Deca u Grčku, „matorci” u banje i do turističkih destinacija po Srbiji, sve češće samo za vikend, govore statistički podaci. A kako i gde su nekada, ne tako davno, letovali meštani Pančeva? Bar dve nedelje. I zašto su nas nekada terali da idemo na odmore, dok nas danas „gazde” jedva puštaju na brčkanje od deset dana?

Supetar na Braču, Promajno, Baška Voda, Srebreno, Vrdnik, Volosko, Gradac kod Ploča, Vodice, Drvenik, Makarska, Orebić, Omiš, Kaštel Lukšić, Split, Zadar, Prvić Luka, Mali Lošinj, Novi Vinodolski, Biograd, Krk, Rovinj, Trpanj, Crikvenica, Dubrovnik, Sutomore, Čanj, Budva, Igalo, Bled, Martuljek, Ohridsko jezero, Palić, Vrnjačka Banja, Sokobanja, Mataruška Banja, Bukovička Banja, Čortanovci, Divčibare, Tara, Ovčar, Iriški venac, Oplenac, Aranđelovac, belocrkvanska jezera, Devojački bunar, Vršački breg…

„Pančevac”, 15. jul 1955.

Nije ovo spisak toponima za vežbanje poznavanja geografije stare Juge, nego su to mesta u kojima su radnička klasa Pančeva i njena deca, počev od pedesetih pa sve do kraja osamdesetih godina, mogli da letuju po povlašćenim cenama. A to su im obezbeđivale njihove „privredne organizacije” ili zakupljivanjem smeštaja ili izgradnjom „radničkih odmarališta”. Nestala su ta odmarališta u „vihoru rata”, što zbog otimačine naše dojučerašnje braće, što zbog krađe i muvanja nekih naših sugrađana. Ali zamislite to da danas neki poslodavac zakupi ili, ne daj bože, izgradi neko odmaralište za svoje uposlenike kako bi ih obnovio za nove napore.

Kako je bilo

Naravno da masovna propaganda letovanja ni u doba „soc-Jugoslavije” nije bila nikakav izraz velike ljubavi prema radnome čoveku, nego najpre posledica zacrtanoga cilja da se narodi više združe, a potom i da se razviju lična potrošnja i turizam na Hrvatskom primorju. Ali od 1963. godine, kada je Tito ukinuo vize za sve države s kojima smo imali diplomatske odnose, s namerom da otvori vrata za dolazak inostranih turista, jer je bilo jasno da svaka vreća ima dno, nije bilo više potrebe da se radnici teraju na more, umesto da u vreme godišnjih odmora okopavaju paradajz i kupus. Tako se i na stranicama „Pančevca” više nisu pojavljivali tekstovi u kojima bi se poručivalo kao u februaru 1955. godine da je odmor „potreban radnim ljudima da bi se oporavili i sveži vratili u preduzeće, za mašine, u kancelarije, na skele novih gradilišta, u škole…” Ali radnici su s vremenom podlegli propagandi, pa su već od sredine šezdesetih i sami smatrali da odmora nema bez slane vode i peska.

– Uglavnom smo sve do sredine sedamdesetih išli na more porodično, i to u odmarališta tatine fabrike. Pamtim i Srebreno i Čanj. Izgleda da tada nije bilo opasnog UV zračenja, pa smo provodili po ceo dan na plaži. Jela su se sva tri obroka u restoranu za bonove – ujutru sa čajem ili šoljom mleka pekmez i puter, ponekad viršla, salama… Za ručak komad mesa i pire ili grašak, pasulj, paprikaš, za večeru rezanci ili ono što je ostalo od ručka. Na početku letovanja bismo naduvali gumene dušeke, a imali smo i svoje suncobrane. Nije bilo iznajmljivanja. Ponekad bismo izmolili krofnu ili sladoled na plaži – priča za „Pančevac” Jasmina Stanić.

Dušek na naduvavanje – nekada neizostavni deo opreme z aplažuFoto: privatna arhiva

A kada se porodično na jug više nije moglo zbog nove finansijske krize, za decu je i dalje moralo biti mora, o čemu govore i naslovi iz naših novina u tim godinama: „Gde će letovati školska deca” (2. jun 1962); „Upis za odmor osnovaca i srednjoškolaca” (11 mart 1967); „Deca na more” (22. jul 1967); „Za decu ima para” (2. mart 1974); „Može li više dece na letovanje” (21. septembar 1974)… I tako je i Jasmina završila u pančevačkom odmaralištu u Novom Vinodolskom 1978. godine.

