Krave na utrinama raritet: Priča uzgajivača Nebojše Božića

Nekada se na banatskim pašnjacima i utrinama belelo, bolje reći, šarenelo od raznih domaćih životinja – od jata gusaka i pataka, preko čopora svinja, do stada ovaca i krava.

Međutim, danas, zapravo već veoma dugo, to predstavlja istinski raritet i maltene pravo je čudo videti kravu, krupnu (pa i sitnu) stoku kako pase u našim atarima.

Ipak, nađe se poneko stado, a jedno od njih je u vlasništvu relativno mladog omoljičkog uzgajivača Nebojše Božića.

Ovaj entuzijasta i ljubitelj životinja, iako ima već oko 42 godine, defintivno se može smatrati jednim od mlađih uzgajivača stoke na ovim prostorima.

– Bavim se uzgojem po sistemu „krava–tele“, krave se zarad uzgoja ne muzu, tj. sve mleko ide za dojenje teladi, koju onda prodajemo kada su otprilike teška 180 kilograma. To se odnosi na muška dok ženska ostavljamo dalje za priplod – navodi on.

Božić ističe da se bavi ovim poslom već oko 15 godina i da nema velikog razloga za zadovoljstvo.

– Kada sam počinjao, krenuo sam s pet junica i krava, a jedan stručnjak iz instituta, na moje veliko iznenađenje, pitao me je začuđeno: „Šta ti to treba?!“, u smislu da li će mi se to isplatiti. Ja sam ipak pomislio – daj da krenem, pa da stignem do 50 grla, biće valjda nekog računa. Na to mi je on rekao sve i da imam i petsto krava ništa mi neće značiti. Nisam mu tada verovao, ali se nakon ovoliko godina sve obistinilo jer je matematika proporcionalna – maltene što važi za jedno grlo važi i za 500. Eto, prošle godine sam imao 50 krava za teljenje i to je bio moj maksimum – ističe Božić.

Simentalke dobre, ali za njih manje subvencije

Prema njegovim rečima, krave su većinom na pašnjaku, s tim što se zimi prehranjuju.

– Tokom hladnih dana i prestanka vegetacije one koriste kabastu hranu, u šta spadaju seno, tuluzina, detelina lucerka, a dodaju im se i minerali, odnosno vitaminske soli. Inače, držim domaće simentalke, koje karakteriše najpre to što su dobre majke, a predstavljaju tovnu rasu, koja nema toliko mleka, oko 20 litara, jer im ne dajemo koncentrat, budući da ih ne muzemo. Otporne su to krave, jer nisu mnogo u eksploataciji, budući da telad sisaju samo oko četiri meseci. Inače, ove krave se tele u proleće, kada je najveća paša – priča ovaj Omoljčanin.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

Božić napominje da mu je praktično jedina zarada od muške teladi, koja idu za dalji tov.

– Kilogram žive vage ove godine bio je oko šest evra, što znači da može da se zaradi po jednom teletu između 1.000 i 1.200 evra. Što se tiče subvencija, pošto nisu umatičene krave, po grlu dobijamo 20.000 dinara godišnje. Inače, država za anguse ili tovne čiste rase daje 50.000 dinara, ali te junice su skuplje i idu i od 2.500 do 3.000 evra po jedinki, za šta ja nisam imao para. S druge strane, volim simentalke i zato što su izdrživljije i bolje adaptirane za ovo podneblje. Inače, ne tovim bikove jer nemam ni ni uslove ni radnike, a ni vremena, jer gajim i ovce – navodi on.

I paša sve lošija

Omoljički uzgajivač smatra i da nadležni organi nemaju dovoljno sluha kada je reč o podsticajima.

– I za te subvencije od ove godine traže nam da opravdamo troškove. To nije bilo obavezno u prethodnih sedam-osam godina. Do ove godine nije moralo, ali su nam sada uveli da pomenutih 20.000 grla potkrepljujemo računima, poput onih za naftu, ili nas primoravaju da kupujemo novu mehanizaciju na kredit, koja nam nije preterano ni potrebna, a neretko je i lošijeg kvaliteta. S druge strane, kada gradim neki objekat za krave, nijedan majstor nema fiskalni račun. Pored toga, dužni smo da uplaćujemo penziju 40 godina, iako bi trebalo da imamo beneficirani radni staž, ali umesto toga imaćemo manje nego socijalnu pomoć. Teško je izdržati takav tempo, jer vezane su nam i noge i ruke, a teraju nas da trčimo – kaže Nebojša.

Zbog svega toga je s prošlogodišnjih 50 krava stado smanjio na 15, plus telad.

– Moram da napomenem i da paša nije gotovo nikakva, naročito što su poslednje godine veoma sušne, pa moramo krave češće da selimo i prihranjujemo, što pravi dodatni trošak. Inače, nad tim pašnjacima svako ima prava – i pecaroši, i lovci, i pčelari, a napravljena je i divlja deponija, ali nemamo kome da se žalimo. Troškovi hrane su sve veći, iako naša zemlja pokriva 70 odsto potreba, a ostalo dokupljujemo, ali gorivo je skuplje iz nedelje u nedelju, kao i sve drugo. Pored toga, teško je naći i čobane, jer ih nema ni za lek, pa sam krave ja čuvao dve poslednje godine. Tako da ispada da najviše što sam zaradio od držanja stoke je reuma – zaključuje Nebojša Božić.

Ukoliko se nešto ne promeni, prizori stada na pančevačkim pašnjacima mogli bi uskoro postati samo retka slika koja podseća na nekadašnji način života.

(Pančevac/J. Filipović)

OMOLJICA: Dejan Stefanov na mestu predsednika društva pčelara

BEOGRADSKI ASFALT ZAMENIO SRPSKIM SELOM: Mirko je somelijer, a sada pravi zlatiborski sir na alpski način