Od „socijalističkog morala” do „razvijanja kritičkog mišljenja”. Tako su se menjali zacrtani ciljevi školstva. Neke stvari su, ipak, iste. „Samo njega nema” – jer od defilea učenika pedesetih godina prošlog veka u slavu Titovog rođendana početkom devedesetih stigli smo i do skidanja slika „velikog sina naroda” iz učionica.

„Raznovrsni su i brojni problemi u oblasti školstva. Nedovoljan je po broju i stručnosti nastavni kadar, nezadovoljavajući je kvalitet nastave i znanja učenika, nerešena su pitanja u pogledu finansiranja nekih škola, postoje teškoće u realizovanju novog načina nagrađivanja.” Situacija je bila ozbiljna čim je ovakav tekst 16. februara 1963. godine na naslovnoj strani „Pančevca” potpisao visoki partijski funkcioner Trajko Trajkovski. Posebno je ukazao na „nedovoljan prostor i rad u više smena” u srednjim školama, „što se odražava na vanrazrednu aktivnost”. Jer je u tadašnje tri opšteobrazovne, 10 stručnih i četiri škole učenika u privredi u Južnobanatskom srezu moglo da se upiše 2.500 učenika ili manje od 65% dece koja završe osmogodišnju školu. U samom Pančevu tada je već bilo šest srednjih škola iako smo oslobođenje dočekali samo s jednom. Kako je Partija rekla, tako je i bilo. U nastavku „socijalističkog razvoja” nove prostorije će dobiti većina osnovnih i još tri srednje škole. Ipak ni danas dovoljno za jednu smenu u srednjim školama.

„Pančevac” – 1959. godina

Ždrebad i svinje ispred škole

Ali, deceniju ranije, tokom pedesetih godina prošlog veka, Narodni odbor Sreza bitku je vodio da decu utera u škole, posebno tokom sezone poljoprivrednih radova. „Seljački posao ne dozvoljava da se za vreme rada ide u školu. Kada se obere kukuruz, poslaću ga”, rekao je tada pred Prosvetnim odborom Laza Dankuc iz Crepaje, a citirao ga „Pančevac” u broju od 22. februara 1954. Rakela Obradinov se branila time da sin mora da joj čuva svinje, dok je Mila Damjanov rekla: „Do sada je lečio ždrebe. Ubuduće će dolaziti”. Borba je bila teška i dugotrajna, ali je već iduće godine zabeleženo da se sa 1.402 učenika broj dece koja nisu pohađala školu u Srezu smanjio na 954.

Nagrade za učenike zbog uspeha na takmičenju Radio Beograda – „Pančevac“, 27. januara 1959. godine

Ali za devojčice se možda i podrazumevalo da im za buduće dužnosti ne trebaju računaljka i olovka, pa su i 1956. na području celoga Sreza i dalje bile 24 škole „ženske seoske omladine” koje su služile da se na brzinu opismeni ženska čeljad. Srećnice su bile one koje bi stigle do Učiteljsko-domaćičke škole. I reporter „Pančevca” je u maju 1954. bio oduševljen njihovim „svestranim obrazovanjem”, uključujući baštu sa cvećem, tople leje, novi živinarnik, eksperimentalnu kuhinju i ručne radove. Pre podne su učile, a po podne plevile, kuvale, plele, vezle, hranile kokoške… O izrabljivanju ovom prilikom niko nije govorio. Ali one su bile srećnice jer rmbale bi i kod kuće, mogle su kasnije da predaju u nižim razredima, a postajale su i „školovane domaćice”. Da varke nema u prosudbi odnosa prema drugaricama, svedoči i tekst od januara 1954. pod nazivom „Zajednička kuća” koji se bavio kolektivnim smeštajem školske omladine. Pored pohvale zbog svinjske šnicle u tanjiru, čak i u ponedeljak, posebno je istaknuto da Dom učenica u privredi ima i šnajderaj! Objasnile su novinaru: „Svaka od nas je snabdevena toliko da može da se uda. Prošle godine nam se jedna drugarica udala. Sad ima svoju porodicu, muža i dete. Srećna je”.

