Povodom izložbe „Vajfert(ovi)”: Učenje od čoveka – građanina

„Dani Vajferta” većini Pančevaca godinama su sinonim za koncerte razne s bine na Tamišu, tiskanje – u ranijim satima gospođa i gospode, ne bez želje da škicnu na suprotnu stranu, a u kasnijim večernjim satima i devojaka i mladića, zategnutih i spremnijih da popiju i koju kriglu više, s neskrivenom željom da nađu srodnu dušu. Prilika su „Dani Vajferta”  i za poslednji omaž letu. Nekad je zabava više uspešna, nekada manje. Ne bez razloga lamentira se nad time što su rokeri uvek „ostareli”, kao da mlađih i ima, dok se za ove mlađe zvezde tvrdi da niko za njih nije čuo, osim što ih vrlo dobro poznaje već pomenuta mlađa publika. I bez namere da se, i pored sveg ovakvog opisa, kritici podvrgnu oni koji bi hleba i igara, jer na to imaju pravo, a i ne bez nade da bar polovina posetilaca zna ko je zapravo bio Georg, iliti Đorđe Vajfert, ipak bi najvažniji događaj ove manifestacije mogla biti izložba „Vajfert(ovi)” u Narodnom muzeju Pančevo.

Izložba Vajfert(oiv) – Narodni muzej PančevoFoto: R. Đerić

Otvorena je 5. septembra. „Glavni” Vajfert je bio Georg Vajfert, onaj koga znamo kao pivara, mada su tu industriju razvili već njegov deda, a posebno otac; rođen je u Pančevu, a kao Beograđanin je obeležio život Srbije i u rudarstvu i kao guverner Narodne banke; bio je dobrotvor koji je i davao, a ne samo uzimao…

– Tokom Prvog svetskog rata spasao je celokupan trezor Narodne banke Srbije jer je, pre nego što su Nemci ušli u Beograd, uspeo da ga prebaci u Marsej. Da ništa drugo u životu nije uradio, već samo to, bilo bi dovoljno – ovim rečima na otvaranju izložbe ilustrovao je lik Đorđa Vajferta istoričar Srđan Božović, kustos Narodnog muzeja Pančevo, koji je i organizovao i osmislio izložbu

Istoričar Srđan božović, Narodni muzej PančevoFoto: R. Đerić

A namera izložbe je, očigledno, da osim toga da nam ukaže koliko je Đorđe (Georg) Vajfert zadužio ovu zemlju, i da pokaže i smislenu i izuzetnu nit porodice Vajfertovih, od dede, takođe Georga, koji se iz Vršca doselio u Pančevu, pa preko oca Ignaca, sve do najpoznatijeg Đorđa. Više od 90 odsto izloženih eksponata potiče iz fundusa pančevačkog muzeja, a dokumenata ima i iz privatnih zbirki.

– Izložili smo nekoliko numizamtičkih, zaista prelepih vrednosti, što novca, što medalja, zatim pušku Ignaca Vajferta iz koje je pucao Franc Jozef, austrijski car, prilikom posete Pančevu 1852. godine, Tu je i neobičan gramofon, u obliku trube, preteča kasnijeg džuboksa. Među dokumentima je i Povelja grada Pančeva kada je Vajfert postao počasni građanin, na 50. godišnjicu braka sa Marijom Gisner. Dragocen je i orman iz 1880. godine – objasnio je Božović ukratko šta je izloženo.

O biografiji više je govorio Milan Orlić, doktor filozofije, pisac i vlasnik i urednik u izdavačkoj kući „Mali Nemo”. Postignuća, kako je istakao, svedoče o zdravoj organizovanoj porodici, koja jeste bila poslovno sposobna, ali koja je imala i osećaj za sredinu u kojoj živi. Samo neki detalji iz biografije koji to dokazuju jesu da je Đorđe Vajfert osnovao fond za pomoć siročadi, da je ustupao svoju zemlju za izgradnju bolnica i škola, koje je i finansijski pomagao, da je gradio je puteve, stambene zgrade za radnike. Odlikovan je i za hrabrost u Prvom srpsko–turskom ratu, u kom se borio na srpskoj strani. Dobio je i Orden Svetog Save, Belog orla, Karađorđevu zvezdu. Zaslužan je za podizanje zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti, bolnice za majku i dete u Tiršovoj…

Foto: R. Đerić

Foto: R. Đerić

Celokupnim „Danima Vajferta”, kako je napomenuo Srđan Božović, čuvamo sećanje kako ovo ime ne bi zamrlo u našim glavama. A da bismo nešto o tom imenu naučili, a možda se na njega i ugledali, mogla bi da pomogne pomogne poseta izložbi „Vajfert(ovi)”, otvorenoj do 26. septembra. Kad uđete u muzej, svratite u sobu levo. A možda bi za izložbu bila potrebna i koja soba više da netragom iz muzeja početkom devedesetih nije nestala numizmatička zbirka Đorđa Vajferta. Nešto kasnije izgubili smo i pivaru – onu najstariju na Balkanu.

