I to je Pančevo: Kroz vrata kaplje pogled

Kroz vrata

Zalupiti kapiju pred nečijim nosem…
Ili neku osobu izbaciti iz kuće.
Nižu se „razlozi”, opravdanja za to.
Unošenje tuđeg nemira u sopstveni mir, recimo.
Pa se zato radi o „stvari” koja treba da bude izneta.
Iako je sat-dva pre toga bila okidač sreće.
Ma, jok, to je kod nas stvar besa, često i zaljubljenosti.
Jeste, „unet” je traženi nemir, kroz otvorena vrata.

Kaplje

Zaglušujuć je vodopad, strašan je kao zemljotres.
Kada emocije i misli krenu tako da propadaju…
Voleli bismo da vratimo vreme unazad.
Da na trenutak osetimo trik koji nas je preplavio.
Nestao je, ne i hejt prema sebi što ga više nemamo.
Bolje je, kao, kad kaplje, tiho.
Kad smo u toj verziji veze žalimo za bukom i drmanjem.
Pitamo se da li smo samo mi krivi za „nestrast”. Da.

Pogled

Belo, sve je belo pred očima; blejimo belo.
Kao i mamurluk, mora da prođe i hoće.
Crno. Ume da bude i crno svuda oko nas.
Tako – crno, gledamo na sve pojavnosti.
A najveći broj njih, šta god da su, to ne zaslužuje.
Zamagljen je i pogled da su sve pojave dobrodošle.
Niti su nam bliski svi…
Belo-crni svet je nerealan, zvonilo je za buđenje.

(Pančevac / Siniša Trajković)

I to je Pančevo: Skuvane piramide pod nogama