TRENER I NEKADAŠNJI ATLETIČAR SAŠA STOJILOVIĆ Borba i igra čine pravog sportistu

10:43

17.08.2023

Podeli vest:

Printscreen/Happy
Naš gost Saša Stojilović, jedan od najuspešnijih pančevačkih atletičara srednjoprugaša, rođen je 1966. godine u Zemunu, ali je odrastao bez roditelja, pa ga je odnegovala hraniteljska porodica iz Čortanovaca, odakle je 1980. godine došao u pančevački dom „Spomenak”.
Kao što obično biva, od tog momenta sasvim spontano, kada ga je na jednoj trci opazio legendarni trener Mile Ugren, počeo je da trenira atletiku. U narednih deset godina nizao je uspehe na domaćim i svetskim srednjim prugama, a s prvim naznakama nestanka one velike Jugoslavije i njemu je ponestalo elana i žara za „kraljicom sportova”.
Nakon toga posvetio se sticanju egzistencije, što je morao da pojača kada su mu na svet došli ćerka i sin, pa je radio razne poslove – od konobarisanja do selidbi, u čemu je postao pravi profesionalac, a kako kaže, tako održava i kondiciju.
Sve vreme svoja atletska iskustva i znanje prenosi na mlade generacije kroz trenerski poziv.
PANČEVAC: Kako ste provodili prve dane u Pančevu?
SAŠA STOJILOVIĆ: U ovaj grad sam došao tako što sam iz hraniteljske porodice u Čortanovcima poslat u dom „Spomenak”. Tada sam poželeo da pronađem roditelje, pa sam se sreo s majkom, od koje imam još jednu sestru i dva brata. S druge strane, otac je živeo u Parizu i od njega imam još dva brata, ali sam samo jednog video. Veoma smo ličili i kada smo se prvi put i jedini put sreli, on je s vrata povikao: „Ovo moj brat!” Potom sam krenuo u srednju poljoprivrednu, ali mi škola nešto nije išla, pa sam još tada počeo da radim. Bio sam tesar u „Konstruktoru”, ali nisam se pronašao u tome i otišao sam već nakon godinu i tri meseca.
• Po dolasku u ovaj grad otkrili ste atletiku…
– Kako sam se doselio u Pančevo, organizovano je neko školsko takmičenje na 1.000 metara. Prijavio sam se i na kraju bio treći, s respektabilnih 2,48 minuta. Tada me je snimio čuveni trener Mile Ugren i pitao me da li bih hteo da se ozbiljnije bavim atletikom, pa sam se već sutradan pojavio na treningu. Kroz život sam naučio da budem borac, jer nisam nikad ni od koga imao pomoć, pa kada sam nakon mesec dana treniranja saznao da je državni juniorski rekord 2:28,7, rekao sam naglas da ću ga oboriti, a svi oko mene slatko su se nasmejali. Međutim, već sledeće godine bio sam drugi na juniorskom prvenstvu u Subotici i istrčao 2:28,9. Dakle, falile su mi dve desetinke, a bio sam drugi, desetinku iza prvoplasiranog, ali ni on za tu dlaku nije uspeo da obori novi rekord. Sve u svemu, taj momenat me je zadržao u atletici, pa sam počeo da guram iz petnih žila.
• Kreće zavidna sportska karijera…
– Trčao sam jednu deceniju, ali sam prestao u najboljim trkačkim godinama. Poslednja trka bila mi je baš u Sloveniji, kada sam nastupao za „Partizan”. Sedam dana kasnije Slovenci su napali vojsku i ja sam iz revolta napustio omiljeni sport, jer sam bio veliki jugonostalgičar. Inače, pre toga svašta sam osvojio. Recimo, bio sam juniorski prvak Balkana na 800 i 4 h 400 metara i drugi na seniorskom prvenstvu poluostrva u istoj disciplini. Bio sam i sportista grada 1985, dve godine kasnije bio sam najbolji na državnom prvenstvu Jugoslavije na 800, a aktuelni sam rekorder Vojvodine – 1:47,5. Bio sam i rezerva najbržoj „beloj štafeti” na 4 h 400 metara, koja je to istrčala na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine. Bio sam i ja blizu odlaska na najveći sportski događaj, ali je norma bila veoma jaka i malo mi je falilo, jer moralo je sve da se sklopi, da si spreman, da nema vetra i taj rezultat da potvrdiš. Na Univerzijadi u Zagrebu 1987. godine zauzeo sam trinaesto mesto, kao i na Prvenstvu Evrope u Kotbusu, a to mi je i kućni broj i mnogo toga mi se vrti oko tog taličnog broja.

