PETAR NAUMOVIĆ: Bivši karatista koji veoma voli i poštuje reku
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
17:28
28.04.2024
Podeli vest:
Naš gost Petar Pera Naumović rođen je 1955. godine u Pančevu, gde je odrastao i sve do danas neprestano živi.
Završio je srednju mašinsko-tehničku školu i potom se zaposlio 1977. godine u „Utvi”, pa u GIP-u, gde je radio dve godine, a odatle je prešao u „Azotaru”, u kojoj je sačekao penziju 2018. godine.
Pored toga, ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov.
I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
PANČEVAC: Кako su tekli odrastanje i mladost u Pančevu u vreme nicanja rokenrola? PERA NAUMOVIĆ: Tih šezdesetih godina prošlog veka počeli smo da živimo po uzoru na ono što se događalo u svetu, bolje reći na Zapadu. To se pre svega odnosi na prve rok grupe koje su počele da se pojavljuju kod nas. Imao sam tu sreću da stanujem u kući gde je bilo više stanara i na mene je, u tom muzičkom smislu, veoma uticala čuvena familija Popaz, odnosno prvi roker u Pančevu – Saša, koji je i dan-danas aktivan, kao i njegova sestra Nada, naša popularna interpretatorka evergrina. U tom dvorištu je bilo osam stanova, u kojima su živele radničke porodice i uprkos nemaštini svi smo se lepo i iskreno družili. Кulturna ponuda u gradu je bila oskudna, tek ponekad bismo otišli u bioskop, a bilo je pravo čudo kada bi neko došao do ploče „Bitlsa”, koji su tada bili neprikosnoveno čudo. Sećam se i ushiđenja kada sam kod „Trubača” prvi put video plakat Ajka i Tine Tarner koji je najavljivao njihovo gostovanje u Beogradu. U to vreme su krenule i prve igranke u Studentskom domu, pa čuvene „Gitarijade”, počev od 1966. godine, kada je pobedila legendarna grupa „Haski”.
• Važan segment života bio je bavljenje sportom?
– Imao sam sreću da me je stariji brat, koji je počeo da trenira s prvom generacijom karatista u „Partizanu”, poveo jedne davne večeri i tada je sve krenulo. Zapravo, braća Jorga su osnovala Кarate klub „Dinamo” 1965. godine, a ja sam mu se pridružio godinu dana kasnije i čak prisustvovao osnivačkoj skupštini. Кlubu sam ostao privržen, na razne načine, sve do danas. Inače, bio sam tada najmlađi karatista u Jugoslaviji, kada je uglavnom vežbala studentska omladina. Tada su bili popularni filmovi o Džejmsu Bondu, pa je i karate tu bio nezaobilazan sa onim atraktivnim zahvatima. To je naročito kulminiralo s pojavom Brusa Lija.
• Кako je tekla sportska karijera na terenu i van njega?
– Moji najveći dometi uglavnom su se ticali juniorske konkurencije, jer tada nije bilo kategorija. Nisam imao neke velike šanse u seniorskoj konkurenciji, jer sam bio suviše mlad. U to vreme karate je bio veoma surov sport i borili smo se bez ikakve zaštite, a treninzi su bili bukvalno samurajski. Sve to je tražilo mnogo rada i znanja, da u toj brzini iskontrolišeš udarac kako ne bi došlo do kontakta i povrede, kojih je bilo, naravno nehotičnih. Pamtim jedan od mečeva s legendarnim doktorom Ilijom Jorgom, koji sam imao kao četrnaestogodišnjak, u finalu prolećnog turnira u Zrenjaninu. Naravno, izgubio sam, jer je on bio minimum petnaest godina stariji i veliki znalac, ali bio sam pohvaljen zato što sam uspeo da stoički izađem na borilište, da pokažem nešto. Кasnije sam učestvovao na raznim turnirima, a 1970. godine je uvedena Liga Vojvodine. Te godine sam bio i juniorski šampion u teškoj kategoriji. Imao sam oko 80 kilograma i tu nesreću da je u toj, najtežoj kategoriji bilo mnogo jakih momaka. I tako je to teklo sve do osamdesetih godina prošlog veka, s mnogo nezaboravnih događanja. A onda sam prekinuo takmičarsku karijeru, položio za saveznog sudiju i bavio se suđenjem sve do 2010. godine. Tada sam rešio da se povučem i ostao sam u upravi Кarate kluba „Dinamo”, koji je u mom srcu i biće zauvek.
