FELJTON: Promena lika Pančeva kroz stambenu izgradnju

U centru grada sve do sredine pedesetih godina prošlog veka stajale su skoro samo „udžerice i kućerci”. A onda dobrano već oronuli stanovi i poneka nova zgradica više nisu bili dovoljni za potrebe naroda koji je hrlio u centar sreza. Krenulo se „nebu pod oblake”. Ali „novi lik” Pančevo će konačno početi da poprima tek sa izgradnjom „Azotare”.

„Svakodnevno hodnicima Gradske opštine defiluju stotine građana. Polovina od njih teče u jednom pravcu. Stan! Stan! Stan!  Činovnik Stanbenog otseka počinje priču: ’Drugovi, nema!’ Ali – stranku se to ništa ne tiče. Stranka počinje da plače. Tri godine čeka da zameni stan. Došla je devojka. ’Ima’, kaže ona, ’jedna nemačka porodica što odlazi iz Jugoslavije. Dajte mi taj stan.’” Autor ovih redova u „Pančevcu” 11. juna 1954. bio je glavom i bradom Miroslav Mika Antić. Iznerviran je bio svakodnevnom kuknjavom dežurnih „abonenata” i „klasičnih gnjavatora”, kako ih je nazvao, koji su danima molili za krov nad glavom. Ali ne bi bio Mika tako pametan i duševan da i za njih nije našao razumevanja. „Izvinite, poštujem ja ono ljudsko. Poštujem porodicu od 11 članova koja živi u jednoj sobi već dve godine u ulici Marka Kulića 33. Poštujem mladi bračni par koji uzalud čeka na stan tri meseca i živi razdvojeno.” I svašta smo u ovoj reportaži još mogli saznati. Kao da je, na primer, „jedna žena” simulirala nesvest, a da je onda u „najvećoj nesvestici” otvarala jedno oko i gledala kakav je utisak proizvela. Vajkao se Mika i zato što se u Beogradu stanovi prodaju i za 50.000 dinara, dok se u Pančevu to radi u naturi, pa je tako žena iz Ivanova, na primer, kupila stan od porodice koja se iseljavala za Nemačku za deset kilograma perja.

Za radnike periferija

Oslobođenje je zateklo Pančevo sa oko 22.000 stanovnika, da bi za deset godina ono naraslo na 32.000, te se procenjivalo da treba graditi oko 100 stanova godišnje. Ubrzo će to biti bar nekoliko stotina, a „1.000 stanova godišnje” postaće zvanično zacrtan cilj odlukom „opšteg Sabora pančevačke opštine” 1974. godine.

Ali nije bilo „finansiskih sredstava” za gradnju, žalio se Narodni odbor 1954. Pošto svaka vreća ima dno, shvatilo se u celoj Jugoslaviji da stanarina više ne može da bude bagatela. U julu iste godine i pančevački Narodni odbor najavio je novo „određivanje stanarina”, iliti u prevodu poskupljenje za 50 odsto. Novina je bila i razvrstavanje stanova u šest kategorija, u skladu s kvalitetom i godinom izgradnje, ali i s mestom gde sa nalaze. Za centar se imalo plaćati i 10 odsto više. Time je Narodni odbor uveliko odredio i buduće socijalno raslojavanje po mestu stanovanja, pa će stanovi na periferiji, a potom i prigradska naselja, postati „radnički”. A nije da se o tome nije pričalo. U oktobru 1962. „Pančevac” je preneo „kritiku” Predsedništva Sreskog odbora sindikata pred opštinskim Savetom za komunalne poslove zbog toga što „radnici nisu u stanju da plaćaju stanove u centru grada”, dok se „jedan od učesnika” zapitao i „ko se u njih useljava”. Ali nije bilo milosti prema običnim trudbenicima. Gradske vlasti su posle još jednog poskupljenja 1959. godine na gunđanja jednostavno odgovorili da „svako treba da koristi stan koji odgovara njegovim ekonomskim sposobnostima”.

