Kako sačuvati nasleđe likovnih kolonija „Deliblatski pesak“

U drugom delu napisa o 56. likovnoj koloniji „Deliblatski pesak” čitajte šta su rekli neki od učesnika slikara. A u razgovoru za „Pančevac” Snežana Martinović, nova predsednica Kulturno-prosvetne zajednice, poručuje da i Kolonija i ova institucija kulture mogu preživeti i živeti, ako budu disale u taktu s novim vremenom.

„Mi ne postojimo ako nas nema u javnosti, na internetu, ako nas nema na društvenim mrežama…” Tim rečima Snežana Martinović, nova predsednica Kulturno-prosvetne zajednice Pančevo, najavljuje neke nove vetrove u ovoj instituciji. U razgovoru koji smo vodili u Likovnoj koloniji „Deliblatski pesak”, za koju se uz folklorne priredbe još jedino vezuje ime KPZ-a, uverava nas da oni nisu „ostatak” soc-kulture, nego da imaju šanse ne samo da prežive u novom dobu nego i da iznedre neke nove ideje i forme na kulturnoj sceni.

– Promena mora da se desi. Razvija se i društvo i zajednica, pa mora i Kulturno-prosvetna zajednica. Moramo da prikažemo što želimo. Radilo se i do sada dobro, ali moramo da se prikažemo više. Ne samo da se pohvalimo nego i da kažemo i koji su naši problemi. Jer ne znamo kako i ko sve može da nam pomogne – objašnjava Snežana zašto je, pored kontakta s publikom, potrebna i veća vidljivost ove nekadašnje kulturne institucije, a od vremena tranzicije udruženja građana.

Ipak, ovo udruženje ima „posebniji” status, zahvaljujući postojanju dugom više decenija, a i blagu koje baštini iz 56 godina duge istorije Likovne kolonije „Deliblatski pesak”. Reč je o fundusu od oko 1.500 slika, među kojima se kriju veoma vredna slikarska dela, koja treba izvući iz mraka depoa.

– Želimo da upoznamo i međunarodnu zajednicu i javnost i iz drugih gradova i iz našeg grada s tim kakva umetnička vrednost je u pitanju. Namera je da u bliskoj saradnji s Gradom napravimo projekat kako bismo pronašli najbolje rešenje za takvu veliku umetničku zbirku. Dobili smo posle restitucije ponude od Grada da slike preselimo u neki privremeni smeštaj. Ali u budućnosti bi trebalo naći neki objekat gde ćemo imati i galeriju u kojoj bi postavke mogle povremeno da se smenjuju, a slike da se čuvaju na adekvatan način. Sada ih niko ne vidi, pa mislim da je u međuvremenu čak bolje da budu izložene i na nekom zidu u nekoj drugoj instituciji, kući, muzeju… – kazala je za „Pančevac” Snežana Martinović.

Ali dodaje i da od priče nema ništa. Jer da bi se došlo do zgrade, mora da se dela – da se napravi projekat, pošto je to jedini način da se konkuriše za kapitalnu investiciju. A i do evropskih fondova se možda može doći preko partnera iz Rumunije ili Bugarske, jer su njihovi slikari bili česti gosti naše kolonije.

– Treba da budemo transparentni jer ako niko ne može da vidi ko smo, onda je jako teško i da napredujemo. I dalje ćemo tavoriti i jednom godišnje održavati koloniju, a na kraju se i zatvoriti ako se tako nastavi. Bar meni tako izgleda. Da bismo prosperirali, ne treba samo da ugostimo koloniju, nego da ove kućice pretvorimo u umetničke objekte u kojima bi se držala predavanja, simpozijumi. Možemo to da uradimo i s drugim institucijama, na primer s Regionalnim centrom za talente „Mihajlo Pupin”. Naravno, ovo ne treba da bude odmaralište, nego umetnički centar, za kolonije pastela, vajarstva, grafike… Tako bi ovaj prostor bio živ cele godine i mogao bi sam sebe da isplaćuje – uverena je Snežana, inače po struci ekonomistkinja, koja je godinama radila u „Petrohemiji”, u spoljnoj trgovini. Imala je zato prilike da spozna kako se opstaje u skladu s vremenom, ali simboliku vidi i u tome što je za predsednicu Kulturno-prosvetne zajednice izabrana baš na 25. maj, koji ljudi bar srednjeg doba pamte kao Dan mladosti.

