SEĆANJE NA DOKTORA JOVU RADOVANOVIĆA: Kada je komentator pozvao pobednika trke dr Jovu da sa Alenom dođe i primi pehar srce ga je izdalo!
Jedan od velikana jugoslovenskog kasa, lekar, dr Jovan Radovanović, omiljen i znan u društvu konjara kao dr Jova, preminuo je 9. avgusta 2010. godine u Starčevu, mestu u kome je radio kao lekar i u isto vreme bio i upravnik Doma zdravlja. Gotovo ceo svoj vek je posvetio konjima, odgajajući ih i trenirajući za trke i, naravno, sa njima je učestvovao na trkama i pobeđivao, objavila je 2010. Kasačka revija, a prenose Starčevačke novine.
Vozeći svoga mezimca Alena na trkama u svom Starčevu, ispred svojih meštana , pacijenata i prijatelja, dr Jova je nadmašio sve svoje konkurente i pobedio. Pobedio je tamo gde su ga najviše voleli, cenili i poštovali. U Starčevu. I kada je komentator trka pozvao pobednika trke, dr Jovu da sa Alenom dođe i primi pehar i da bude pozdravljen od publike, u momentu kada je i sam hteo da otpozdravi publici, srce ovoga po godinama starog čoveka, a po duhu mladića nije izdržalo. Izdržalo je taman toliko da se trka izveze majstorski, da se završi, i na kraju da se pobedi.
Ceo smisao trkanja je da se trka završi pobedom. I dr Jova je pobedio. Pobedio je poslednji put u životu. Pobedio je na kraju života. Sa pobedom je otišao sa ovoga sveta. Umro je na sulkama i na hipodromu neposredno posle završene trke, na mestu gde je provodio veliki deo svog vremena. Valjda je sudbina namestila da mu se život okonča pobedom u momentu velike sreće i radosti. U znak sećanja na čoveka koji je ostavio dubok pečat na starčevački život u drugoj polovini 20. veka, objavljujemo tekst koji je izašao u 4. broju lista “Kasačke novine“ koji je objavljen pre desetak godina.
“Kada sam kao desetogodišnjak odlazio na somborski hipodrom da gledam trke posebno sam bio fasciniran jednim dekom koji je odavno prevalio osamdesetu godinu života. Bio je to Stipan Parčetić, legenda somborskog kasa i zaštitni znak trka. Popularni Baća, kako su ga svi zvali je redovno sa svojim grlima učestvovao na trkama, uvek u najsporijoj partiji sa belim kačketom i beloj košulji zakopčanoj do grla, umesto dresa, a retko kada se plasirao. Imao je konje odličnog pedigrea. Uvek sam se pitao šta je to što tera ovog starinu da se trka sa konjima. Nikada nisam mogao da nađem odgovor na ovo pitanje. Taj odgovor ne mogu da pronađem ni danas, skoro pola veka kasnije, kada su u pitanju Baćini vršnjaci.
Jednom sam ga upitao: “Recite mi doktore Jovo, šta je to što Vas pokreće da se u poznim godinama takmičite sa kasačima?“. Nije znao da mi odgovori. Ni on ni bilo ko od njegovih vršnjaka ne ume da da pravi odgovor. Verovatno da ga ni oni sami ne znaju. Jedino što će te čuti od doktora Jove je da od rane mladosti, još dok je trčkao za domaćim konjima u svom rodnom Viševcu, voli konje. Jednostavno ih voli, i ne može bez njih ni sada kada ima osamdeset i pet godina. A zašto, zar je to važno. Voli ih i to je to. Bez njih ne može. Priznaćete da to nisu male godine. A njega hvala Bogu zdravlje služi. Još uvek sam odlazi na trke, tovari konja u prikolicu, i to ne neke male konjiće, nego alu od konja, Alena koji ga sluša kao devojčica. Ne libi se da sam sedne u kola i da povuče prikolicu sa dva konja i da se uputi na trke. I kako kaže tako će biti dok god može da se kreće. Neće ga starost valjda sprečiti i naterati da prerstane da se druži sa konjima, da ih trenira i da sa njima ide na trke. Ne samo da ide na trke, nego se sa ovim današnjim mladim vozačima i takmiči. I to uspešno. Pobeđuje ih. I što je ineresentno svi oni, možda on to i ne zna, veoma ga mnogo respektuju i uvažavaju ne samo kao vozača i trenera već i kao čoveka. Kada ih pitate ko su naši najbolji vozači svih vremena, retko da će ga neko izostaviti sa liste od deset najboljih.
A sve je počelo kada je po prelasku sa studija u Sarajevu gde je otpočeo studije medicine, prešao u Beograd. Sticajem okolnosti je pronašao stan u blizini hipodroma. Možda je to bila slučajnost, a možda i sudbina. Malo pomalo i počeo je redovno da dolazi na hipodrom, pa na trke, pa u štalski krug, pa se odjednom dečačka ljubav iz Viševca rasplamsala i on je postao zatočenik konja. Trenirao je konje uz stare majstore, učio od njih, gledao šta rade, krao zanat i veoma ga brzo savladao. Prvo grlo sa kojim je učestvovao na trkama bilo je Tip-Top i sa njim je imao nekoliko plasmana. Da će biti veliko ime kasačkog sporta kod nas nagovestio je svojom prvom pobedom i to ni manje ni više nego u probnom derbiju 1958. godine sa Balatonom I . Od tada pa do danas mu se samo ređaju uspesi na trkačkoj stazi. Period između 1960. i 1970. godine je zlatno doba dr Jove Radovanovića. U tom periodu je postigao i svoje najveće uspehe. O tim danima pomalo sa setom priča. Seća se svih trka.
