Treba reći da udruženje nosi naziv po čuvenom temišvarskom biskupu iz devetnaestog veka, zahvaljujući kojem su znatno poboljšani uslovi Sekelj Mađara, koji su u Ivanovo na ove prostore doseljeni iz Bukovine dve decenije nakon njegovog osnivanja, 1888. godine.

Inače, pre četiri godine društvo je proslavilo takođe dve decenije neumornog rada na promociji nacionalnog identiteta Sekelj Mađara, kada je uz pomoć vlade u Budimpešti dobilo svoj prostor, zapravo Mađarsku kuću.

U tom prelepom toplom objektu redovno se okupljaju vredni članovi kako bi se družili i radili na očuvanju svog identiteta.

Mađarsko kulturno-umetničko društvo „Bonaz Šandor” iz Ivanova zvanično je osnovano 2001. godine na predlog tadašnjeg mesnog župnika Jožefa Melara.

Nakon toga, tokom gotovo 25 godina postojanja ova organizacija dala je nemerljiv doprinos afirmaciji kulturnog identiteta mađarske nacionalne zajednice, kao i samog sela.

U okviru rada društva izuzetno važan pečat daju ivanovačke žene, što kroz rad hora, što pravljenjem raznih rukotvorina, kojima se predstavljaju na raznim događajima u mestu i okruženju.

Treba istaći da su im uslovi rada znatno poboljšani nakon dobijanja sopstvenog prostora, koji je nazvan Mađarska kuća.

Članovi MKUD-a „Bonaz Šandor” tamo su su se okupili i nakon poslednje nedeljne svete mise u lokalnoj Crkvi Svetog Vendelina.

Oni su se našli u svojoj lepoj i toploj Mađarskoj kući kako bi pre svega žene iz hora održale probu za predstojeće nastupe, a usput se i malo družili, uz poneki zalogaj ili čašicu razgovora.

Predsednik Andraš Nemet navodi da su ovakvi susreti redovni i višestruko korisni.

– To bude minimum dvaput nedeljno, kada se uglavnom ili peva, ili nešto priprema, od đakonija do ručnih radova. Tu žene prave kolače i druge specijalitete koje kasnije prodaju na manifestacijama. Inače, imamo oko 30 članova, a uskoro ćemo ovde imati i izbornu skupštinu, kada ćemo po statutu izabrati i novo rukovodstvo – navodi Nemet.

Prema njegovim rečima, konkretno Ivanovčanke iz društva, pored ostalog, organizuju čajanke na kojima ugoste koleginice iz Vojlovice, Skorenovca i Debeljače, a tokom leta priređuju etno-bazar u vreme seoske manifestacije „Ribarski dani i noći”.

Tom prilikom su i one domaćice svim predstavnicama prijateljskih udruženja, a posle prodaje na tezgama sve se završi lepim druženjem.

– Članovi MKUD-a „Bonaz Šandor” se rado odazivaju na pozive prijatelja iz okolnih mesta, kako iz mesta s mađarskom populacijom, tako i i iz nekih drugih poput Starčeva, Omoljice ili Dolova. I ove godine smo zabeležili učešća na vojlovačkim „Žetelačkim danima”, skorenovačkim „Danima mađarske kuhinje”, debeljačkim „Danima kukuruza”, zatim na dolovačkoj „Štrudlijadi”, starčevačkom izboru za najlepši slavski kolač ili omoljičkoj „Cipovki” – nabraja Andraš.

Jedna od članica koja je u društvu od osnivanja Katalin Cvetanović ovog puta je povodom svog imendana spremila slatke i slane specijalitete.

– Ovog puta sam sve napravila kod kuće, ali neretko to radimo i u samoj Mađarskoj kući, jer posedujemo kompletnu kuhinju sa šporetom, rernu, kao i čajnu kuhinjicu. Inače, ja sam od osnivanja u društvu i sada imamo najbolje uslove. Ranije smo se nalazili u Domu kulture, gde nam isto tako nije bilo loše, ali ovo je ipak veliki korak napred – priča Katalin.

Za to vreme, za drugim stolom vredno radi hor, koji godinama uspešno vodi Julija Almaši, koja je inače nastavnica muzičkog i mađarskog jezika u ivanovačkoj školi „Moša Pijade”.

– Hor je nastao otprilike kada i samo društvo, možda nešto kasnije u odnosu na folklornu sekciju, kada više nije bilo dovoljno mladih zainteresovanih da igraju. Formirali smo ga iz potrebe da nastupamo, a i volimo da pevamo. Sve to vreme nastojimo da održimo što više aktivnosti i jedna od najvažnijih je očuvanje izvornih narodnih pesama, kako iz okruženja, tako i onih koje su Sekelj Mađara u ove krajeve doneli iz svoje postojbine rumunske Bukovine. Znači, ono što su nekada neki etnomuzikolozi sakupili i sačuvali kao zapis, a i ono čega su se sećale starije žene. Te izvorne pesme negde genetski nosimo i onda ko zna da peva, taj će umeti i to da izvede – navodi ona.

Dodaje da su te pesme i na malo karakterističnijem jeziku kojim govore
Sekelj Mađari.

– Ima tih izraza koje danas više ne koristimo, ali znamo šta znače. Na primer, za kukuruz iliti kukurico na mađarskom, nekada se govorilo terebuzo. Ima i nekih naziva upotrebnih predmeta koje danas više ne koristimo. Ponekada se neka od tih pesama može čuti i na veselju, kao što je svadba ili krštenje, iako sve ređe, jer primat preuzimaju ove nove i novokomponovane. Ipak, kao da je ponovo neki trend da se to obnovi, pa pored nas i druga kulturno-umetnička društva to prilično neguju. U svakom slučaju, dajemo sve od sebe da ih sačuvamo od zaborava kao važan deo tradicije. Bilo je interesantno kad smo bili prvi put u u Erdelju i sreli se s tim ljudima odakle smo potekli. I kada smo počeli da pevamo zapravo tamošnje izvorne pesme, to je bio šok za njih, da mi koji smo tako daleko, još uvek negujemo te pesme, a i za nas, da i oni to isto znaju – navodi Julija.

Ona ističe da su trenutno u toku pripreme za božićne običaje.

– Idemo u Skorenovac 6. decembra, gde ćemo učestvovati na manifestaciji posvećenoj božićnim običajima južnobanatskih Mađara. Tamo ćemo da otpevamo tri-četiri božićne pesme, pa će deca još i nešto da recituju. Uvežbali smo i više repertoara, jer se redovno okupljamo, pa kada su prilike poput ove, to bude dva puta nedeljno – ističe ivanovačka nastavnica.

Pored Julije Almaši, na probi hora pomenutog dana bile su i devojčice Lidia Varga i Mina Milićević, zatim Vera Čeke, Eržebet Galamboš, Marija Pavković i dve Ane – Guran i Fabijan.