„Azotara” zamajac

Stanarine su ipak bile samo „šaka dolara”, te od nje nije bilo veće vajde. Gradilo se i dalje skoro nimalo. Zato su na nivou grada 1955. formirane „Stanbena uprava” i tri „stanbene zajednice”. Služile su da skupljaju pare od stanarina u društvenim stanovima, ali i od zakupodavaca, koji su za sebe mogli da zadrže samo 10 odsto najamnina. Ipak, taj novac je služio samo da krpi rupe po već oronulim stanovima, pošto je do 1955. podignuto samo 118 novih stanova. Ali „krov nad glavom” nije bio problem samo Pančeva, pa je Savezno izvršno veće dalo preporuku da se formiraju i stambene zadruge, kao i fondovi za kreditiranje stambene izgradnje. Zajmove, čiji je rok otplate bio pedeset godina uz dva odsto kamate, mogli su podizati i građani, ali i preduzeća i gradovi. „Staklara” je od 1961. bila rodonačelnik kredita i iz sopstvenih sredstava za svoje radnike koji su u firmi radili bar godinu dana i koji bi pristali da tu ostanu i narednih deset. Njihovo učešće je bilo 25 odsto sredstava, od kojih je firma mogla da im za početak obezbedi tri četvrtine – sve uz kamatu od samo jedan odsto.

Ali grad je počeo da „menja lik”, kako su se tada hvalili kadrovici, tek kada su udareni temelji „Azotare”. U odnosu na 1959. broj novoizgrađenih stanova je 1960. godine više nego dupliran. U tekstu „Sve više stanova” od 17. septembra „Pančevac” piše da je u gradu, čiji se broj stanovnika za petnaest godina udvostručio, načinjen „efektan korak” jer je za poslednjih nekoliko godina izgrađeno oko 500 stanova. Jedan od razloga su bile „stanbene kolonije” blizu fabričkih krugova „Utve”, „Staklare”, sreske pošte… Ali glavni zamajac je bila „besumnje ’Azotara’, jedan od najvećih industrijskih objekata u zemlji, koji se gradi na domaku Pančeva, za čije se potrebe gradi desetine višespratnica sa preko 400 modernih i konfornih stanova”. O tome svedoči i naša sagovornica Alisa Ćosić.

– Kada je moj otac 1961, kao tehničar, došao u Pančevo da gradi „Azotaru”, odmah je dobio jednosoban stan u Petra Drapšina. Ostali su u njemu sve do 1966, kada je dva meseca nakon mog rođenja dobio rešenje za dvosoban stan. To je sledovalo porodicama sa četiri člana. Mi tada bar nismo znali za čekanje na stan – priča Alisa.

I dobro su pretpostavili ponosni pančevački „graditelji svetle budućnosti” kada su rekli da će „prisustvo ovog giganta usloviti izgradnju novih industriskih objekata, i to znači više višespratnica i više stanova za smeštaj trudbenika ovog grada”. Zato i nije čudo što je i Dragoslav Mišić, predsednik opštine, skoro zapevao u intervjuu koji je s njim „Pančevac” sačinio 11. marta 1961. godine. „Sutra pančevačke komune” osvanuće „vedro i toplo”, nadahnuto je odgovarao na pitanja novinara, „jer vreme koje je proteklo u združenim akcijama svih faktora usmerenim na izgradnji trambuline, da tako kažem, će nam omogućiti što dalji i uspešniji skok – u lepše sutra”. Mišić je tada najavio izgradnju još 2.180 stanova u novim četvrtima u centru grada. Ali se „Pančevac” zapitao – ne u ovom tekstu jer ne priliči da se čangriza u razgovoru s prvim čovekom grada – da li su nove zgrade dobro postavljene, jer ih je možda od početka trebalo graditi na periferiji, a ne „od centra ka periferiji”. Ali o izgradnji na periferiji, u novim naseljima, počev od Koteža, preko Tesle i Strelišta, sve do Koteža 2, što će doprineti da Pančevo od varošice postane grad, više u idućem broju.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Borba i ljubav trgovaca i potrošača u „socijalizmu”

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Standard Pančevaca u doba socijalizma

FELJTON: Šta smo i kako slavili – šta smo želeli i dočekali

FELJTON: Kako smo letovali od garaža do hotela

FELJTON: Kako smo se školovali i da li smo se iškolovali

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)