Iznenadićete se kada vam kaže imena svakoga svog konja, baš svake trke koju je vozio i svakog plasmana. I ne mora da se priseća. Odgovara o tim vremenima “kao iz topa“, kaže da se sada pomalo zamisli o imenima sadašnjih konja, ali ga to ne brine mnogo. Imaju mu konji neka strana imena pa mu to baš i ne ide brzo od ruke.
Dok se nisu pojavili momci poput Brane Mukića i Veljka Mažića, koji su kao na traci počeli da osvajaju derbije, dr Jova je bio najuspešniji živi vozač kada su u pitanju pobede u derbiju. Ono što je važno istaći kada su pobede u derbiju u pitanju, je podatak da ima tri derbija od toga dve triple krune što je u ono vreme bio pravi podvig, jer su tada odlične konje imali ne samo Vojvođani nego i Slovenci i bilo je teško pobediti u derbiju, mnogo teže nego danas. Ali nije se on libio ni da pobedi ni u probnom derbiju, čak četiri puta, pa u naknadnom derbiju, pa na državnim prvenstvima dvogodaca i trogodaca. A koliko je imao do sada pobeda to je teško odgovoriti. Ima ih mnogo, ne zna im se broj.
Svoj radni vek lekara je proveo u Starčevu. Dok je lečio ljude, usput je odgajao konje kasače i organizovao sa svojim istomišljenicima trke i družio se sa njima. Kao stariji i iskusniji pomagao im je da uđu u tajne kasačkog sporta. Rado se seća vremena kada su na na Beogradskom hipodromu bile sve same legende jugoslovenskog kasa. Seća se Pere Stipića i Stipana Dulića koje je izuzetno cenio. Ne zaboravlja ni Iliju Frču, Boru Cocića, Milana Kuzmanovića, Peru Crnkovića, Milana Sinanovića, Albicu Tumbasa, Pištu Bačija. Sa svima njima je bio u dobrim odnosima, a mnogo se obraduje kada još ponekog od onih koji su živi sretne na nekom hipodromu. Sve nih je pored zajedničke ljubavi prema konjima krasilo veliko drugarstvo i prijateljstvo. Jedni drugima su pomgali u štali, oko potkivanja, pre i posle trke. Posebno se seća večeri kada na sveže seno rasprostru nekoliko ćebadi i počnu da pričaju o konjima. Malo posle otpočne trgovina, menjanje konja, uz po koji špricer. Trgovina je uvek išla uz obavezno davanje “pride“ i kako kroz smeh kaže dr Jova, kada stigne zora, gotovo i zaboravimo koje su čiji konji i ko je sa kim trgovao.
A danas se sve to promenilo. Ovi mladi negde žure, sve znaju. Ne treba im pomoć starijih. Pa onda i stariji pojure za njima da bi bili u trendu. A doktor Jova nema potrebu ni da juri, a nema ni kuda da žuri. Život mu se podosta produžio u odnosu na njegove vršnjake. Živi ga kao neki dečak, starost i godine ne priznaje, a tako i konje vozi. Ne plaši se ovih mlađih i ne da im se. Kaže, kada po sili zakona prestane da vozi konje na trkama posvetiće se odgoju konja. Trenutno pored Alena koji mu je uzdanica ima još četiri kobile koje će mu pomoći da penzionerske dane proživi mirno i uz zadovoljstvo što će raditi ono što je voleo celog života. Družiće se sa konjima i negovaće ždrebad.
I kada pomislite da kod ovog staloženog i ležernog čoveka koji sve radi sa lakoćom i koji je pronikao u tajnu dugovečnosti i tajnu ravnoteže u životu između želja i htenja i onoga što je važno i onoga bez čega se može, kada vam na pamet padne pomisao da je on sam i da ga nije briga za sve druge, pa čak i za najbliže, zablista nešto što će vas iznenaditi. Na pitanje koje sam mu postavio: “A šta je to što je najvažnije u životu i što ga čini bitnim“ odgovorio je bez razmišljanja i kolebanja: “- Porodica. Bez nje si niko i ništa. Ako ti ne valja porodica, čovek se brzo izgubi i sve ode dođavola“. A on je jako ponosan na svoju familiju, na sina Tomu i unuka i unuku koji su dobra i pametna deca. I naravno, nikada ne zaobilazi svoju suprugu Nadu, a žena je oslonac u svakoj kući, pa i u njegovoj.
A koliko će se još nositi sa kasačima, koji su u njegovoj priči “ono što život znači“, teško je reći, jer to niko ne zna. Možemo samo da mu poželimo dug i miran život u krugu najmilijih i uz poneko ždrebe. A ako bude uspešan kao odgajivač kasača, to će mu biti podstrek da još dugo poživi, što mu mi od srca želimo“.
(Starčevačke novine prenose tekst iz Kasačke revije)