Reč Milosava Uroševića, slikara iz Pančeva

Milosav Urošević – sazrevanje uz KolonijuFoto: Pančevac / Radovan Đerić

Milosav Urošević godinama učestvuje u organizaciji Likovne kolonije „Deliblatski pesak”, jer dobro poznaje i slikarsku scenu Pančeva, a nije mu strano ni funkcionisanje „kulturne politike”, jer je jedno vreme bio i član Gradskog veća.

„Oduševljava me ushićenje sada mladih ljudi u Likovnoj koloniji. I ja sam tako nekada bio ushićen, kada su me prvi put pozvali da ovde učestvujem. Kao da sam dobio neko veliko priznanje, kao da sam uspeo u životu, jer godinama pre toga sam kao Pančevac pratio šta se u Koloniji dešava. Osnovali su je u šezdesetim godinama neki tada mladi revolucionarni umetnici, koji nisu mogli ni sanjati o tome koliko će ova priča trajati. Potom su se uvek priključivali mlađi. Inspirativne su anegdote o nekadašnjim događajima, za koje smo zaduženi mi stariji, ali svakako i energija i potencijal ovih mladih ljudi.”

Reč Evin Pešić, slikarke iz Beograda

Evin Pešić pored „Saksofoniste”Foto: Pančevac / Radovan Đerić

Evin Pešić je završila slikarstvo, a magistrirala vajarstvo u Prištini. Poznata je i kao dizajner tekstila, a svojevremeno je kao preduzetnica imala i nekoliko butika u Beogradu. Prvi put je učesnik kolonije „Deliblatski pesak”.

„Čast mi je što sam pozvana na ovu likovnu koloniju. Ja slikam u akrilu, a moj motiv su trenutno muzičari. Oduvek sam radila figuracije, najpre iz sporta, pošto sam nekada bila i kandidat za olimpijadu u snoubordu. A muzika mora uvek da bude oko mene. Ali pamtiću i mir Deliblatskog peska, tišinu koja puni uši i odmara iznutra. I to što je ovde lakše uspostaviti kontakt s ljudima nego u Beogradu, koji je džungla, jer ovde smo svi opušteniji, ovde postajemo ono što u stvari jesmo.”

Reč Jelene Milićević, slikarke iz Zvečana

Jelena Milićević nosi toplinu i energiju iz KolonijeFoto: Pančevac / Radovan Đerić

Osmeh Jelene Milićević iz Zvečana osvojio je sve u Likovnoj koloniji „Deliblatski pesak”, a kako kaže, kada se vrati „dole”, govoriće i o tome kako joj je ovde bilo.

„Privilegija mi je što sam deo ove kolonije. Izvanredno su nas prihvatili. Sloboda, šuma – meni je ovo lično trebalo, da se malo opustim. Predeo je zaista lep, ali je u meni inspiraciju probudio Mića Panić, čovek s toliko duha, velike energije, od koga svi treba da učimo. Inače, slikam portrete u kojima tražim neku emociju, trenutak sete, nekad velike radosti, nekad spokoja. A kod Miće, koji je inače veseo po prirodi, uhvatila sam baš taj trenutak njegove sete, kada je bio sam u nekim svojim mislima. Ove kolonije i postoje da se umetnici spoje, da se stvara ta neka umetnička konstelacija između nas. A ovde smo se svi odmah saživeli.”

(Pančevac / Nevena Simendić)

Sa 56. Likovne kolonije „Deliblatski pesak“