LEKARSKI PODVIG: Dr Kovjanić pri Misiji UN u Africi

Pančevac je, kao i nekoliko generacija njegovih predaka. Dr Nenad Kovjanić je ortoped u Opštoj bolnici Pančevo dvanaest godina, čime se ponosi. Čuo je da je Vojska Republike Srbije pokrenula misiju pri Ujedinjenim nacijama u Centralnoafričkoj Republici, a da pri njoj postoji i vojna specijalistička bolnica, jedina takva tamošnja. Prijavio se. U bolnici u Africi su radili i rade naši infektolozi, hirurzi, ortopedi, internisti… Dr Kovjanić objašnjava:

– Postojala je mogućnost da se prijave i lekari van vojnog sektora. Pošto sam još u studentskim danima pratio kako i gde rade „Lekari bez granica”, što sam smatrao za humanu avanturu, imao sam veliku želju da se prijavim za ovu misiju naše vojske. To sam i učinio i, kada sam prošao zahtevnu pripremu i obuku, otišao sam prošlog oktobra u Centralnoafričku Republiku kao deo jedne od rotacije lekara. Ostao sam devet meseci.

Multidimenzionalna misija Ujedinjenih nacija MINUSCA tamo je desetak godina i obuhvata i vojni i civilni sektor, programe za hranu, izbeglice, razoružavanje… To je nestabilno područje, gde ima više od dvadeset političkih frakcija, koje međusobno ratuju.

Dr Nenad Kovjanić u operacionoj saliPrivatna arhiva

– Tokom mog boravka u Africi nije bilo ratnih dejstava u glavnom gradu Bangiju, koji ima oko 700.000 stanovnika, ali u unutrašnjosti je bilo: cela zemlja ima četiri miliona stanovnika – pri tome, veća je teritorijalno od, recimo, Francuske i svih zemalja Beneluksa zajedno. Prema relevantnim podacima, spada u tri najsiromašnije zemlje na planeti – kaže naš sugrađanin.

U sirotištu na dobrotvornom događajuPrivatna arhiva

Kontingent srpske vojske je u centru Bangija: uz medicinsko osoblje, postoji i logistička podrška; bolnica je na oko petsto metara dalje, u blizini komande UN – do tamo lekari idu uz vojnu pratnju, dakle kretanje je ograničeno. Logično, jer ne može se pretpostaviti šta će se u vezi s ratnim dejstvima i neredima desiti i na to ne može da se utiče.

– Važno je reći da je to zemlja koja je epicentar malarije u svetu. Zato se, preventivno, svakodnevno piju antibiotici. Uz to, redovno se prskaju komarci, uveče moramo svi da imamo duge rukave, odnosno izbegavamo da uopšte izlazimo kada padne mrak – podvlači Kovjanić.

Lekar-vojnik s medaljom na grudimaPrivatna arhiva

S obzirom na to da se Centralnoafrička Republika nalazi u blizini ekvatora, zanimljivi su prelazi iz dana u noć i obratno – nema ih; dok se okreneš, pada mrak, ili se diže sunce. Naš ortoped, koga mnogi u gradu znaju po nadimku Kleca, dodaje:

– Cele godine je isto: dvanaest sati traje dan, isto toliko noć. Nema tamo sumraka: samo odjednom – kao da je neko ugasio svetlo. Ekstremno je toplo: dnevne temperature su između 35 i 45 stepeni. Imaju kišni period, kada svaki dan lije – traje od oktobra do Nove godine; potom počinje sušni period bez kapi kiše – prava rerna. Zemlja je crvena, prašina je svuda, od vegetacije je najčešće drvo manga, a ima i banana i nešto papaja. Tu je i „bredfrut”, koji oni siroti kuvaju i jedu.

Trenuci predaha s kolegamaPrivatna arhiva

Dani su isti: ustaje se u 6.30, pa jutarnje sređivanje. Lekari su, po dvojica, smešteni u kontejneru; i na to se treba navići. Potom postrojavanje, pa doručak; Kleca kaže da je hrana bila vrhunska, naši su kuvari. Zatim odlazak u bolnicu. Radi se do 17 sati svakodnevno, s pauzom za ručak. Objašnjava:

– U principu, mi smo tamo angažovani 24/7. Šta god da se desi, svi ulazimo u operacionu salu, da l’ je dan, da l’ je noć… Pacijenti su nam najčešće iz redova osoblja UN, što uključuje i vojnike i civile. Jedina smo specijalistička bolnica, u ambulantama koje postoje rade samo lekari opšte prakse, pa smo lečili i osoblje diplomatskih predstavništava. Naravno, imali smo i dežurstva, tada si jedini lekar u bolnici: lečio sam i malariju, druge infektivne, kao i kardiološke i internističke bolesti…

Ekipa naših lekaraPrivatna arhiva

Na pitanje da li misli da je postao bolji lekar tokom boravka u Africi pančevački ortoped odgovara:

– Jesam, unapredio sam svoje znanje. Drugo mišljenje nisam imao, bio sam jedini ortoped tamo. Najteža ortopedska operacija koju sam radio, s kolegom hirurgom, bila je amputacija nadlaktice. Podsetio sam se opštih stvari u vezi s medicinom. Naravno, kada nešto ne možeš sam da rešiš, pozoveš kolege. I, naučio sam kako se radi po pravilima UN, administracija je potpuno drugačija, pri čemu je radiš na engleskom. Nedostajalo mi je znanje francuskog jezika, to se tamo baš ceni. Bilo koji pacijent da dođe sa strane, a dolazili su i s hiljadu kilometara udaljenosti, govori francuski, ne i engleski.

