ZELENA PIJACA: Evo koliko košta svoja, a koliko kupljena zimnica

Prve tegle gotovog ajvara na pančevačkoj Zelenoj pijaci koštaju isto kao prošle godine. Cene povrća su slične – pa ili je onda bilo preskupo ili sada za višu cenu nema ko da ga kupi. Kao i uvek, svako kupuje ono što može i mora, i zbog cena i zbog vremena, jer zimnica je uvek bila odraz standarda, kako svedoči i stari „Pančevac”.

I kako red u ovo doba godine nalaže, red je da se u novinskome članku pozabavimo i zimnicom. Pa i ako je ova tema već izanđala, a za mnoge i nepotrebna, ako ni zbog čega drugog, zbog lepote jeseni i uživanja u plodovima, svakako poslednjima pred dugu i tešku zimu, i zbog kompletnog ugođaja zajedno sa dirljivim, takođe poslednjim, čvarenjem na suncu, na koje smo kukali čitavog leta, a sve zajedno s migoljenjem u ugrejanim stolicama bašta negde od dvanaest do tri, u jesenji ritual spada ipak i zimnica. I bez obzira na to što je miris pečenja paprika i za tegle i za zamrzivač, kao i kuvanog sirćeta, sve ređi po ulazima naših zgrada.

I bez obzira na to što nas na zimnicu sve češće podsećaju, još od avgusta, samo televizijske reklame za „jeftine” kisele krastavčiće i cveklu i za popuste za tegle čija je veličina u odnosu na one normalne skraćena bar za trećinu. Industrijskim ajvarima nas retko bombarduju jer su valjda i proizvođači svesni da su, u najmanju ruku, odvratni.

Čekaju se ipak plate i penzije za kupovinu i na pančevačkoj Zelenoj pijaciFoto: Pančevac / N. S.

Zimnica ogledalo krize

A ako razgledamo stare brojeve „Pančevca”, može se lako zaključiti da je važnost spremanja rezervi hrane za zimu postajala značajnija u vremenima oskudice – na primer pedesetih godina prošlog veka, kada je još vladala posleratna glad, a onda nenadano samo koju deceniju kasnije, u devedesetima, kada smo počeli da pucamo, umesto da oremo.

Ukiseljena jaja – sve poularnija

Sudeći po napisima u „Pančevcu” sredinom pedesetih, kada je list i počeo ponovo da izlazi, kao da problem stanovništva nikada nije bilo to što nema para, nego samo to što u trgovinama nije bilo dovoljno robe… A nećete verovati, dovozili smo do Pančeva i vagone i krompira i jabuka iz Slovenije. U tekstu „Kako će naši građani dočekati zimu” iz avgusta 1955. najavljuje se da ćemo morati da kupimo bar 50 vagona krompira, 20 vagona kiselog kupusa i dva do tri vagona pekmeza od šljiva. A kako bi se ta narudžbina mogla i platiti, Narodni odbor je obezbedio beskamatni kredit za Trgovinsko preduzeće „Južni Banat”. Ali nisu ni tada svi spremali zimnicu – pa se razmatralo da li će u „Trubaču”, tada samostalnoj trgovini, biti i dovoljno konzervi kompota i džemova i konzerviranog paradajza preduzeća „Kulpin”.

Zimnica ostaje „Problem broj 1 svakog našeg domaćinstva”, piše i u članku od 19. avgusta 1956, jer „stanje nije ružičasto što se tiče voća i povrća”. A dovoljno novca da se unapred nabavi hrana za zimu nije bilo ni u novembru 1961, kada se reklamirao kredit za paket zimnice vršačke klanice „Graničar”. Prodavale su se četiri vrste paketa sa suvim mesom (šunka, kare, vrat), suvom slaninom, mašću, kobasicama, čvarcima i mesom za pihtije, težine od 50 do 67 kilograma.

Tek u jesen 1962. svečano je u „Pančevcu” objavljeno da „Južni Banat” neće zatajiti s povrćem i voćem. „Zimnica se već uveliko priprema i kako smo mogli da se uverimo u šezdesetvagonskoj hladnjači trgovinskog preduzeća ’Južni Banat’, sve je spremno za predstojeću sezonu. (…) Rezerve voća i povrća su veće za 40 odsto od prošle godine – tako da će biti nabavljeno 40 vagona krompira, 15 vagona luka, 8 vagona pasulja i 11 vagona kiselog kupusa… Iz Slovenije je obezbeđeno 40 vagona jabuka. Od 800.000 komada jaja, koliko predviđaju da stane u hladnjaču, 150.000 je već smešteno u komore kako bi se koristilo u zimskom periodu.” A o kojim količinama je u stvari reč, govori podatak da je ova nabavka vredela oko 4,5 kilograma krompira po glavi stanovnika Pančeva.

