FELJTON „Jake žene” – titula ili predrasuda (1)

Narodne herojke, revolucionarke, društvenopolitičke radnice, glumice, slikarke, domaćice, majke, „pretsetnice”, sekretarke, pevaljke – junakinje „socijalističke izgradnje” od pedesetih godina do kraja prošlog veka. Ko su u Pančevu bile „jake žene”, svojom voljom ili voljom nekih drugih? Šta je o tome zborio „Pančevac”, a šta kažu sećanja? To je tema feljtona od deset nastavaka „’Jake žene’ – titula ili predrasuda”, koji je od sada pred vama.

„Svaku buru i oluju koju život sprema / Srce moje izdržaće, ja sam jaka žena (…) / Moj je život priča tužna / Koja nema kraja, znam / A i ti mi kažeš: ’Zbogom’ / Rastajem se i sa tobom”, peva Milena Plavšić. U drugoj narodnjačkoj pesmi Dušica Grabović nam poručuje: „Evo me hodam, evo me dišem / šta li si samo mislio / da ću da umrem, bez tebe trunem / skoro i da si uspeo”. Sudeći po ovim pesmicama koje nose isti naziv – „Jake žene”, a i još ponekim iz opusa srpskog narodnjačkog derta na kojoj mlađani svet u Srbiji ne tako retko gradi paradigmu životnih vrednosti, čini se da su „jake žene” danas samo one koje uspevaju da bez suza prežive napuštanje od strane muškarca. S druge strane, u „muškom ciklusu” divljenje je uglavnom upućeno ženama tvrda srca koje ne plaču i koje stoje „kao klisurine” – kao majke, sestre, supruge, pa i ljubavnice.

Arhiva Pančevca

Ipak, kako su Balkan provetravali razni vetrovi, tako se menjao i pojam „jakih žena” – o čemu vrlo dobro svedoče i napisi u našem nedeljniku „Pančevac”. Namera nam je zato da se u ovom feljtonu od deset nastavaka, koji nosi naziv „’Jake žene’ – titula ili predrasuda”, podsetimo koje i kakve su to „jake žene” hodile ulicama Pančeva u drugoj polovini prošlog veka, ali i da saznamo da li su stvarno one bile „jake”, da li su se morale takvima predstavljati i zašto su o „jakim ženama” uvek sudili muškarci. Tako je i na jednoj naslovnoj strani „Pančevca” u panegiriku ispod „večitog motiva majke sa detetom” nepotpisani pripadnik muškog roda napisao da je to „večita inspiracija umetnika, simbol rađanja, opstanka, trajanja, kojoj čak ni vremena lišena svakog zanosa nisu mogla da oduzmu magično značenje žrtve, podvižništva, obnove”. Iako bi ovakav tekst mogao da liči bar na šezdesete, nosi datum 6. mart 1987. godine.

Pedesete – vreme herojki

A da li je sredinom prošlog veka „jaka žena” bila narodna herojka Olga Petrov, simbol borbe protiv nacista, koja je izdržala najteža mučenja Gestapoa, ubijena na Banjici pre 83 godine, slavljena tokom pedesetih godina prošlog veka, da bi dočekala na kraju tog istog veka da joj zamalo spomenik iz Gradskog parka ne završi u nekom podrumu.

Arhiva Pančevca

Da li je „jaka žena” bila tada i Lidija Aldan, učenica sedmog razreda, koja se ubila 5. aprila 1942. da ne bi pala u ruke neprijatelju, iako je njen brat već otkucao jatake. Ili možda Mara Mandić, učiteljica, obešena u Pančevu 22. aprila 1942. Možda i Marija Fučekmanci i Elza Zadravec, tekstilne radnice, streljane 31. jula 1941. u Zrenjaninu, ili Jelisaveta Petrov, koja je sa bratom Bracom poginula 2. marta 1942. u Topoli… „Zaboravljena heroina”, kako je poslednjih godina nazivaju mediji, bila je i Mila Matejić, ćerka bogatog industrijalca iz Vršca, jedina žena akrobatkinja u jedrilici pre Drugog svetskog rata, koja je streljana ispred „Gvožđara” 1942, pre toga zamerivši i rođenom ocu zato što ju je nagovarao da izda nekog saborca da bi sebe spasla.

Ali uzori žena su se menjali u skladu sa društvenim potrebama, koje su počele nalagati da se „jaka žena” opismeni. Počele su se sve više hvaliti „jake devojke”, koje su se, po svemu sudeći, najpre morale izboriti da se opismene, hrabro se zaputivši u internat daleko od rodne kuće – kao na primer u Učiteljsko-devojačku školu koja je preseljena u Pančevo iz Bačke Topole krajem 1952. godine. Nastavni program, doduše, pre je ličio na školovanje za dobru udavaču nego za obrazovanu učiteljicu, ali dovoljno da uskoro „jake žene” sednu za mašine u fabrikama tekstila.

Dovoljno „jake” tih godina da se pojave na stranicama opštinskih novina bile su još samo retke umetnice, koje su svoju jačinu morale overiti i u revolucionarnoj borbi, poput Ksenije Ilijević ili Jelene Trumić. Na stranicama „Pančevca” pominjala se još poneka anonimna devojčica balerina ili gimnastičarka predstavljena samo kao „Drakulićeva”. A zahvaljujući svom revolucionarnom bekgraundu, do Savezne skupštine je kao primer uspela da stigne jedna žena – Stanka Veselinov. Među osamdeset odbornika u Sreskom veću tek dva mesta su te 1953. pripala ženama – Dragi Kuruči iz Idvora i Mili Žagarac iz Sefkerina, dok je zauzeće četiri stolice među četrdeset članova Narodnog odbora od strane žena istaknuto kao veliki uspeh.

