ali zato ćemo postati poznati po „raku Pančevcu”.

U planu kupanje jednom nedeljno

Ipak, ostavićemo neke od ovih priča i za sledećih deset nastavaka serijala „Sasvim obična istorija Pančeva”. Sve do Nove godine nastojaćemo da vam približimo istoriju našeg grada, od početka pedesetih do kraja osamdesetih godina, kroz sećanja ljudi i tekstove iz starih „Pančevaca”, povezujući ih sa sadašnjom ljudskom, ekonomskom i kulturnom topografijom Pančeva. A sada je red da se pozabavimo „kupanjem”.

Nije šala. Naši krojači sudbine su mislili i na higijenske navike „čoveka”. Tako je u drugom nastavku teksta „Pančevo 1990” koji je izašao 6. januara 1962. godine napisano: „Kapaciteti specijalnih objekata za kupanje i kupatila obezbeđuju danas samo jednom nedeljno kupanje za 6.200 stanovnika. Prema tome, na 74 mesta u javnim kupatilima upućeno je oko 35.000 stanovnika. Pod uslovom da kapaciteti rade 6 dana po 10 časova i nedeljom 6 sati osiguravaju mesta za kupanje nedeljno samo za 10.000 ljudi. Ostalih 25.000 Pančevaca nemaju mogućnosti da se bar jednom nedeljno okupaju. Zbog toga se računa na znatno povećanje hladnih i toplih kupatila, tako da će 1990. godine u novom Pančevu biti obezbeđeni prostori za kupanje i rekonstrukciju za preko 30.000 stanovnika odjednom. To je sasvim dovoljno da zadovolji potrebe grada od preko 80.000 stanovnika.”

Istorija će ipak, bar kada je kupanje u pitanju, krenuti drugim tokom. Dirljivo je to što su planeri naše svetle budućnosti smatrali da bar jednom nedeljno treba da se nasapunjamo. Ali se ipak nadamo da, pošto je bar u ovom slučaju „svetla budućnost” bila svetlija, da blagodeti toga što iz sobe za dve sekunde možemo da uskočimo u sopstveno kupatilo, koristimo malo češće nego jednom nedeljno.

Tako nije bilo ni pedesetih, pa čak ni šezdesetih godina. Jer čak i oni rođeni u te dve decenije stigli su da se okupaju u Gradskom kupatilu, u Ulici dr Žarka Fogaraša 18. Za one mlađe bilo je predviđeno korito kod kuće. O tome svedoči i Tibor Lečei koji se 1956. rodio u kući u Ulici cara Dušana 8 (blizu letnjeg bioskopa).

– Majka bi na „smederevcu”, pored kojeg je bilo korito, grejala vodu. I nismo se kupali svaki dan, samo subotom. Ali kad dođem sa ulice, majka bi me me prvo pregledala kakav sam, i često bi mi govorila: „Kakve su ti crne ruke od klikera!” I odmah moraš da pereš ruke u lavoru, koji je stajao u uglu. Kao i noge, ako su ti prljave. Tako je bilo i u kući u Ulici braće Jovanovića, blizu ugla sa Ulicom Svetog Save, gde smo se preselili 1962. Kada sam malo porastao, išao sam u Gradsko kupatilo, jer nije bilo baš lepo da se kao momak kupam u koritu u kući. Na red smo stizali tek jednom nedeljno – priseća se Tibor.

Njegov otac Lazar je sam izdržavao porodicu kao moler. Zanat je izučio kod jednog Nemca, a kasnije je do penzije radio u komunalnom preduzeću. Vodu su u kuću uveli 1969, pa su se tek tada stekli uslovi da kupe i veš-mašinu, a zatim i da naprave kupatilo.

Stanari delili kupatilo

Bilo je ipak lakše onima koji su bar imali zajedničko kupatilo na nekoliko stanova. Branislav Nikolić se seća da je u kući u tadašnjoj Ulici JNA, a sada Ulici vojvode Radomira Putnika 25, koja se nalazi prekoputa sadašnje Nacionalne službe za zapošljavanje, gde je živeo od 1961. pa do 1977, sedam porodica dužilo jedno kupatilo.

– Bila je to nemačka kuća s kupatilom. Kišnica se skupljala u rezervoaru na tavanu, da bi onda išla do kazana u kupatilu, ispod koga je bilo ložište u koje je moja majka stavljala drva. Ličio je na kazan za topljenje čvaraka i u njega je moglo da stane od 100 do 150 litara vode. Postojao je i rezervni rezervoar jer nije uvek bilo kiše. U ogromnu kamenu kadu puštala se vruća voda iz slavine i, ako treba, dodavala hladna. Od silne pare bilo je baš toplo, kao u sauni, pa nam je zimi dolazilo da i ne izlazimo iz kade jer je kuća bila odvojena od kupatila. I postojao je raspored kada se koja porodica kupa, koji bi se kačio na vrata. Ali kada je bila ogromna, pa je u nju moglo da stane i više dece. Kupali smo se, ipak, bar dva puta nedeljno, uglavnom utorkom i subotom ili nedeljom, kad bude naš red. Dogovarali smo se i s komšijama, koji su isto imali decu, da se kazan loži jednom i da se svi okupamo u istom danu. U međuvremenu smo koristili i ugrejanu vodu sa „smederevca”, pa smo se prali i u kuhinjici – priča nam Bane Nikolić.

Voleo je kasnije da ide i u Gradsko kupatilo, a i tu se na red stizalo po spisku.

– Postojao je i ženski i muški deo. Kada založe, i tu je bilo kao u sauni. Poželiš da ne izađeš dva sata. Moram da kažem i to da ipak nismo bilo štrokavi. A to je zato što je i vazduh bio čistiji. Zato smo tada mogli da se kupamo i na letnjim kišama. Kada igraš fudbal, staneš pod kišu i odeš kući čist, pa neće da te grde – dodaje Bane uz osmeh.

Priseća se i da je svaki stan u dvorištu u Ulici Radomira Putnika 25 imao i svoj poljski ve-ce s daskom i sedištem. U međuvremenu je unutrašnji deo kuće porušen i ostao je samo ulični, a Banetov život se nastavio u stanu na Tesli, gde je sopstveno kupatilo zamenilo i kazan i poljski ve-ce.

Blagodeti kupatila nadohvat ruke osetili su i ranije stanari zgrada, koje su u Pančevu u većem broju počele da niču početkom šezdesetih. Broj stanova će do 1991. narasti na skoro 31.000, koliko je i Narodni odbor predvideo da će „modernim Pančevcima” tada trebati. Kupatilom se tada moglo pohvaliti njih 88 odsto. A za još tridesetak godina, prema popisu od 2022, broj stambenih jedinica će narasti i do skoro 42.000, od kojih „pomoćnu prostoriju” kupatilo ima njih 96 odsto. Što se tiče učestalosti kupanja, nema zvanične statistike. Ali po sećanju autorke ovih redova, kada se 1986. godine doselila na Kotež 2, topla voda iz zajedničkog sistema po pravilu bi subotom zbog uvećane potrošnje nestajala već do 19 sati. Da li se ipak nešto do ove 2023. godine izmenilo na ovom planu razvoja i da li se malo redovnije kupamo, prepuštamo vašem osećaju.

(Pančevac / Nevena Simendić)

NOVA ZGRADA U OKVIRU GIMNAZIJE: Pančevo danas i sutra