Printscren/TV Happy

• Bilo je i blistavih momenata…
– Pored toga, imam treći rezultat svih vremena na 800 metara, posle velikih Popovića i Životića, koji su mi bili i najveća konkurencija. Inače, pobedio sam čuvenog Brankovića na 400 metara, što se smatralo velikom senzacijom. Naime, on trči 300 metara koliko ga noge nose, a posle šta mu bog da. E, ja sam to znao i uhvatio ga na krivoj nozi. Bilo je i raznih anegdota. Jedne godine sam se pojavio na „Nepstadionu” u Budimpešti, jer smo tamo imali pripreme. Tada sam promašio hotel i otišao u neki ekskluzivniji, gde su me smestili misleći da sam kik-bokser, a oni su tada imali svetsko prvenstvo. Pored toga, imao sam ponudu da dobijem kiparsko državljanstvo, kada sam tamo nastupao 1985. godine na mitingu posvećenom Makarijusu, pa su se oduševili kako sam kao junior trčao sa seniorima. Bio sam veoma mlad i mislio sam da bih bio izdajnik ako prihvatim ponudu, ali sada bih verovatno drugačije uradio.
• A onda se moralo od nečega živeti…
– Ceo život morao sam da se borim da rešavam egzistenciju, pa nisam mogao da se u potpunosti posvetim ni školi ni karijeri. Završio sam školu vanredno, potom i trenersku, a u međuvremenu sam se oženio 1995, pa sam 2000. godine dobio ćerku Sofiju, koja je sada četvrta godina na ekonomiji, dok je sin Marko rođen 2002. godine i već radi u Rafineriji. Uvek sam imao planove, gledao napred i sam sebi postavljao ciljeve, naporno radio i stizao do ostvarenja. Kada sam završio trenersku školu i sebe tako ispunio, otvorio sam svoj privatni atletski klub „Panonija” sa Aleksandrom Dragojlovićem, kojeg sam upoznao u Narodnoj bašti dok je radio s detetom. Veoma je uporan i dobro smo se skontali, pa se uvek dopunjavamo.
• Krenula je i organizacija trka…
– U međuvremenu smo preuzeli klub „Maratonci”, koji je bio pred gašenjem, nakon održanih deset maratona, jer je Ljiljana Tasić odlučila da ide u inostranstvo. Napravili smo sastanak i složili se da mi preuzmemeo klub i podignemo ga na viši nivo. Organizovali smo „Vajfertovu trku” pre dve godine, zatim „Foks trejl” četiri puta. Imamo dogovorene trke „Zagajačka brda” i „Tumane–Golubac”. Nadam se da ćemo nastaviti „Vajfertovu trku”, jer Pančevo zaslužuje uličnu trku; to što se održavaju na stadionu, ja ne priznajem i ne želim da vodim decu, koja su ionako cele godine na stadionu, a ulična trka treba da bude na ulici. I da se grad ponosi tom trkom, kao što je Vajfert bio prepoznatljiv. Velika je to obaveza, a samo kotizacije ni blizu nisu dovoljne, pa za jedan ozbiljan maraton mora Grad da stane iza toga. Za ozbiljnu trku od 500 do 1.000 takmičara to košta – samo jedna majica je 10 evra. Što se tiče poslednjeg maratona od pre neki dan, bilo je uspešno, ali i veoma naporno – krenuli smo u 7.30 i završili u 3 sata, jer trebalo je sve pripremiti i raskloniti. Sada smo videli šta je dobro, šta nije, i stavićemo da limit bude pet sati, pa ko je spreman, mora da završi za to vreme.
• Teško je biti profesionalac…
– Ipak nisam postao profesionalac, jer su velika odricanja i  moraš da budeš vojnik. Zato deci govorim da ne maštaju, da idu malo-pomalo, da se igraju i gledaju da to upotrebe za svoje školovanje, a sve će doći na svoje pre ili kasnije, kada svako stigne do nekih rezultata. Za vrhunski sport je potrebna farmakologija, pa maser, ma ceo tim i, naravno, dva treninga dnevno i sve redovno – od obroka do spavanja. Profi sport nosi neke određene bolesti i profesionalni sportista će sve učiniti da dođe do cilja.