Kako smo dizali osnovne škole

– Škola „Jovan Jovanović Zmaj” opstaje u istoj zgradi od 1894, kada je osnovana, a od 1952. nosi današnji naziv.
– Nastava u školi „Đura Jakšić” počela je 1913. u zgradi u kojoj se i danas nalazi. Godine 1953. dobija današnji naziv.
– Škola „Vasa Živković” baštini istoriju škola pri crkvama u Gornjem gradu od 1794. A od 1953. do 1971. nosila je naziv „Dositej Obradović”.
– Škola „Moša Pijade” u Ivanovu pod tim nazivom radi od 1965. godine.
– Škola u Kačarevu počinje da radi 1945, a pod nazivom „Žarko Zrenjanin” od 1952. Nova zgrada je sagrađena 1956.
– Škola „Borislav Petrov Braca” otvorena je 1961.
– Prva matična knjiga škole „4. oktobar” u Glogonju potiče iz 1962. godine.
– Škola „Goce Delčev” u Jabuci je u staroj zgradi radila od 1912, a u novu se uselila 1963.
– Škola „Branko Radičević” osnovana je u novembru 1944. Novu zgradu dobija 1965.
– Škole u Starčevu se ustanovljuju od 1800, a škola „Vuk Stefanović Karadžić” radi od 1947. Nova zgrada je sagrađena 1971.
– Škola „Bratstvo – jedinstvo” radi od 1882, a novo zdanje je sagrađeno 1972.
– Škola „Stevica Jovanović” otvorena je 6. februara 1964. u zgradi u kojoj se i danas nalazi.
– Škola „Dositej Obradović” u Omoljici osnovana je 1966. godine.
– „Mara Mandić” je škola za decu sa smetnjama u razvoju i počela je da radi 1967. godine.
– Nastava za peti i šesti razred u Banatskom Brestovcu počinje 1951, a 1958, kao kompletna škola, dobiće naziv „Olga Petrov”. Nova zgrada je podignuta 1971.
– Škola „Aksentije Maksimović” u Dolovu nosi taj naziv od 1978. U novoj zgradi je od 1971.
– Škola „Žarko Zrenjanin” u Banatskom Novom Selu kao osmogodišnja škola radi od 1953, a nove prostorije dobiće krajem sedamdesetih.
– Škola „Isidora Sekulić” počela je da radi 1979.
– Škola „Miroslav Mika Antić” od 1987. bila je istureno odeljenje drugih škola, a osamostalila se 1991. godine.
– Škola „Sveti Sava” je počela kao istureno odeljenje škole „Isidora Sekulić” 1989, a od 1992. nosi današnje ime, da bi ubrzo potom bila završena i zgrada.
– Muzička škola „Jovan Bandur” počela je da radi 1950, a 1979. godine iz nje se izdvaja Baletska škola „Dimitrije Parlić”.

Za Dom učenika u privredi za novinara je ipak bilo bitno da utvrdi da su „uredni” i ambulanta, umivaonici i kupatilo u kojem se muškarčići kupaju dva puta nedeljno. Sredinom pedesetih u Pančevu je bilo pet domova i internata sa oko 400 „pitomaca”. Naš sagovornik S. S., koga je život doveo u Pančevo iz Bosne, priča da je srednju tehničku završio baš zahvaljujući domu.

– Škola tada nije bilo svugde, a otac je želeo da se brat i ja obrazujemo. Sigurno nismo mogli da putujemo od sela pored Bosanskog Šamca do Tuzle. Nije bilo lako, ali je bilo teško i kod kuće. Tad se nigde nije imalo – priseća se naš sagovornik.

