Pisci koji pišu za decu i mlade dele se na one koje deca i mladi čitaju i one koje deca i mladi ne čitaju. Gradimir Stojković spada u one pisce koje deca i mladi ne samo da čitaju nego i vole.

Gradimir Stojković nema, u svojoj prozi, rečenicu kakvu ima Duško Radović, nema, u svojoj poeziji, stihove kao Duško Radović ili Ljuba Ršumović, ali on u svojoj poeziji, a naročito prozi, ima ono nešto neuhvatljivo ili uhvatljivo, koje deca i mladi prihvataju kao svoje, svoje rečenice i svoje stihove, i upravo zato je postao deo detinjstva i mladosti svojih čitalaca. To je verovatno i razlog što je postao najčitaniji pisac za decu i mlade.

U knjizi pesama za decu „U ovom šašavom životu”, objavljenoj 1991, na sedmoj strani je odštampano nešto kao formular sa: „Vrlo cenjeni, (ime, prezime, zanimanje)” i on mi je napisao posvetu: „Vrlo cenjeni Mišo, zanimanje: Miša!”.

U toj knjizi, na kraju, on o sebi piše: „U Mramorku, banatskom selu, trećeg marta 1947. godine majka Mirjana je ocu Borivoju podarila još jednog sina Stojkovića. Otac je izjavio tom prilikom: ’Opet sin!’ Taj opet sin dobio je ime Gradimir.” Navodi dalje da se posle Mramorka preselio u Vršac, gde je završio osnovnu školu, pa u Pančevo, gde se upisao u Srednju tehničku školu „Nikola Tesla”.

I tu u Pančevu počinje njegov novi život, jer je sa starijim bratom otkrio „Atelje mladih”. Bio je, od tada, kao mnogi drugi, dete „Ateljea mladih”. Sazrevao je uz Žuleta, Nerona, Rakidžića, Pepu Bogunovića, Dacu Srećkovića, Batu Birtu, Dušana Vukajlovića, Milenka Prvačkog, Mileta Đorđevića, Vladu Abramovića… U to srećno doba „Atelje mladih” nije bio samo jedno od boljih amaterskih pozorišta u Jugoslaviji, nego i nešto kao centar za kulturu mladih, koji je svake večeri okupljao pedesetak članova.

Kao mlad, pisao je pesme odveć sentimentalne, staromodne, pa sam morao da ga od toga lečim.

Kad je završio Srednju tehničku školu, zaposlio se u Beogradu, kao radnik za popravljanje liftova u firmi „David Pajić”. Mama mu je svakog jutra spremala sendviče, a on je umesto u Beograd, da popravlja kvarove na liftovima, dolazio u „Atelje mladih”, sedeo do kraja radnog vremena i vraćao se kući. Nije, srećom, postao majstor za liftove u kvaru. Počeo je, srećom, da radi s decom. Kao pedagog.

Pre jedno deset-petnaest godina, oko podneva, na Korzou, vidim njega. Nisam znao da tog trenutka TV Beograd snima emisiju o njemu, pa sam, neplanirano, upao u kadar. A on je, u kameru, iznenađen što me vidi, uzviknuo: „Evo, on je kriv!” U smislu: on je (tj. ja) kriv što je postao pisac i što se snima emisija o njemu.

U pomenutoj knjizi „U ovom šašavom životu” on takođe piše: „Onda se dogodilo da su se protiv Gradimira zaverili njegova žena Vojislava, njegov prijatelj Miloš Nikolić i pisac Branko V. Radičević. Oni su učinili da roman za mlade ’Hajduk u Beogradu’ bude objavljen 1985. godine.”

No, to je samo delimično tačno.

Sreli smo se na pančevačkoj pijaci. Vojislava mi prilazi i kaže: „Napisao je roman, ali ga je sramota da ti dâ da pročitaš!” Uzmem rukopis, pročitam. Kažem, izbaci ovo, ovo ni slučajno da ne pominješ u romanu za decu i mlade itd. Donese ispravljenu verziju. Ja taj tekst pročitam i odnesem u izdavačku kuću „Vuk Karadžić” urednici Branki Tasić. Za nekoliko dana Branka Tasić mi javlja: „Hvala što ste nam doneli ovaj roman.” Te godine roman „Hajduk u Beogradu” je štampan i dobio je nagradu „Politikinog zabavnika”. I tada počinje velika karijera nesuđenog liftadžije Gradimira Stojkovića i suđenog pisca za decu i mlade, dragog nam Gradimira Grade Stojkovića.

Upravo zato rekao je onog dana, u kameru, ispred Centra za kulturu: „On je kriv!”

