SEĆANJE NA ATLETSKOG GENIJA JAŠU BAKOVA Kako je 1964. stigao na Olimpijadu u Japan bez karte, a ipak ušao na stadion!

09:29

10.08.2023

Podeli vest:

Printscreen/YT/makovcanj
Nekadašnjeg trenera pančevačkih atletičara Jašu Bakova znali su svi ljubitelji sporta u našem gradu. U mladosti je bio atletski rekorder u skoku s motkom, s preskočenih 3,75 metara, i učesnik Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. Državni reprezentativac, sportski trener, profesor srpskog i francuskog jezika, poliglota, pesnik i prevodilac, član prvog redakcijskog kolegijuma „Rusinske reči“.
Čika Jaša, kako su ga zvali svi atletičari, iako po zanimanju profesor književnosti, bio je toliko privržen atletici da je ceo život posvetio ovom sportu. Nije se moglo održati nijedno veće takmičenje a da Jaša Bakov na njemu ne bude. U početku kao takmičar, zatim kao savezni atletski trener, na kraju kao posmatrač. Bio je i na mnogim evropskim prvenstvima i olimpijskim igrama.
Ovo je priča o Olimpijskim igrama u dalekom Japanu, u Tokiju, 1964. godine.
Čika Jaša je tada već bio penzioner, ali rešen da još jednom ode na olimpijadu. Njegova ljubav prema atletici nije imala granica. Da bi sakupio novac za put, čika Jaša je obilazio mnoga preduzeća, moleći za finansijsku pomoć. Bio je dovoljno poznat, tako da je ovaj deo priprema brzo obavio i – povratna avionska karta na relaciji Beograd–Moskva–Tokio našla se u njegovom džepu.

https://nar.org.rs/

Drugi deo priprema je bio suptilniji. Od studenata iz Zemlje izlazećeg sunca u Beogradu dobio je reči japanske himne. Reč po reč izgovarali su mu studenti na svom jeziku, a čika Jaša je zapisivao Vukovim slovima, na našem. Tekst je brzo naučio napamet. Tada je pristupio drugoj fazi priprema. Od osoblja japanske ambasade dobio je kasetu s melodijom himne. Svakog dana je čika Jaša pevao sve dok nije zaključio da je vreme da se oproba pred japanskim studentima. Oni su u stavu mirno saslušali himnu svoje zemlje i bili zadivljeni upornošću pevača.
Došao je i dan polaska na put. S nešto malo deviza u džepu, samo za najneophodnije troškove, odleteo je put Japana. Po dolasku u Tokio čika Jaša je sa aerodroma otišao do Olimpijskog stadiona. Stigao je na dan početka atletskih takmičenja. Uostalom, tako je i planirao. Karte za takmičenje nije imao. Došlo je vreme da pokaže šta zna! Pred ulazom redarima je, na engleskom jeziku, rekao da je doputovao iz Jugoslavije i da nema karte. Odmah je zapevao naučeno. Japanci su začuđeno saslušali himnu svoje zemlje. Kada je završio, usledio je aplauz. Redari su ga pustili na stadion bez karte. Tako je počeo prvi olimpijski dan Jaše Bakova u Tokiju.
Svakog dana pred drugim ulazom pevao je čika Jaša japansku himnu i besplatno posmatrao atletska takmičenja. Jeo je jedva jednom na dan. Hrana su mu bili rezultati atletičara, kojima se divio.
Po završetku olimpijskih disciplina atletičara čika Jaša je bio prezadovoljan. Bio je svedok još jednog velikog svetskog atletskog takmičenja. Sveska koju je uvek nosio sa sobom bila je ispunjena do poslednje stranice utiscima i rezultatima. Istim putem vratio se kući. Bila je to, nažalost, njegova poslednja olimpijada!
Priču o retko viđenom atletskom fanatiku završiću jednom čuvenom „atletskom pilulom” čika Jaše:
– U atletici ne pamtim svoje uspehe, već samo svoje radosti!
Iz knjige Marka Drakšana „Legende sporta Pančeva”, izdate 1996. godine

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre postavljanja komentara, molimo pročitajte i složite se sa uslovima korišćenja


The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.