Čarda nam je stigla iz Persije jer na persijskom ta reč znači nadstrešnica na četiri stuba. A tako nekako je sve i počelo i kod Ilije Popovića. Rešio je najpre, tamo negde sredinom prve decenije ovog veka, da siđe na Tamiš, da sagradi kuću za sebe i familiju. Moglo se tada jeftinije do placa i pored reke, mada nisu ni tada bili laki pregovori sa „starijom gospođom”, vlasnicom zemlje usred šume.

Uloga „Politike” u nastajanju „Čarde”

Ipak, posle kupovine placa, za tada malo starijeg omladinca Ilju, nije bilo tako lako da se odmah položi kamen temeljac za porodičnu kuću. Ali prazni plac pored reke imao je čemu da u međuvremenu posluži.

– Društvo je počelo tu da se okuplja svakog vikenda. Ekipa od nas desetak. Peklo se tu prase, jagnje, kuvala se riblja čorba… S Tamiša, kroz šumu koja je tada bila sve do reke, dolazili su pecaroši. Mislili su da je ovde neka kafanica. Zato smo samo prvi put kuvali u kotliću od 20 litara, kasnije smo stalno morali da spremamo 50 litara. Jelo se za „stolom” napravljenim od dvoja vrata iz „Politike” koja je doneo jedan drugar koji je tamo radio na renoviranju. Ispod smo stavili fosne. Ko god je prolazio, tražio je po dve čorbe, dva paprikaša… Dolazili su pecaroši, a i avanturisti. A kada su tražili da plate, govorio bih im da im ovo nije kafana. Ubeđivali su me da nisu iz inspekcije, da im ne treba račun. Ali zato bi, kada sledeći put dođu, da se oduže donosili po gajbu piva, ili rakiju, vino – priča Ilija o tome kako je sve počelo na mestu gde se danas nalazi restoran za koji, sudeći prema rečima bar Pančevaca, svi odmah prepoznaju Opovo.

Jer kada nekog pitate za šta je čuo u Opovu, odmah će vam reći da je to „Čarda”, zovu je poenkad i „Opava”, jer marinu koju je Ilija kasnije prokopao od restorana do Tamiša nazvao je baš tako, po starom imenu naselja. Mnogi čak i ne znaju tačno kako se zove, ali čuli su, ili bili, u tom „dobrom restoranu” na Tamišu „ispod mosta”.

„Čarda” – deo Tamiša

Nije Ilija na početku, iako je već bio „ugostitelj” pošto je držao kafić u centru, imao „biznis plan” da otvori restoran na Tamišu. Ali ni „ekipa” sa astala na fosnama nije mogla da se odrekne druženja uz reku ni kada su krenuli košava, kiše i snegovi.

– Napravili smo roštilj iza ovog zida. Tu smo proveli celu zimu, ispod nadstrešnice. A kad je već stiglo proleće, počeli su da se vraćaju stari prolaznici. Prvi koji je rekao da tu treba da pravimo kafanu bio je moj kum. Mene to nije mnogo zanimalo jer sam već imao kafić u centru – svedoči dalje Ilija.

I kako je onda od nadstrešnice na četiri stuba, na šta upućuje izvorna reč „čarda”, nastala gostionica s domaćim specijalitetima, uglavnom ribljim. Jer danas „čardom” nazivamo restorane – kafane, uz Dunav. Mada, u ovom slučaju, čardi je bilo suđeno da bude dignuta na Ilijinom placu, pored Tamiša.

– Bilo nas je tu skoro dvadesetak, od kojih je neko bio moler, neko vodoinstalater, neko električar… Sećam se da je bila subota ujutru kada me je pozvao Igor, kum, i pitao me kad ću da donesem „tu rakiju” jer radnici izgoreše od kopanja. Kada sam stigao, video sam da su već iskopali kanal za vodu. Postavili su i cevi. Počeli su da prave kafanu na mom placu bez mene! Ta stara „čarda” je bila samo na stubovima, s nadstrešnicom od slame. Postojao je samo jedan šankić, jedna sudopera i kuvala se samo riblja čorba i spremali ćevapi i riba. Ćevapi zbog dece – seća se Ilija

Otvaranje prve, može se reći, provizorne „čarde” bilo je upriličeno za 1 . maj. Da li je to bila 2009. ili 2010, Ilija baš ne može da se seti, jer stvari su išle svojim tokom. Radilo se samo tokom leta, dok ne zahladi. Ali onom što je zapisano ne može se izbeći. Posle pet-šest godina latio se Ilija posla, da sagradi današnju „Čardu”. Radio je skoro sve sam, samo uz još jednog majstora. A zidar nije.Ipak, sam ne hvali. Ali zato je tu bio naš vodič Miša, koji nas je i upoznao sa Ilijom.

– Skupljao je odbačeno kamenje iz kaldrme, stare opeke i ugrađivao ih u ove zidove. Svaki je raritet. Ovaj kamin, vidi kakav je, i to je sam napravio. Što oko vidi, to ruka uradi – objašnjavao nam je Miša, stari tamiški vuk, kada smo se zainteresovali kako je moguće da neko izgradi takvu kafanu skoro sam, a da s građevinskim zanatima nema veze.

Uklapanju u prirodni okoliš obale Tamiša doprinosi i drvo – nasred restorana čija krošnja izbija kroz krov. Ostalo je tu, jer kako poseći tako veliko stablo koje je gu decenijama raslo.

A dok smo mi pričali, počeli su i pre nego što je došlo podne da stižu prvi gosti.

– Došli smo na ručak iz Sefkerina. U stvari, ja živim na relaciji između Novog Sada i Holandije, a trenutno radim na renoviranju jedne zgrade u Sefkerinu, u jednoj građevinskoj firmi. Ljudi su ovde fantastični. Gde god sam se okrenuo, šta god da sam pitao, uvek bi ti izašli u susret. I u „Čardi” je isto, a i hrana je fantastična – ukratko nam je ispričao Aleksandar Petrović, radnik jedne građevinske firme, koga smo, da ga ipak predugo ne ometamo, ostavili da s kolegom pojede svoj riblji paprikaš.

Nekada su u „Čardi” mogli da se zakupe i čamci i kajaci, ali kako reče Ilija, skuplja je bila dara nego mera jer je iznajmljivanje koštalo dve-tri hiljade, a ne tako retko dešavalo se da mu plovilo vrate oštećeno, pa i s pokvarenim motorom, kada bi popravku morao da plati i 50 evra.

Biće tu i prava marinaFoto: Pančevac / N. S.

Ali tu su i dalje prikolice i apartmani u koje dolaze avanturisti, pecaroši, a najviše stari znanci, uglavnom iz Beograda. Najviše tokom leta i toplih dana. Ribnjak je znao da posluži i deci koju roditelji dovode u seosko turističko domaćinstvo „NESTvarno” u Barandi, da ovde vide šta je to pecanje, pa i da stave crva na udicu. Za budućnost Ilija planira da napravi marinu ispod restorana. Biće tu i još tri apartmana, možda i sojenice. Za sve one koji plove Tamišom, biserom prirode Banata, koji možda i premalo poznajemo i cenimo.

(Pančevac / Nevena Simendić sa saradnicima)