– Za razliku od danas, na more se tada išlo po dve nedelje, koliko sam i ja s drugom decom posle petog razreda bila u Novom Vinodolskom. Što se tiče „bratstva i jedinstva”, ne pamtim da smo se družili s domaćim stanovništvom i da smo izlazili iz odmarališta, osim do plaže. Ono što pamtim kao dobro, pored dirljivog truda mojih roditelja da mi obezbede more, jeste i škola plivanja koja je tamo organizovana – priseća se Jasmina.

Dozvolu da na more ide sama, s društvom, dobila je tek sa osamnaest godina. A sam si tada uglavnom morao da obezbediš i pare.

– „Natprosečnima” su tate i mame finansirali letovanje, dok su „prosečni”, kao što sam bila ja, morali da rade preko Studentske, a da možda samo dodatni džeparac dobiju od roditelja. Da bismo prošli jeftinije, 1985. i 1986. smo kampovali u Puli. Čak smo se u kampu i švercovali, upadali smo u Arenu na Pulski festival preko ograde. Imali smo za jedno pivo dnevno, išli smo peške umesto autobusom, jeli pekmez, samo jednom smo kupili ribu za roštilj… Ali smo letovali dvadeset jedan dan – kazala nam je Jasmina.

I za samce bilo 15 dana mora (Spasoje, Zadar, 1958. godine)Foto: privatna arhiva

A kako je danas

I dok možda i sa setom naša sagovornica Jasmina priča o nekadašnjim letovanjima uglavnom na Hrvatskom primorju, a i na Crnogorskom, današnja mladež je upoznata više sa geografijom Grčke. Anita, Andrea i Marina su tri drugarice koje su se pre nekoliko dana vratile iz Pefkohorija.

– Ukupno je za svaku ovaj boravak od deset dana koštao po oko 600 evra. Ali smo bile u malo boljem apartmanu i mogle smo da koristimo i bazen. Za sve to sam sama zaradila u prodavnici u „Bigu”. A mojoj mlađoj sestri, koja je maloletna, tata je sve platio. Dao je i meni, naravno, džeparac. Bilo nam je izvanredno. I provodile smo se. Nismo štedele, ali se nismo ni razbacivale. Gledale smo da uglavnom napravimo sebi neki obrok od onoga što kupimo u samoposluzi, ali smo kupovale i gotovu hranu na kioscima i u restorančićima – priča starija sestra Anita, studentkinja ugostiteljstva.

Na pitanje da li bi joj godilo da je na moru ostala i dve nedelje, umesto samo deset dana, odgovara potvrdno. Ali takvi aranžmani više ne postoje, pa je sve češći odmor i od samo dva ili tri dana vikenda. A ako već poslodavci ne mare za oporavak radnika, država je bar podstakla domaći turizam podelom vaučera. Naravno, i ovaj put, zbog podstreka protoku novca unutar svoje avlije. Ipak, zbog toga, ako ništa drugo, Turistička organizacija „Juta” je već u junu u odnosu na prošlu godinu zabeležila povećanje noćenja i domaćeg življa za 1,8 odsto na turističkim destinacijama u Srbiji, najviše za boravke tokom vikenda.

A da bi nas ubedili da je takav odmor za nas najbolji, i zdravstveni savetnici, pa i lekari, svesno ili nesvesno, plivaju niz vodu. Nije teško pronaći stare članke u kojima se tvrdilo da blagotvornog uticaja slanog vazduha i mora nema bez tri, ili bar dve nedelje boravka na moru. A danas nas ubeđuju da ćemo se mnogo bolje obnoviti posle rada od šezdesetak sati nedeljno u toku višestrukog putovanja tokom vikenda do nekog jezera ili banje u Srbiji nego da, na primer, tri nedelje ’ladimo zadnjicu u nekoj slanoj vodi. Uostalom, i poslodavcima to odgovara. Jer i ako dobijete petak ili ponedeljak za produženi vikend-godišnji, imaćete vremena da „propušteno” nadoknadite tokom sledećih radnih dana. A i regres je davno po zakonu ukinut.

(Pančevac / Nevena Simendić)

POSKUPELA LETOVANJA U GRČKOJ I TURSKOJ: Skupo je, ali jednom se živi?!