Kako nam javljaju naši čitaoci, u pojedinim radnjama za prodaju bele tehnike zaposleni su nedavno počeli da osiguravaju uređaje potpisujući s kupcima ugovore u ime osiguravača. Ova usluga slovi za dodatnu „garanciju”, koja se aktivira po isteku dvogodišnje redovne i zakonske garancije, ne bi li se, kako trgovci kažu, obezbedilo dodatno osiguranje u slučaju kvara uređaja ili nekih drugih nepredviđenih problema: plaća se na godinu dana, staje 800 dinara, a ako neko odluči da je uplati za dve godine – koštaće ga 1.400 dinara.
Tako, dešava se da prodavci, a i to treba istaći – svakako ne u većini prodavnica, nude „dodatnu garanciju”, u trajanju od jedne ili dve godine, koja se preporučuje jer se, kako kažu, uređaji često pokvare odmah posle isteka osnovne garancije. Potpisuju se i ugovori u kojima je navedeno da se radi o osiguranju električnog uređaja, a trgovac ih kao zastupnik osiguravajućih kuća potpisuje s kupcem. Pored toga, doduše, stoji da je reč o produženoj garanciji sa širokim pokrićem.
Ipak, problematično je to što Zakon o zaštiti potrošača kupcu obezbeđuje zaštitu u trajanju od dve godine, pa se ovakav čin može smatrati dovođenjem u zabludu. Naravno, posle isteka garantnog roka proizvođač može kupcima da ponudi dodatnu i besplatnu komercijalnu garanciju, jer se tako obezbeđuje veći obim njihovih prava, ali to se svuda u svetu radi da bi se privukli, po sistemu preporuke, novi kupci.
Kako su za prestoničke medije izjavili predstavnici Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS), neprofitne, nezavisne, nevladine i vanstranačke organizacije formirane radi zaštite interesa i prava potrošača, u prve dve godine, dok traje zakonska zaštita, kupac ima prava poput toga da u prvih šest meseci može da zahteva popravku, zamenu i povraćaj novca, a posle šest meseci do isteka dve godine samo popravku ili zamenu. Posle dve godine, ako ima i komercijalnu garanciju, kupac se obraća davaocu, a to je najčešće ovlašćeni servis ili uvoznik. Dodatna prava se ostvaruju u zavisnosti od toga šta je navedeno u garancijskoj izjavi. Suština je da se dodatna garancija ne plaća, pa se dešava da se potrošač dovodi u zabludu jer se zloupotrebljava taj izraz, a u stvari mu se prodaje polisa osiguranja za uređaj koji je kupio.
U NOPS-u kažu da se nijedna garancija ne plaća, pa ni komercijalna, koju nudi proizvođač. Dodaju da je ona samo način da se kupci vežu za brend i da biraju određene proizvode upravo zbog toga što imaju produženu garanciju. Ovde može da se govori i o zloupotrebi člana zakona koji objašnjava pojam garancije, jer ono što se plaća ne bi trebalo da se zove garancija, a to u ovom slučaju jeste navedeno u uslovima osiguranja. S druge strane, prema njihovim rečima, trgovac koji sugeriše kupcu da se uređaji kvare posle određenog roka praktično priznaje da možda ima neka saznanja o ugrađenim kvarovima, a poznato je da je i stav Evropske komisije da je takvo ponašanje definisano kao nepoštena poslovna praksa.

(Pančevac/Siniša Trajković)