Pančevo – grad s prvom zgradom pozorišta

Pančevo je u Srbiji imalo prvu zgradu posvećenu samo pozorištu, pre i Beograda i Novog Sada. Pančevo je takođe jedna od četiri varoši koje su u 19. veku bile zaslužne za stvaranje srpskog narodnog pozorišta. Na te tvrdnje Svetislava Šumarevića podsetio je književnik Milan Popović kada je sa stranica „Pančevca” zavapio da još nije kasno da se Narodni odbor i Savet za prosvetu i kulturu predomisle, samo nekoliko dana pre nego što će odlučiti da ukinu Narodno pozorište u Pančevu. Bio je februar 1956.

Iznenada, bez najave, baš nakon premijere „Mande” u januaru 1956. godine, Narodno pozorište u Pančevu nateralo je i lokalni list, i beogradsku „Borbu”, i Udruženje dramskih umetnika Srbije, a i lokalnu kulturnu bratiju, tek u nastanku, da se pozabave ovom „institucijom”. Ali ne zbog izvođenja nekog dramskog dela na daskama gde se i danas nalazi Kulturni centar, ponekad ne baš uspešnog, poput te najnovije predstave, rađene po nedovršenom komadu Marina Držića – za šta je, bar kako je tada pisao „Pančevac”, glavni krivac bio Aleksandar Ognjanović, reditelj pridošao sa strane. A nije razlog uzbuđenja bila ni neka maestralna igra ovog pozorišta, poput one u „Ruži vetrova” samo godinu dana ranije, kada je autor, francuski pisac Klod Spak, na premijeri izjavio da je pančevačka predstava „bolja nego ona u Brislu i Parizu”.

Kako su novine zborile

Znači, bilo je tu i uspeha i neuspeha – prirodno za ansambl koji je godišnje priređivao oko sedam premijera. Razlog zanimanja, pa i pobune javnosti, tako neobične u to doba, bar po tome što su i novine, i lokalne i beogradske, o tome pisale, bio je u stvari naum pančevčakih „komunista” da ukinu Narodno pozorište u Pančevu. Narodni odbor Opštine Pančevo i Savet za prosvetu i kulturu s Đurom Marinkovićem na čelu, koji je tako nešto smislio i predložio, pozvao se na „ograničena budžetska sredstva opštine”, tako omiljenu floskulu svih političara na ovim prostorima onda kada god se pomene kultura. Pozvali su se oni, prirodno, i na narod jer „svake godine kada se na zborovima birača obrazlaže budžet opštine Pančevo, uvek su se čuli protesti birača zbog velikih i nesrazmernih dotacija pozorištu u odnosu na ostale potrebe”. Bilo je pritom još izjava i obrazloženja koja bi mogla poslužiti u prilog tvrdnji da su ovdašnje prilike rukovođenja društvenim životom prilično nepromenljive, te da je prirodno da se ograničena budžetska sredstva ne mogu davati u „visokoumne kulturne potrepštine”, jer potrebe birača sigurno više vape za koncertima popularnih pevača po trgovima, ili kako tada redakcija „Pančevca” hrabro konstatovaše, u „poslovnicu za kulturne priredbe” jer, umesto pozorišta, biće osnovan dom kulture.

Začudo, „Pančevac” je objavio i nekoliko suprotstavljenih mišljenja ovakvim stavovima, što bi se i danas slabo moglo očekivati s obzirom na to da je ukidanje pozorišta sprovedeno „s vrha”. Zato ta, doduše kratka, polemika na stranicama „Pančevca” – jer je očigledno bila vrlo brzo zaustavljena – vredna je pažnje i zarad kulturnih, a i medijskih prilika koji nas prate i do danas u ovom gradu. Samo četiri dana pre istorijske odluke Narodnog odbora o ukidanju Narodnog pozorišta u Pančevu, u istom broju od od 24. februara 1956. pojavila su se dva posve opozitna mišljenja o naumu da se raspusti ova „kulturna institucija”, pa i poziv redakcije čitateljstvu da pošalje svoje mišljenje kako bi se takvo rešenje bar odložilo. O tome šta su bili argumenti jedne, a šta druge strane, čitaćete u sledećem nastavku, a ovom prilikom ćemo ukazati na nešto čime bi se Pančevci, pored hrabrosti medijskih poslenika, mogli ponositi.