I u Pančevu kao centru Sreza, odmah posle oslobođenja, 1945. godine, Gradski odbor je osnovao Dom učenika u privredi i Srednjoškolski internat. Dve godine kasnije otvara se Internat Srednjotehničke škole, zatim 1948. Internat Učiteljsko-domaćičke škole, 1950. Dom učenica u privredi i Dečiji dom za uglavnom decu palih boraca i iz drugih krajeva Jugoslavije. Cene za internate bile su različite, pa i uslovi. Najekskluzivniji je bio Srednjoškolski internat, gde zbog dobre hrane „neki učenici dobijaju i na težini”. Imali su i biblioteku, dva radio-aparata, salu s pozornicom, garniture za šah i stoni tenis, tamburaški orkestar, sekstet gitara, dramsku sekciju… Pored šnicli, prebrajali su im i ocene, pa se u tekstu konstatuje da u Domu učenika u privredi samo 67 odsto „pitomaca” ima pozitivne ocene.

Petina na popravnom

Na polugodištu školske 1955/56. godine u Gimnaziji je bilo 235 slabih iz matematike, iz srpskog 202, istorije 154, biologije 69, pa čak i iz fiskulture šest. Razred se tada nije mogao položiti ni sa dvojkom, pa na polugodištu čak polovina učenika nije imala prelazne ocene. Ipak do kraja godine 80 posto uspeće da se spase od popravnog. Novinari su takav (ne)uspeh tumačili i slabim kadrovima po školama. To nam potvrđuje i naš sagovornik S. S.

– Imao sam čak i dvojke, ali sam uspešno završio tehničku školu. Kasnije sam završio i Tehnološki fakultet u Beogradu i na diplomskom sam dobio desetku. Istina je da tada nastavnici nisu umeli da objasne gradivo, a bilo je i nekih zaguljenih. Sećam se nekog Fejzulaha koji nas je tukao i štapom – ispričao nam je S. S.

Slabe ocene po pančevačkim školama ređale su se i godinama kasnije. Iako se zbog dvojke više nije morao polagati razred, pa su 1960. u Tehničkoj školi od njih 315 razred ponavljala 43 učenika. O vukovcima, ako ih je i bilo, niko tada nije pisao. Ali do sedamdesetih očigledno ih je bilo dovoljno da se upriliče i priredbe u njihovu čast. U junu 1974. prebrojano je 112 omladinaca sa svim peticama u toku celokupnog školovanja, ali samo devet u Gimnaziji i po jedan u Hemijskoj i u školi „Paja Marganović”. S vremenom ćemo izgleda postajati sve pametniji i vredniji, pa smo ove godine imali 229 vukovaca, od kojih 65 u srednjim školama. A dece je manje. Ali i ranije su se ocene „navlačile”, tvrdi Alisa Ćosić, koja je 1980. završila osnovnu školu.

Pioniri i milicioner za Dan bezbednosti – „Pančevac“, 11. maj 2024.

– Oni koji su imali jednu, dve, tri četvorke mogli su da računaju da će da navuku sve petice na kraju. I tada su roditelji intervenisali. Bilo mi je pomalo i krivo. Mada to, kada prođe vreme, nije više ni bitno. Ostale su mi samo zahvalnice jer čak ni knjige nismo dobijali – priča Alisa.

Ali 1990. godine, kada je ponovo uveden prijemni, tada „kvalifikacioni ispit”, nastao je zemljotres. Prijemni za Medicinsku školu nije položilo čak sedam vukovaca. Mašinska je bila rekorder jer je od 116 ukupno prijavljenih ispit položilo samo devet đaka! Ipak, do drugog roka u avgustu učenici su mnogo toga više naučili. O tome da li su pitanja bila lakša ili su roditelji svojim junošama obezbedili i privatnu pouku, nije se pisalo. Ali ono što znamo jeste da su danas privatni časovi skoro redovna stavka u kućnim budžetima.