Nalet i ponude i tražnje za ovaj vikend

A za današnje vreme ne trebaju nam ni sociolozi ni ostali društveni analitičari da nam otkriju da, pored toga što sada ima više ljudi koji mogu da plate gotovu zimnicu i konzerviranu i zamrznutu hranu i tokom zime, razlog što sve ređe spremamo zimnicu je i to što „normalan” čovek, to jest onaj koji dnevno radi osam do deset sati, putuje od jednog do četiri sata do i sa posla i rmba šest dana u nedelji, nema ni vremena da najpre peče papriku, da je zatim guli, po mogućstvu secka, potom prži u ulju. A onda da još steriliše tegle, opere šporet, ulepljene pločice i sudoperu, otkuva gomilu kuhinjskih krpa… Te zato nije čudo da se poslednjih godina po pijaci sve češće traže gotovi ajvari. Zato je i vest da mu je cena u teglama na pančevačkoj Zelenoj pijaci u prošlu subotu bila ista kao i prošle jeseni.

A pošto me je Slađa pre koju nedelju strašila da će ove godine ajvar da ide bar do 1.200-1.300 dinara, jerbo je paprika zbog suše podbacila, čim sam doznala da je tegla ipak „samo” 1.000 dinara, u kratkoročni plan za platu koja stiže 1. oktobra ušla je kupovina bar tri staklenke.

– Neću zbog kupaca da dižem cenu. Ne bi mogli da ga kupe. Prosto nije fer jer i ovako može da se zaradi iako nije lako. Svako veče radim do 11 ili ponoći, a onda sutra ponovo na pijacu – objašnjava mi Slađa, koja je na svoje dve tezge 136 i 137 poređala zimnicu kao u izlogu radnje: turšiju za 300 dinara za kilogram, kiseli kupus za 200, tegle ajvara za po 1.000, pinđur za 800, flaše paradajza za 300.

Ali skoro da nema prolaznika koji se ne raspituje za teglu „za meze” – sa grožđem i ljutim papričicama u medu. Slađa hvali „svoga konja” i govori svima da je to „mnogo dobro”. Pažljivi posmatrač će primetiti da pored okruglog luka u nekim teglama takođe stoji nešto belo okruglo – u pitanju su ukiseljena kuvana kokošja i prepeličja jaja sa začinima koja su sve popularnija i u zimnici u poslednje vreme. Ali, ipak, svi se za početak hvataju za ajvar i pinđur jer prvo treba zadovoljiti osnovne potrebe, a posle misliti na nadgradnju – kao što su na primer prepeličja jaja.

– Onaj iz prodavnice ništa ne valja, ali za unuke, koji mažu ajvar kao ludi, nije ni taj loš. I ne prave razliku. Ne mogu više da ga pravim. Matora sam i kada dođem s posla negde oko pet, mrtva sam. Naravno da je jeftiniji kada ga sam praviš, a i začinim ga kako ja hoću. Na kraju, kada izračunaš, i nije tako skup. Nastupila je podela rada, jer smo nekada svi sve radili – priča nam pedesetogodišnja Jasmina, dodajući i da ovaj bolji s pijace čuva za meze i za uživanje za svog čoveka i za sebe.

Obilazak tezgi na pančevačkoj pijaci u prošlu subotu ipak pokazuje da gotova zimnica još nije bila zavladala. Na nekoliko mesta je bilo kuvanog paradajza i za 350 dinara, pokoja tegla ajvara. Kuvani za 800, od pečene paprike uvek bar za 1.000 dinara.

Glavni „udar” i ponude i tražnje zato se očekuje u vikendu pred nama. U utorak, 1. oktobra, treba da stignu neke plate, a „ranije” penzije u četvrtak, 3. oktobra. Biće ovaj vikend prilika da neki vrate i dugove, kao Snežana, koja je na poček kod Slađe dobila zelene male šilje. Iako tanje i manje, pa zato i jeftinije jer se prodaju za 150, za razliku od „debelih” šilja iz Brestovca od 180 dinara, bolje su za turšiju – budu baš onako bele kao što treba. Kilo zelenog paradajza, onog krupnijeg, staje 150 dinara. Ali ne lezi vraže, ko bi da doda karfiol u turšiju, za kilogram treba da plati 300 dinara. A kada mu pootkidaš zelene korenaste listove i otfikariš komadinu stabla, dobićeš cirka polovinu od prvobitne težine, te ispada da ova kupusnjača košta više nego karabatak. Za turšiju treba još i šargarepica – ona poveća od koje ostane nešto i kada se sastruže, košta 150 dinara, ona manja ceni se i za 100. Neko voli da doda i peršun i paštrnjak – ali kome je do toga, ipak je bolje da ode do „Maksija”. Uračunajte i sirće – nekoliko litara, so, biber, lovor, toplu vodu, „feri” ili „taš”, pranje kuhinje… Znači, za burence turšije treba bar nekoliko crvendaća. Muka ti je još od pomisli i na bol u krstima i umorne noge.

I koliko onda košta zimnica? Pitanje je za milion dolara za nutricioniste, ekonomiste, trgovce, seljake, nakupce, doktore, gurmane, kuvare, babe i majke, ali i za sopstveni stomak Jer neko pojede teglu ajvara čim je otvori, a neko ga mazuka na možda dva sendviča dnevno, pa mu potraje i koju nedelju. Te tako i dalje svako kupuje šta može i mora i kako mu život nalaže.

(Pančevac / Nevena Simendić)

ZIMNICA POSTAJE LUKSUZ! I kiseli kupus samo za dublji džep! Kod nekih proizvođača osušilo se više od 50 posto biljaka!

BONUS VIDEO