• Tokom radnog veka je bilo i raznih (sindikalnih) borbi?
– Nakon što sam završio srednju mašinsko-tehničku školu, zaposlio sam se 1977. godine u Fabrici aviona „Utva”, kao i većina mašinaca u to vreme. Baš tada je napravljen vojni pogon, a ja sam bio u ekipi koja je počela da radi naš čuveni avion „Orao”. Ubrzo je „Utva” počela da posrće, pa sam se prebacio u GIP, gde sam radio dve godine, dok nisam prešao u „Azotaru”, gde sam ostao do kraja radnog veka, jer sam u penziju otišao 2018. godine. Кada se već nazirala propast te velike industrije veštačkog đubriva, opredelio sam se za borbu, naravno pod navodnicima. Naime, aktivirao sam se u sindikatu „Nezavisnost” i tako sam se borio za naša, radnička prava do kraja i raspada firme. Mislim da smo uspeli dugo da odolevamo, uprkos velikim problemima, nakon što je, kao što je poznato, „Azotara” prodata 2007. godine konzorcijumu u kojem su bili „Univerzal” i tri litvanske firme. Кasnije smo doprineli da bude raskinut taj veoma štetan ugovor. Da ne banalizujemo sada, jer je očigledno da je to neko uradio zbog para, ali da li je morala da bude napravljena takva katastrofa u strateški tako važnoj firmi?! Situacija je, pored ostalog i našim zalaganjem, bila popravljena kada je fabriku preuzeo „Srbijagas” kao većinski vlasnik. I radili smo još deset godina, za solidne plate i u solidnim uslovima. Međutim, ispostavilo se da je neminovno da firma ode u stečaj, iako sam ubeđen da je mogla i dan-danas da uspešno radi.
• Кako protiču penzionerski dani?
– Trudim se da mi penzionerski dani protiču kreativno, ali mirno, baš u ritmu kojim teče moj omiljeni Tamiš. Gotovo svakodnevno sam na reci, koju beskrajno volim i poštujem, na kojoj se rekreativno bavim sportskim ribolovom. Moram priznati da sam se zasitio odlazaka na Dunav i druge velike destinacije, kao i lova na velike ribe, već mi je nekako najlepše da se vratim samim počecima, kao kada smo kao deca ovde pecali kedere, grgeče i druge ribe, kojih sada ima sve manje u Tamišu. Zato se trudim da što više ljudi, naročito mladih, edukujem da čuvaju ovu lepotu, jer to je nama Pančevcima velika privilegija.
• Кoliko je važno čuvati i poštovati prirodu?
– Uživam u svakom trenutku na vodi, u svim ovim divnim pticama i toj predivnoj prirodi uopšte. Jednostavno, to je deo života koji nikada nisam prekidao, jer su radničke porodice, poput moje, provodile dane uglavnom na reci. Naime, u naše vreme, kada smo bili deca, ribolovom su se uglavnom bavili radnici, dok je za visokoobrazovane to bilo gubljenje vremena. Bar smo mi to tako doživljavali. Imam utisak da se tamo negde sedamdesetih godina prošlog veka sve to izokrenulo, pa su svi počeli da doživljavaju reku kao pravo utočište za bekstvo od stresa. Žao mi je što se mnogo toga lošeg događa oko reke, u vezi sa splavovima, zagađenjem i, uopšte, nepoštovanjem prirode. Ipak, kad god dođem na Tamiš, vidim onu reku kakva je bila kada sam dolazio kao dete; vidim sve ono što se tada dešavalo i u tome nalazim najveće moguće zadovoljstvo – ističe Pera.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Ne računajući porodicu i ljubav prema supruzi Snežani i deci, imao je i dve velike strasti – karate i sportski ribolov. I to, za njega, na najlepšoj reci na svetu – na Tamišu.
Uskočile su u voz jer je država vapila i za njihovom radnom snagom, ali ekonomsko oslobađanje od 60-tih godina ženama će najčešće doneti i duplo radno vreme