I tad su udžbenici kasnili, pa je vest bila da su stigli pre početka školske godine – „Pančevac“, avgust 1959. godine

– U moje vreme časove su uzimali samo oni koji su imali jedinice. Nekima su eventualno pomagali roditelji ili drugari. Plaćali su se samo časovi stranih jezika – svedoči Alisa o vremenima iz osamdesetih godina.

Od uravnilovke do kritičkog duha

Reforme školstva su se nizale, a ako pratimo tekstove u „Pančevcu” od 1953, kada je počeo ponovo da izlazi nakon Drugog svetskog rata, do 1990, činilo se da je bilo sve manje pameti. Milo zvuče reči novinara iz 1956. da je neophodno da „duh ljubavi i prisnosti bude još više negovan u našim školama koje moraju u punom smislu te reči ostati kovačnice novih ljudi”. „Kovačnica” je podrazumevala ipak i to da su 1960. i gimnazijalci morali da spoznaju kako žive radnici, pa su išli na praksu u preduzeća. Ali u slavu „radničke klase” tek će predstojati razorni zemljotres. Centralni komitet SKJ je 1974. izdao Platformu posvećenu obrazovanju radi „formiranja marksističkog pogleda na svet i samoupravnog socijalističkog opredeljenja mladih”. A sve s ciljem uništavanja „nedozvoljenih socijalnih razlika” i „negativne pojave” da se u stručne škole upisuju uglavnom deca iz „porodica sa slabijim ličnim dohotkom”. Eksperimentalni kučići su bile generacije „šuvarovaca” u takozvanom usmerenom obrazovanju. Gimnazija je godinama glumila „gimnaziju” – sve do početka devedesetih, kada je u Zakonu o obrazovanju zapisano da škola za cilj ima „sticanje znanja, razvijanje sposobnosti za rad i dalje obrazovanje, kao i usvajanje naučnog pogleda na svet, razvijanje kritičkog mišljenja, svesti o demokratiji i slobodnom življenju čoveka i jačanje svesti o čuvanju zdravlja i čovekove sredine”.

Još godinu dana, do 1991, živeće ipak predmet „Osnove marksizma i socijalističkog samoupravljanja”, koji je zamenio „Osnove socijalističkog morala”, ukinute 1968. U obavezni deo školovanja spadale su i priredbe. „Defile mladosti” dobio je posebno mesto na stranici „Pančevca” u broju od 27. maja 1956, posvećenoj rođendanu „velikog sina”. U slavu Tita, na Trgu maršala Tita (danas Trgu slobode), „praćen aplauzima građana, zaustavio se džip iz kojeg je Dušan Malidžan podneo raport pretsetniku Sreskog odbora DTV ’Partizan’, Dušanu Bogdanovu-Senku”. Sledile su kolone sportista, pionirke u plavim suknjicama i belim bluzama, a „najlepši utisak” su ostavili ešaloni omladinki iz Više gimnazije. Tri i po decenije će proći do juna 1990, do teksta „Škola bez Titovih slika”, koji je potpisao Milan Mirković. Pedagoško veće Gimnazije, s jednim glasom protiv, donelo je odluku o uklanjanju Titovih slika iz „službenih prostorija”. Direktor Goran Lajht je tvrdio, valjda da mu ne bi zamerili, da tu „politika nije umešala prste”, već da je u pitanju „civilizacijski čin”, te da će „one svakako biti skinute kroz izvesno vreme”, te da držanje tih slika na zidu „služi održanju birokratskog duha i na vlasti ljudi koji se zaklinju pokojnom Josipu Brozu”. A jesmo li u međuvremenu došli do „kritičkog duha” i „svesti o demokratiji”, što smo kao cilj školstva zacrtali još 1990?

(Pančevac / Nevena Simendić)

Četvrti nastavak feljtona „Sasvim obična istorija Pančeva“ o tome kako smo letovali od sredine pedesetih do početka devedesetih godina prošlog veka možete čitati iduće nedelje, 1. septembra.

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)

Istorija pančevačke demokratije: Rezultati izbora (1992-2024)