Kako bi nam odmah na pitanje zašto vole da žive u Opovu odgovarali meštani, i slučajni i namerni sagovornici, to je pre svega „mir”. A i zato što svugde mogu brzo stići jer su na tromeđi – u blizini i Beograda, i Zrenjanina, i Pančeva. Ne fali im ni prodavnica, ni apoteka, ni dom zdravlja, a do pozorišta velikog i u šoping-mol do centra Beograda mogu stići brže nego neko s Julinog brda… U svoju galeriju su zaljubljeni i zbog toga što su je sami od samodoprinosa gradili. Veruju i da su dobra inspiracija pošto se kod njih i umetnici doseljavaju. Deca se po ulicama i dalje igraju, a po selima vozači zbog njih sporije voze. Do Tamiša stižu za deset minuta. Mogu se provesti u čardi, kafani s kockastim stolnjakom, a ima i kafića… Možda bi, kažu, neki klub u selima i prevoz direktan za decu do srednjih škola dobrodošao. A i malo više prilika da se zaradi. Doduše, u planu je proizvodna zona – nadamo se da neće ugroziti prirodno dobro „Potamišje”, gde žive ptice i biljke razne… Stiže i gasovod, vodovod imaju, fali im kanalizacija – a kojem gradu u Srbiji ona ne fali, pa čak i prestonici.

Tamo gde se deca druže

A ono što im sasvim sigurno ne nedostaje jeste susretljivost ljudi – bez izuzetka su nam to potvrđivali svi dođoši.

– Ljudi su fantastični. Gde god sam se okrenuo, tu su da vam pomognu, da vam odgovore šta god da ih pitate – oduševljeno nam je govorio Aleksandar Petrović, polunovosađanin, poluholanđanin, koji je jesenas bio angažovan na privremenom radu u Sefkerinu na rekonstrukciji neke zgrade.

A Svetlana Zlatarić, iako i dalje Beograđanka, zaposlena tri godine na turističkom dobru „NESTvarno”, često na radni produženi vikend u Barandu dovede i muža i sina.

– Ostala deca su odmah prišla mom sinu, pitala ga kako se zove i pozvala ga da se igra s njima. Zamislite da se tako nešto dogodi u Beogradu? Tamo je svako dete za sebe. A ja izgleda, kada ovde uđem u prodavnicu, i dalje nesvesno nosim stres sa sobom, pa mi svi odmah kažu: „Hajde vi prvi na kasu.” Oni nigde ne žure. Ovde polako prestajem i da strahujem da će neko da mi trubi na ulici. Pre nekoliko dana, kada sam izašla iz auta, pozdravila sam ženu koja je prolazila na biciklu, a ona, iako je videla BG tablice, rekla mi je: „Nisi ti iz Beograda čim znaš da kažeš dobar dan.” Naučila sam to ovde. Kako da prođem a da im se ne javim ili ne pitam kako su. Ljudi su ovde jako prijatni, ljubazni. Za šta god smo zatražili pomoć, svi su odmah bili tu – u jednom dahu nam je ispričala Ceca.

Svetlana Zlatarić – NESTvarno BarandaFoto: privatna arhiva

I Mirjana Orlić, vlasnica turističkog dobra „NESTvarno”, koje uglavnom posećuju klinci iz Novog Sada i Beograda kako bi bar malo uživali u seoskoj idili, potvrđuje da je u Barandi život mnogo jednostavniji, lakši…

– I majstori su ovde nadohvat ruke. Tu je i mehaničar za automobil, majstor koji balansira i menja gume, Lako ti je da stigneš i do šnajdera i frizera. Pre neki dan, pre gostovanja na Radio-televiziji Vojvodine, nisam morala da zakazujem frizuru danima unapred – svedoči i Mirjana, koja takođe i dalje živi u Beogradu.

A na pitanje da li bi se možda preselila u Barandu, u kojoj trenutno provodi dosta vremena zbog posla, odgovorila je da je to moguće, čak i pre nekih „starih dana”.

– Možete da živite ovde, a da idete u pozorište u Beograd. Volim prirodu. Mir. Kada vodite grupu dece ulicom, nema tu opasnosti da će naići neki auto. A i kada naiđe, čovek je dovoljno pristojan da stane sa strane i da propusti decu. Niko ne žuri. Niko ne trubi. Ljudi mogu da šetaju, da voze bicikl. Deca mogu da se igraju na ulici. Zato mislim da je ovde pravo mesto za mlade parove da podižu decu. Selo je pitomo, a mogu sve potrebe da se zadovolje. Imate prodavnicu, školu, ambulantu, sve ono što vam je potrebno na dnevnom nivou. Internet je dobar. Ali možete da i na drugačiji način organizujete vreme, pa deca ne moraju da ceo dan budu ispred kompjutera. Imaju i vrlo kvalitetnu školu. Upoznala sam mnoge učitelje, ali bih volela da pomenete učiteljicu Nadu Kljajić iz škole u Barandi, za koju sam i ranije bila čula. Metode koje ona koristi u nastavi ni mnogi učitelji u gradskim sredinama ne poznaju – priča nam Mirjana.

Mirjana Orlić – NESTvarnoFoto: privatna arhiva

Problem ipak može biti dalje obrazovanje dece – u srednjoj školi, ali po Mirjaninom mišljenju, i to bi se moglo rešiti – specijalnim prevozom samo za đake. A kao članica Sekcije za žensko preduzetništvo Vojvodine pri Privrednoj komori razmišlja i o tome kako podržati žene u seoskoj sredini.