S Milanom Orlićem o Đorđu Vajfertu

Na naslovnici knjige „Pančevo, varoš gde se Dunav uliva u Tamiš” izdavačke kuće „Mali Nemo”, koju je priredio Milan Orlić, nalazi se i fotografija Georga Đorđa Vajferta. Ne slučajno, kako je na otvaranju izložbe „Vajfert(ovi)“ rekao Orlić. Možda je glavni razlog to što je pripadao onoj grupi ljudi koja kroz posao ne uzima samo, nego i nesebično daje.

književnik Milan OrlićFoto: R. Đerić

– Georg Vajfert i njegova porodica su idealan primer za ljude koji su se odlikovali natprosečnom poslovnom sposobnošću, današnjim jezikom rečeno sposobnošću da neki posao započnu, da ga razviju, a i da budu najbolji u njemu. Ono što je naučio u toj zdravoj, harmoničnoj i jakoj porodici, Georg je primenjivao čitavog života. On je najplementiji i najbolji izdanak te porodice. Bio je natprosečno uspešan u poslovnom životu, ali je posedovao i sposobnost da se u isto vreme ne pretvori u mašinu za pravljenje novca – kazao je Milan Orlić.

• A kako se stiče ta sposobnost, pošto danas kao da nemamo takvih primera?

– Recept je jasan. To se pre svega uči u porodici. Tradicionalne moralne vrednosti tada su bile znatno jače nego danas. Recept je i da se vratimo tim proverenim vrednostima, ali i da se istovremeno modernizujemo jer ne možemo da živimo van vremena i prostora. Takve vrednosti se stiču u porodici, školi, a i u svim institucijama kroz koje prolaze deca i ljudi u životu. On je idealan primer i zato što je, mislim, u njegovom slučaju u pitanju bio metafizički princip, a ne samo moralni. Shvatao je iz pozicije svog uspeha da što bude više davao, da će i on dobijati. Imao je osećanja za zajednicu, za sredinu, za druge ljude. Pomagao je pojedince, udruženja, organizacije, krovne institucije našeg društva. A on je na neki način i pionir našeg rudarstva, ako izuzmemo srednjovekovni period.

• Da li je to savremenost na koju upućujete?

– U nameri da obezbedi sirovinu za parne mašine, koje su tada bila tehnološka inovacija, morao da nabavi pogonsko gorivo. Tada je to bio ugalj, koji je mogao ili da uveze, ili da ga sam pronađe. Osnovao je institut u Glogovcu pored Bora za istraživanje rudnog bogatstva, a u međuvremenu je stekao nekoliko rudnika: mrkog uglja u Kostolcu, kamenog u Podvisu, bakra u Boru, žive na Avali. Tako se širio i u druge grane industrije, dostižući i tu vrhunce. Znači da je imao metodologiju. Znao je kako se to radi, iako nije poznavao tu oblast, ali je imao iskustvo kako se dolazi do cilja.

Ali je istovremeno shvatao da ne može da živi sam. Shvatio je Kantov moralni kredo „zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni”. Nije isključeno, mada za to dokaza nema, da je i znao za to pošto je bio Nemac i pošto se tamo i školovao. Pomagao je svoju sredinu, bio je nesebičan prema svima, bez obzira na nacionalnost. Postoji i anegdota da je izjavio da je po nacionalnosti Nemac, ali po opredeljenju Srbin. Šta god da je bio, bio je plemenit čovek. Umeo je da osluškuje društvo, potrebe društva, što je takođe važno. Jer zamislite da ste dobrotvor, a da društvu poklanjate ono što mu ne treba. Živeo je s društvom, ne samo u tom društvu nego za i sa tim društvom.

Dobar primer za to je i priča knjige „Od pašnjaka do naučenjaka” Mihajla Pupina. Ta knjiga je bila obavezna lektira u srednjoj školi u Americi dok se ovde nije smela ni pominjati. Primer za to da neko može da daje drugima, a da samim tim činjenjem i sebi doprinosi jer lična korist i korist zajednice uopšte ne moraju da budu u sukobu.

(Pančevac / Nevena Simendić)

„Dani Vajferta“ u znaku dobre muzike, energije i emocija