Ali čak i kada preskočimo hronologiju u međuvremenu i uskočimo u suknju s kraja osamdesetih, naći ćemo takođe samo jednu ženu iz Pančeva u Skupštini Srbije i na prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Mada bi nas možda osokolio podatak da je bila jedan od četiri poslanika iz našeg grada, sve dok u dosadnim spiskovima ne izračunamo da su među dvadeset četiri kandidata za najviše telo u nekoj državi bile samo dve žene. Ista meta, isto rastojanje – za skoro četiri decenije predanog rada na ženi kao „društvenopolitičkoj radnici”.

Šezdesete – put do tkalje i domaćice

Tokom šezdesetih godina prošlog veka sa stranica „Pančevca” smešiće nam se sve više ponosnih radnica za svojim predivom jer je socijalistička zajednica već bila obezbedila ravnopravnost – kako se u novinama pisalo povodom Osmog marta 1960. A pošto je dve godine kasnije i on – drug Tito – poručio da je „danas naročito važno da se što veći broj žena aktivizira i u organima društvenog upravljanja”, te da je „dužnost čitave zajednice da pomogne ženi kao majci i posebno da joj olakša ulogu koju ona danas ima u domaćinstvu”, štampu sve više preplavljuju i reklame nasmejanih domaćica.

Arhiva Pančevca

Ali i pored Titove direktive da se ima „obezbediti sve što je potrebno da bi se žena oslobodila obaveza domaćice, jer će samo tako moći da svoju već izvojevanu političku ravnopravnost upotpuni i ekonomskom ravnopravnošću”, žena će jačati tako što će stoički početi da izdržava i teret domaćice i teret radnice. Uhvatiće one pruženu priliku, pa su sve popularnije bile i one koje se samostalno izdržavaju, te nije čudo ni što je „Pančevac” u izdanju od 3. juna 1967. godine kao „jaku ženu” prepoznao frizerku Žužanu Žanu Andrejević koja je imala salon u Njegoševoj 9. Ali je mesta među „jakim ženama” uvek bilo i za mučenice. „Jedna od najboljih” bio je naslov u „Pančevcu” samo dve nedelje kasnije ispod kojeg se krila priča o 45-godišnjoj Jovanki Orzi iz Stambenog preduzeća koja čisti četiri zgrade, ali koja je toliko skromna da joj ništa nije teško i koja je zadovoljna svojom zaradom.

Jake, ali skromne – tokom sedamdesetih

Sudeći po tekstovima u „Pančevcu”, tokom sedamdesetih su se uporno hvalile skromnost i smernost i izuzetnih žena. Učenica Slavica Novkov, prvak u fizici na republičkom takmičenju 1973, bila je „krhka, skromna, uvek nasmejana”. Učiteljica u penziji i dugogodišnji društvenopolitički radnik Katarina Kajka Bucu je 1974. izazivala divljenje svojom „izvanrednom skromnošću i asketizmom”. A iako je te iste godine za „primer upornosti” u novinama bila proglašena frizerka Branislava Domazet, kao najmlađi član Zanatske komore Vojvodine, i ona je morala biti „tiha i skromna”.

Retke su bile žene kao Olivera Jorga, predsednica Konferencije za društvenu aktivnost žena, koja se u razgovoru za „Pančevac” 1974. osmelila da kaže da Osmi mart uglavnom služi da se isforsirano govori o ženama, a da na pitanje da li oseća ravnopravnost s muškarcima u svakodnevnom poslu odgovori odrično. „Žena nije samo radni čovek i društveno-politički radnik, ona je više domaćica i majka. Za sve poslove koji je čekaju, u toku jednog dana, potrebna su joj tri radna vremena. Muškarci? Oni ipak imaju sređenije uslove. Ne kuvaju, ne peru veš, ne spremaju stan, a retko odlaze na pijacu i isto tako ređe čuvaju decu.”

Glasnost i tišina

Novine će i dalje nametati modu skromnih „jakih žena”. Tako je jedna od onih koje su uspele – nastavnica Marija Živanov, dobitnica republičke nagrade „25. maj” za prosvetu 1987. godine, opet morala biti „krhka, tihog glasa, blistavog iskrenog osmeha”, dok je Jadranka Jovanović, učenica iz Dolova koja je iste godine pobrala brdo nagrada iz ruskog jezika, dodatno pohvaljena jer je „tiha i nenametljiva”. Uz divljenje Terezi Lazić, radnici laboratorije u bolnici, s kojom je tada „Pančevac” napravio razgovor na kraju radnog veka, istaknuto je da „nije volela aplauze”.

Arhiva Pančevca

Ipak, epiteti krhka i nežna nikada nisu pripisivani „čeličnoj ledi” Pančeva. Ali su zato svoju direktorku Veru Kažić radnici „muške fabrike” „Petrohemije” od milja zvali „mama Vera”. Valjda zato što je znala da se i na državnim političkim i ekonomskim forumima tuče za plate svojih radnika, ali i da zavede bankare da joj daju vetar u leđa da održi u životu industrijskog giganta na čijem je čelu bila. Ipak, iza jedine žene koja je do kraja prošlog veka bila na čelu grada, Stane Mišić, nije ostalo toliko legendi. Mnogo se više pamte one dve koje su u ovom veku uspele da budu izabrane na mesto prvog čoveka grada. Ali ni one pre ni one posle nikada nisu govorile o tome koliko su morale biti jake da istrpe i tvrdnje da žena nije „čovek”.

Očigledno je da „jake žene” nisu bile samo narodne herojke ili javne ličnosti, nego često i domaćice, majke, tekstilne radnice… Ali da li je stvarno dobro dobiti titulu „jaka žena” i šta spada u predrasude o njima?

(Pančevac /Nevena Simendić)