I TO JE PANČEVO: Dve prostoproširene rečenice, Izazov, I za nekog
Dve prostoproširene rečenice
Nije neophodno mnogo da bismo bili zadovoljni.
Iskren osmeh, zagrljaj, čak i psovka iz duše.
Dve smislene, tople, prostoproširene rečenice.
Naravno, nismo svi isto „naštelovani”.
I ne treba da budemo, to bi bilo neprirodno.
A i „štelujemo” se od iskustva do iskustva.
Nismo isti ni mi sami svaki dan.
Što to ume da zamagli um… Rasuđivanje: nula.
Izazov
Upoznavanje – to je uvek nepoznat teren, prema definiciji.
Ispada da nam je u startu najbitniji libido. Ili ego.
Pa ga pumpamo, izgovaramo gluposti, na svoju štetu.
Ili istinu koju ne bismo kazali ni najboljem prijatelju.
Kao da je osoba s kojom komuniciramo idiot, a ne mi sami.
Posle se kajemo, ali kasnije je zakasnelo.
Ko hoće, pamti sve izgovorene reči s početka, obostrano.
Izazov je staviti ih po strani i pouzdati se u doživljeno.
Za nekog
Postoje ljudi koje je neko „potapšao” po ramenu; sve im ide.
Prolazimo pored njih svakodnevno.
Izgledaju obično: samo deluju presrećno, napadno.
I kao da ih ne zanima ko se kreće pored njih.
Sigurno je da ima i onih što „vide” da smo mi „potapšani”.
To je ono kad se, u mislima, udaljimo od svega.
Otputujemo na dobra, bolja mesta.
Misterija je za koga smo najbolji i zašto. Otkriti.
(Pančevac / Siniša Trajković)
I TO JE PANČEVO: Naš grad u slikama koje prati pokušaj poezije u prozi