Posle završene intervencijePrivatna arhiva

Bilo je i prostrelnih rana jetre i zlobova, asistirao je pri operacijama slepog creva, povređenih u saobraćajnim nezgodama… Važno je da je oprema dobra, tj. da je sala vrhunski opremljena. Bolnica pokriva ogroman prostor: sledeća instanca, tercijarni nivo, odnosno bolnica u koju su naši lekari mogli da šalju pacijente udaljena je 2.000 kilometara.

– Prezadovoljan sam radom s kolegama: mnogo smo postigli, u brojnim slučajevima smo ako ne spasli, onda unapredili živote pacijenata. Operisao sam skočni zglob američke ambasadorke, što samo po sebi govori koliko smo tamo cenjeni. Naravno, postoje preduslovi da neko bude lekar u Misiji: pre svega znanje svog posla, sigurnost u sebe, ali tu su i socijalni karakter, perfektan engleski… Ogromno profesionalno i životno iskustvo. Naš tim je došao iz cele Srbije u Misiju i odlično smo se slagali – naglašava dr Nenad Kovjanić.

Zadovoljstvo nakon uspešno završenog poslaPrivatna arhiva

Srpski kamp je pružao priliku i za opuštanje: postoji teretana, igrao se pingpong, pikado, preferans… Bilo je i svirki. Roštiljanja povremeno. Gledao se sport sa svih strana sveta. Na pauzi za kafu, u kafeteriji, lekari i medicinsko osoblje sretali su se i družili sa zaposlenima svih profesija u Misiji UN koji dolaze sa svih strana sveta; komunikacija je bila odlična. Organizovali su i žurke u sedištu UN, a svaki put bi druga zemlja bila domaćin, sa svojom muzikom i proizvodima. Doktor se vraća domicilnom stanovništvu:

– Svi smo mi tamo u jednoj misiji: da pomognemo, svako u svojoj oblasti, tim ljudima – jezivo su siromašni. Ta količina bede i nemaštine glavni je uzrok njihovog kratkog životnog veka: oni, prosečno, umiru u 35. godini. Imao sam susrete s lokalcima: odlazili smo na pijacu, u lokalne markete i na bazen koje drže Libanci; uz naoružanu pratnju, naravno, svaki izlazak mora da bude organizovan i prijavljen. Na sve strane na ulicama su prosjaci, kao i deca – svi imaju po desetoro, petnaestoro dece, jer je njihova smrtnost velika, pa ih malo doživi punoletstvo. Malarija je svuda, a nemaju mreže za komarce, repelente, adekvatne lekove… Tamo ne postoji nikakva industrija i samo zahvaljujući Ujedinjenim nacijama neki od njih nalaze poslove kao čistači, pomoćni radnici, portiri – to im mnogo znači, tako mogu da prehrane porodice. I, život ih je naučio da budu pametni i spretni: bez ikakvog formalnog obrazovanja nauče i po nekoliko jezika. Prave prelepe rukotvorine.

Dr Nenad Kovjanić ponavlja da su pacijenti bili iz svih krajeva sveta. I mnogo je naučio o njima. Tako, Nepalci slove za glavne specijalce na planeti, Ruanđani i Senegalci za odlične vojnike… Upoznao je malo Afriku. Kad je išao tamo, bio je nakratko u Kamerunu, u povratku u Etiopiji.

– Ogromne su civilizacijske razlike. U 21. veku, kada ovde pričamo o veštačkoj inteligenciji i nekakvim letovima na Mars, u Centralnoafričkoj Republici 80 odsto njih nema struju i deca nemaju šta da jedu i umiru od gladi i malarije. To je strašno. Poraz civilizacije. Iz prve ruke sam video da UN tamo radi veliki posao; da njih nema, to bi bila potpuna katastrofa. Pored redovnog posla, vrlo često smo organizovali i humanitarne akcije: pored nas je sirotište, pa smo ih često darivali igračkama, pravili smo im razne poklone…

Zaslužena medaljaPrivatna arhiva

Posle šest meseci službe pri UN svi zaposleni dobijaju medalju prvog reda, pa je dr Nenad Kovjanić primio odlikovanje, svojevrsnu zahvalnicu za zasluge u Africi od komandanta sedišta UN u Centralnoafričkoj Republici. Verujmo da će ga se setiti i Grad Pančevo kada dođe vreme za dodelu nagrada.

(Pančevac/Siniša Trajković)

VELIKI BROJ PANČEVACA SE ODAZVAO POZIVU LEKARA