• Radilo se svugde, pa i u kafani…
– Kada sam napustio atletiku, konobarisao sam u mnogim kafanama: najduže, preko deset godina, „Pod lipom”, od 2010. do 2020, a pre toga u „Baden-Badenu”, „Zanzibaru”, „Vetrenjači”…  Radio sam na stotine svadbi i drugih veselja. Sa dva ortaka držao sam kafanu „Zlatni jelen” u pabu u Mite Topalovića. To je bio lovački restoran i imali smo specijalitete od divljači: muflona, jelena, prepelice, zeca… Sve je bilo zakazivano i lepo smo radili, pa nije bilo slobodnog mesta. Išlo je super dok nisu ubili Đinđića, nakon čega su se ljudi uvukli u sebe. U kafani sam video mnogo toga i slušao razne priče i morao da budem i psiholog i psihijatar. Bilo je svega, pa i masovnih tuča, a onda ti preostaje samo da skočiš pod šank i zoveš policiju. Trudiš se da ne budeš svedok, jer ako te pozovu, onda si u problemu. Većina od njih su dobra deca, ali kada se napiju, onda krene zlo…
• Selidbe su ozbiljan i zahtevan posao…
– Počeo sam da se bavim selidbama zbog starina i skapirao sam da kroz to mogu da spojim lepo i korisno. Kasnije sam došao na ideju da taj starinski nameštaj iz dvadesetih i tridesetih godina izdajem za filmove. Tako su moji kreveti, spavaće sobe, komode završili u mnogi ostvarenjima. Poslednji put sam nosio nameštaj za neki film s Mirom Banjac i Andrijom Miloševićem. Tako da imam mnogo prijatelja iz raznih sfera, a mnogo sam ih upoznao i na tim silnim selidbama. Težak posao, moraš da se penješ na peti-šesti  sprat, i to po dvadeset puta, pa nema boljeg treninga. Inače, imam uhodanu ekipu od četvoro-petoro ljudi, pa smo selili i savski SUP. Kase i klaviri su najteži, sefovi imaju po 300 kilograma i puni su peska jer neutrališe eksploziv i požar. Ne možemo da stignemo koliko nas zovu, a recimo useljavali smo policijsku stanicu sa 500 ormana i stolova, 1.000 stolica, i to bez lifta, a samo smo na jednom mestu potkačili zid. Jednostavno, koncentracija mora da bude sto odsto.
Dvaput pobedio čuvenog Morselija
Stojilović je trčao 400, 800 i 1.500 metara, mnogo putovao i upoznao divne ljude, među kojima i velikane poput legendarnog Britanca Koua ili Kubanca Huantorene.
– On je sada ministar sporta na Kubi, a s njim je veoma dobar prijatelj moj kolega i drug Životić, s kojim se redovno čujem. U kontaktu sam i s velikanima Zdravkovićem, Brankovićem, Snežanom Pajkić… Upoznao sam i Morselija, kada sam ga u mlađim danima dvaput pobedio – jednom u Sofiji i u Ljubljani. Nakon toga je on eksplodirao i postao najbolji na svetu. Bilo je i mnogo anegdota, a pamtim jedan specijalni „okršaj” između kuglaša Zlatana Saračevića, ljudine u svakom smislu te reči, od dva metra i 165 kilograma, i otprilike triput lakšeg čuvenog maratonca Franje Mihalića Jure. Naime, takmičili su se u tome ko će više jaja da pojede. Mislim da ih je Jura jeo s hlebom i pojeo svih četrdeset komada i tako nadvisio kolosa – naveo je Stojilović.
(Pančevac/J. Filipović)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre postavljanja komentara, molimo pročitajte i složite se sa uslovima korišćenja


The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.