„Pančevac” od 24. februara 1956, četiti dana pre donošenja rešenja o ukidanju Narodnog pozorišta u Pančevu

Naime, književnik Milan Popović se, pozivajući „narodne vlasti” da razmisle o svom naumu da ukinu pančevačko pozorište u članku pod naslovom „Još nije kasno”, pozvao i na slavnu pozorišnu prošlost Pančeva.

Zahvalan Pančevu Joakim Vujić

Jer: „Zasluge za stvaranje srpskog narodnog pozorišta mogu se podeliti na ova četiri naša grada: Novi Sad, Kragujevac, Beograd i Pančevo”. Upravo ovim citatom istoriografa srpskog pozorišta Svetislava Šumarevića, iz knjige „Pozorište u Srba”, književnik Milan Popović je počeo svoju argumentaciju razloga da se ne ukine Narodno pozorište u Pančevu. A potom je čitateljstvo podsetio i na bliske veze „osnivača srpskog pozorišta” Joakima Vujića s našim gradom.

„Pre 132 godine (1824), gonjen nemaštinom i željom da prikupi potrebna materijalna sredstva za štampanje svog ’Novejšeg zemljeopisenija’, prvi naš pozorišni čergar i ’otac srpskog pozorišta’ Joakim Vujić dolazi u Pančevo da njegovim ’čovekoljubivim, gostoljubivim i milostivim žiteljima’ da ’teatralna predstavlenija’. To su u isti mah i prve predstave zabeležene u kulturnoj istoriji grada. Dve godine docnije (1826) Vujić ponovo dolazi u Pančevo da priredi tri pozorišne predstave, što u onaj mah predstavlja dirljivi znak zahvalnosti siromašnog i večito gladnog srpskog spisatelja na učinjenoj novčanoj pomoći. Još jednom će Vujić doći u Pančevo (1833) da da svoja ’teatralna pretstavlenija’ s lepim uspehom i svi će njegovo pozorište dočekati kao veliku narodnu tekovinu.”

Joakim Vujić je očigledno prepoznao želju pančevčakog življa da se zabavi, a i uzdigne, uz pozorište. Tome ide u prilog i to što su Pančevci Srbi 1844. odlučili da uz tada postojeću diletantsku nemačku trupu osnuju i prvo stalno pozorište na svom jeziku. „Nikola Đurković, uz pomoć viđenijih i imućnijih građana, osniva prvo ’propisno organizovano’ stalno pozorište, što dotada nije bio slučaj nigde kod Srba. (To će pozorište 1847. preći u Beograd i tamo otvoriti drugo po redu pozorište – Pozorište kod Jelena).”

Šumarević je Pančevu u knjizi „Pozorište u Srba” posvetio posebnu pažnju, podsetio je Popović u svom članku, i zbog činjenice da je u ovom gradu prvi put jedna zgrada bila posvećena samo pozorištu. „Iako je zgrada bila samo velika gostionica (’Trubač’), ipak je kupljena da bude ’teatralno zdanije’ u kome su se stalno priređivale pozorišne predstave”.

Tako je bilo nekada jer „borba za svoje pozorište bila je borba za nasušnu duhovnu  potrebu našega čoveka”, a kako je potom Nikolić zaključio, biće te potrebe i nakon Drugog svetskog rata, kada je ponovo u Pančevu osnovano stalno pozorište – drugi i poslednji put u kulturnoj istoriji grada, dodaćemo mi. A o tome kako su tada glumci morali zasukati i rukave da bi izgradili svoj dom, u potonjem Domu kulture a danas Kulturnom centru, a i tome kakvu je ulogu Beograd imao u gašenju pančevačkog pozorišta, ili pre će biti o tome kakvu su mu ulogu u tome dodelili lokalni političari, čitajte u sledećem nastavku

(Nastavlja se)

(Pančevac / Nevena Simendić)

70 godina od ukidanja pančevačkog pozorišta