– Znam da im treba mnogo vremena da stignu do grada i zato mnoge od njih ne rade. Ali mogle bi da zarađuju i od kuće jer poseduju razna znanje i veštine koje bi mogle da iskoriste i da tako učine da im kvalitet život bude mnogo bolji. Imajte u vidu da je Opovo na obodu Beograda, gde živi dva miliona stanovnika, što je veliko tržište i izvor raznih mogućnosti. Šteta je što mnoge ovdašnje devojke ne idu na fakultet posle srednje škole. Udaju se vrlo rano, a još ranije razvode. Nisam mogla da verujem da u jednoj seoskoj sredini ima toliko razvoda. Mora da se nađe način da se mladi stimulišu da se obrazuju. Možda bi trebalo u selu organizovati i besplatne časove engleskog – otkriva nam svoje ideje Mirjana.

Misli da bi i prazne kuće trebalo ponuditi mladim parovima jer je sigurna da bi došli, bar zarad dece dok su mala. Uostalom, sve više poslova se radi i onlajn od kuće.

Evo nas, Opovo!

A razlog što Opovčani gledaju više preko Dunava do Beograda, nego niz Tamiš do Pančeva, jeste i u tome što kod njih češće na izlete, ili samo na pecanje ili dobru riblju čorbu, dolaze stanovnici glavnog grada. Ali, prema mišljenju Ilije Popovića, vlasnika čarde „Opava”, koji je tu domaći, trebalo bi ponuditi i nešto više.

– Trebalo bi ih privući da ovde ostave pare. Ali moraš da im nešto ponudiš. Može to, na primer, da bude zdrav hleb ili pečenje, a ne da ga kupuju u Leštanama, gde svinje hrane pomijama iz restorana. To bi, po meni, bio pravi mamac za Beograđane da ovde dođu u većem broju. Ali moraju da budu sigurni da će ovde naći dobru hranu, da im neko neće uvaliti brlju umesto dobre rakije. I ja u restoranu moram da je nabavljam iz Kuršumlije zato što u Opovu nema ko da napravi dobru rakiju. A ne možeš da kupiš ni dobar sir ili domaća jaja – otkriva Ilija. valjda i na osnovu iskustva u susretu s gostima u njegovoj čardi, gde najčešće dolaze Novosađani ili Beograđani.

On sam ne namerava da bilo kuda ode jer, kaže, u Opovu ima sve što mu treba. Ništa više rečit nije bio ni Goran Miljković, vlasnik još jednog kulturnog mesta u Opovu, kafane „Boba”, kada smo ga upitali zašto se nikud ne bi odselio. Valjda zato što, kako nam reče, volim ga zato što ga volim.

– Meni je lepo da izađem na ulicu, da kažem komšiji „dobar dan“, „kako ste“, da popijem s ljudima kafu. Jesam materijalno obezbeđen, zahvaljujući i roditeljima, pa nisam nikad bio gladan. Ipak, mogao sam da odem i za Pariz, ali meni je bilo dovoljno to što imam. Tu sam i da pomognem kome treba. Volim i to što decu mogu da pustim da sama odu u školu. I u vrtić sam ih vodio samo nekoliko dana. Drugačiji su ovde odnosi – objašnjava nam Goran.

A na zidu njegove kafane istorija. Na crnobelim fotografijama stari autobus iz Perleza za Pančevo, porodica predratnih trgovaca Bogdanov, skela na Tamišu iz vremena dok još nije bilo mosta, prva kafana koju je otvorila njegova majka Boba na mestu nekadašnjeg frizerskog salona, jedinog za žene koji je u Opovu držao njegov otac Toma.

A ono što je još jedna prednost manjih mesta, posebno u današnje vreme, po mišljenju još jedne naše sagovornice Katarine Nikolić, koja vodi Galeriju „Jovan Popović”, jeste i to što se u takvim sredinama sve rešava transparentnije, brže i lakše.

– Mislim da ljudi koji stvaraju u manjim sredinama imaju više slobode. Iako imamo manje resursa, imamo više prostora da nešto ostvarimo. Na primer, pre neku godinu do nas je došao da nas pita da li ovde, u galeriji, može da izlaže italijanski umetnik Masimo Frankalanci. Uspeli smo da to vrlo brzo organizujemo. A u Beogradu bi mu trebalo bar dve godine da uđe u proceduru. Umetnici se ovamo doseljavaju i zbog toga što im se dopadaju mir, priroda, reka… A ima ih sa raznih strana, i stranaca – objašnjava nam Katarina prednosti Opova za življenje, a ne samo za posećivanje.

Katarina Nikolić – Galerija „Jovan Popović”Foto: Pančevac / R. Đerić

A na vratima njene kancelarije na dnu Galerije „Jovan Popović”, koja kao da se iz vasione spustila u ovu banatsku varoš, na vratima stoje isečci iz novina s naslovima – „U Opovu umetnička Evropa”, „U Opovu – kao u Parizu”…

I ko zna – možda ćemo, kao zdravi pametni Evropljani, uskoro svi bežati iz prepunjenih velikih gradova u neko Opovo, a ne sanjati život na dvadesetom spratu. Samo da neko ne pokvari ovu varoš. Doduše, ne bi falio, na primer, ni neki metro, od Beograda ili Pančeva do Opova. Jer 30 ili 40 kilometara tada bi se prelazilo u trenu. I ko zna – možda se to i desi – jednog dana.

A kad malo utopli – evo nas ponovo u Opovu.

(Pančevac / Nevena Simendić sa saradnicima)