Pokušavao sam da shvatim taj fenomen Grada Stojković i zašto ga deca i mladi toliko čitaju.

U toj već pominjanoj knjizi iz davne 1991. za pogovor sam napisao ovo: „Dugo je Gradimir Stojković kao pisac lutao. Lutao je od tzv. ozbiljne poezije do tzv. ozbiljne proze, dok nije otkrio da ni proza za decu ni poezija nisu nimalo neozbiljnije od tzv. ozbiljne proze i poezije. Otkrio je i ono najvažnije, da ni poezija ni proza za decu ne smeju da budu dosadne… Ono što deca koju zna, s kojom radi, s kojom je radio, nisu stigla da napišu, nisu smela da napišu, a htela su, nisu umela da napišu, a pokušala su – on je napisao. On nije pisao o onome šta njega zanima, nego o onome šta njih zanima, šta njih tišti, šta njih svrbi, šta njih kopka.”

Da, moguće da je u tome tajna pisca Gradimira Stojkovića. Tajna zašto je toliko čitan, toliko voljen.

Već načet bolestima, napisao je belešku za drugo izdanje mojih „Buvljih pesama” 2012: „Od neke tamo 1961. godine počeo sam da se družim s Milošem Nikolićem, ne sluteći ništa. A on mi je, malo-pomalo, ubacivao pokoju buvu u život. Trajalo je to danima, mesecima i godinama sve dok se te nekad nikolićevske, potom već uveliko moje buve nisu toliko obezobrazile da su počele da izlaze iz mene u javnost.”

Izlazile su te buve i nebuve u javnost i izlaziće. Jer ga deca i mladi vole i znaju: bez Hajduka koji je iz Pančeva došao u Beograd detinjstvo i mladost bili bi im siromašniji.

Čitaće se i dalje Grada Stojković

Stigla nas je vest da je u sredu, 19. februara, preminuo pisac Gradimir Stojković, u 78. godini. A u vesti su obavezno navodili, pre svega, da je Grada autor čuvenih „hajduka” i najpoznatijeg među njima „Hajduka iz Beograda”, a zatim su mu bez zazora kolege odavale počast i kao najčitanijem piscu za decu i mlade na teritoriji cele stare Jugoslavije. Napisali su i da je prve radove objavljivao na stranicama novosadskog „Zmaja”. I jeste – tamo je objavio prvu pesmu u četvrtom razredu osnovne škole, ali mi Pančevci znamo da je pisao i za „Pančevac”…
Rodio se u Mramorku 1947, a do Beograda je stigao preko Vršca i Pančeva. Studirao je svašta, a na kraju je završio Višu pedagošku. Bio je u vreme boravka u Pančevu član boemske bratije iz pančevačkog „Ateljea mladih”, što je značajno uticalo na njegov umetnički put. Kulturno-prosvetna zajednica Pančeva je 1969. objavila njegovu prvu zbirku pesama „Potomak ravnice”. Posle nagrade „Dragojlo Dudić” roman „Rat Novakov i mir” objavljuje beogradski „Četvrti jul”. A 1985. izdavačka kuća „Vuk Karadžić” štampa roman za mlade „Hajduk u Beogradu”, koji će u preko dvadeset izdanja dostići tiraž od preko pola miliona primeraka. Narednih godina doživljaje hajduka Gligorija Pecikoze prenosiće nam i u „Hajduku protiv vetrenjača”, „Hajduku sa druge strane”, „Hajduku na Dunavu”… U međuvremenu, umetnuće se tu ništa manje dobri niti manje nagrađivani romani „Sve moje gluposti”, „Kopao sam dubok zdenac”, „San”, „Maja u oblacima”, „Na bregu kuća mala”. Pamtićemo i zbirke pripovedaka i poezije, od kojih je za „Čardak bez zemlje bez neba” 2017. dobio nagradu „Momčilo Tešić”.
Pre manje od dve godine objavio je roman „Sve moje ludosti”. Nažalost, više neće imati priliku da nam podari još neku svoju ludost, ludost talentovanog velikog pisca. Prema rečima takođe Pančevca Zorana Penevskog, njegov značaj treba videti u tome što je „njegovo pisanje uvelo sveži, svakodnevni jezik”, kao i u tome što njegovi junaci na granici sazrevanja imaju veze sa odraslima, a njegove priče su „korak ka porodičnom romanu” i „svako može da ih čita i shvata”, te će stoga Grada Stojković uvek biti čitan.

(Pančevac/Miloš Nikolić/N.S)

Kad svaka pesma vrisne: Dragana Mladenović o „Robotki”