Dokonost, dosada, „bleja”… To je ono što muči mnoge učenike i stoga su skloni svakojakim ludorijama kako bi ubili vreme, naročito u školi koja je dosadna i bez izazova. Uvek je bilo tako, mada nekada se znao red i nije bilo baš tolike slobode. Bilo je kočnica. Granica se pomerila, pa neretko neprimereno ponašanje junoša, koje uzgred njima i ne predstavlja neko kršenje kodeksa ponašanja, nama odraslima i te kako izgleda neprihvatljivo, a katkad i bolesno. Na primer, „Tiktok” izazovi za njih su smejurija – kaiš oko vrata zategnut i treba izdržati što duže! Cepaju se od smeha dok gledaju jadnička koji plavi od muke.
E sada, postavlja se pitanje šta je uzrok tom obliku zabave, takvom ponašanja. Neko će reći: previše slobode, a malo obaveza. Nekad se znalo – prvo obaveze, pa onda prava! U školama se naročito negovao ovaj princip. Sad su prava i sloboda na prvom mestu, a obaveze se u većini slučajeva ne ispunjavaju! Stoga i ne treba da čudi što se u školama ispoljavaju problematična ponašanja.

Struka smatra da u prevenciji leži spas. Protokol kažnjavanja može da dâ doprinos, ali ljudi od znanja smatraju da su vannastavne i slobodne nastavne aktivnosti prava stvar – uposliti dete, naći mu neku zanimaciju, zaokupiti mu pažnju pravim stvarima. Svaka škola u svom godišnjem planu rada ima definisane ove oblike pedagoškog rada, ali je problem to što učestvovanje u ovim aktivnostima nije obaveza učenika.
Ovaj propust je donekle ispravljen u osnovnom sistemu obrazovanja, pa tako osnovci od petog do osmog razreda biraju jedan od tri programa. To mogu biti: „Životne veštine”, „Medijska pismenost” i „Vežbanjem do zdravlja”, a za sedmake i osmake tu su: „Moja životna sredina”, „Umetnost” i „Preduzetništvo”. Neka stručna društva osmislila su i programe vannastavnih i slobodnih nastavnih aktivnosti, kao što su crtanje, slikanje i vajanje, čuvanje prirode, „s muzikom kroz život” itd.

Ovakvi programi favorizuju aktivnost učenika, povezivanje njihovog školskog i vanškolskog iskustva, učenje putem rešavanja problema, saradnju i timski rad, kao i upotrebu savremenih tehnologija u obrazovne svrhe. Realizuju se kombinovanjem različitih tehnika rada sa učenicima, kao što su: prezentacije, studije slučaja, simulacije, debate, projekti, rad u malim grupama, kreativne radionice, rad na platformama za učenje, povezivanje s vršnjacima iz drugih škola ili država, gostovanja stručnjaka. Đaci se podstiču da koriste što različitije izvore informacija, koje kritički sagledavaju. Uloga nastavnika je prevashodno u tome da uvedu učenike u temu, da ih prate i usmeravaju u radu.
Sve ovo je neka vrsta priprema za nov oblik nastave koji je već implementiran u mnogim obrazovnim sistemima širom sveta. Naime, slobodne nastavne aktivnosti su primer za realizaciju predmetne nastave – međupredmetno povezivanje i druge metode koje pospešuju funkcionalno znanje, motivaciju i vaspitnu funkciju. Struka ističe da je obrazovanje budućnosti utemeljeno na principu brisanja granica među predmetima. Stoga su komunikacija, saradnja, rešavanje problema, odgovorno učešće u demokratskom društvu, odgovoran odnos prema zdravlju i okolini, preduzimljivost i celoživotno učenje temeljni principi obrazovno-vaspitnog procesa 21. veka i osnovni ishodi.

Z.St.