Milojkov konačno doživeo grandioznost Moskve

Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresantne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, odakle je preko Estonije nekako stigao u Rusiju, gde je najpre obišao Sankt Petersburg, da bi konačno stigao na cilj u Moskvu.

– Biti u Moskvi pre svega znači biti u lepom, prepun lepote, izgubljen u njoj! Postoji neko pravilo kako je tuđe slađe-bolje. Nebo jedno jedino, ono je svugde isto, ali ovde u Moskvi činilo mi se da je drugačije nego igde. Ovde je nebo mimo neba, što bi se reklo. Mogu ga satima gledati, a da ne znam da ga gledam, ni da sam ja taj koji u njega gleda. Toliko mi je prijalo. Rekoh sebi: davaj, davaj i pođoh biciklom u vizitu. Od prvog okretaja pedala sve mi je ovde bilo lepo, ali najlepše je biti čovek na ovoj Planeti. Zahvaljujući takvom čoveku upoznaću neke delove Moskve. Gospodin Predrag pre spavanja sinoć mi je rekao: „Toliko divnih stvari možeš da vidiš u glavnom gradu Rusije, koje uzbuđuju srce pred lepotama, da Dušane nećeš znati šta te je snašlo“. Tako je bilo već na startu. Celom svetu poznato je da je Moskva velegrad koji je najveći u Evropi i u kojem živi preko trinaest miliona stanovnika i da taj grad ima pet velikih aerodroma. To je toliki grad da ga pešak hodajući jedva može prokrstariti. Ono prvo što me je u Moskvi zanimalo da nađem bio je muzej Tolstojevih – priča Dule.

Zato Milojkov kao njemu užurbano krenuo gurajući bicikl i grabio gimnastičkim koracima.

– Muzej koji sam tražio delovao mi je kao da se pomerao, kao da izmiče ispred mene. Taman mi se činilo da sam na cilju, a ispostavljalo se da me od njega razdvaja još sat vremena hodanja. Kretao sam se impresioniran izobiljem arhitekture da bih najzad naišao na muzej u kojem se čuvaju razne stvari i predmeti iz Tolstojevog života. Posle plaćanja ulaznice našao sam se sa druge strane vrata da bih započeo razgledanje svega onog što je u svakodnevnom životu upotrebljavao Tolstoj. Ti predmeti tako obični i na prvi pogled bez značaja, izvanredno prikazuju pravu atmosferu Tolstojevih navika. Treba samo ući u Tolstojev radni kabinet, ili u radionicu, u kojoj je sam sebi čizme pravio, ili čak u trpezariju i spavaću sobu, pa odmah doći do zaključka, do sigurnog i pouzdanog utiska, da ništa nije bilo beznačajno u životu velikog pisca i humaniste. Stajao sam i posmatrao sve predmete koji se tamo nalaze, i danas dišu kao u vreme kad je Tolstoj njima baratao. Svi oni, ma kako bili sitni ili krupni, govore slikovito i celovito o Tolstoju, o njegovom snažnom, ljudskom i umetničkom, karakteru – prenosi svoje impresije ovaj Pančevac.

– Sve viđeno u muzeju držalo mi je veliku pažnju, hvatalo se za mene tako kao da me nikada neće pustiti. I neće, ali  kao biciklisti posebno mi se dopao Tolstojev bicikl. Nisam mogao da izdržim da ne ostvarim kontakt sa njim o čemu svedoče ogromne fotografije, koje su visile na nekoliko zidova. Sa njih me je gledao niko drugi nego Tolstoj. I kao na svim (nikada nisam video fotografiju na kojoj je nasmejan) fotografijama, i na ovima su me gledale njegove stroge oči, kao da me opominju. Činilo mi se kao da će sići sa njih, tako mi je delovao živo. Poseta muzeja Tolstojevih biće mi dragocena uspomena koju ću da čuvam dok budem bio živ – govori Milojkov.

Razmišljajući o tome uputio sam se ka Crvenom trgu, da obiđem mauzolej Lenjina.

– Do tamo sam zverinjao u sve i svašata. Oči su mi bile gladnije od stomaka, pa sam, umesto da sedim u jednom od mnogobrojnih restorana i gledam lepe Ruskinje fotografisao i fotografisao, do mile volje. Kada sam u daljini video prepoznatljive tornjeve Zimskog dvorca smatrao sam se srećnim što sam mogao da vidim obrise te poznate građevine. Jedva sam čekao da stgnem tamo i da slikam najvažnije spomenike  na Crvenom trgu, da bih kući poneo svaki deo tog lepog trga. Čim sam stigao na veliki plato popločan kamenim kockama na kojima centralno mesto zauzima crkva Svetog Vasilija blaženog prvo mi je na pamet palo sećanje, kako je na taj raskošni plato, izbegavši radare 1987. godine sletео malim sportskim аvionom Cesna Nemac Matijas Rust. Bio je to njegov način da pokaže koliko je značajno da se ukinu granice među narodima, posebno kada je bilo u pitanju rušenje Berlinskog zida, a što je uslovila Gorbačevljova Perestrojka. Оn је takо na pozitivan način protestovao, аli оni, koji su radili na svemu izgrađenom što je stajalo preda mnom nisu imali priliku da protestuju. Odjednom me je iznenada zaokupila misao da su ta lepota i taj raskoš izrasli na velikoj muci i krvavom znoju naroda. Kako li se tada osećao graditelj crkve Svetog Vasilija blaženog, kojeg su po završetku te svetinje oslepeli da ne bi nigde više izgradio takav objekat, ne smem ni da zamislim. Upravo pred vratima te crkve slepo sam stajao, diveći se njenoj monumentalnosti, prvo spolja, a zatim i iznutra.  Kada sam izašao ponovo na Trg setio sam se šetnje oko Koloseuma i oko Trga Venecije u Rimu. Prvo pomenuti spomenik gradili su robovi, a zatim sam se još više ražestio unutar svog bića kada sam se setio stajanja na platou Trga Venecija, na kojem je svoje fašističke govore voleo da drži Benito Musolini. Nije mi se samo ovde u Moskvi dogodilo da sam se setio nečega sa snažnim unutrašnjim preživljavanjem, sa jasnim i logičnim neslaganjem nekih istorijskih događanja. Iskrsavale su mi takve misli i u drugim evropskim zemljama. Isti osećaj imao sam i na Akrpolju u Atini i u logoru Aušvic u Poljskoj. Kako bih se osećao kada bih stajao na zidinama velikog kineskog zida ili ispred keopsove piramide ne znam, ali znam da bih u sebi izražavao žaljenje zbog smrti velikog broja ljudi, koji su platili životom skupu cenu da bih ja stajao na mestu njihove tragedije i uživao u monumentalnoj raskoši. Žaljenje zbog smrti velikog broja ljudi na ovom Crvenom trgu obeležava se svakog devetog maja velikom vojnom paradom na dan pobede nad Fašizmom. U toj pobedi stradalo je  dvadeset sedam miliona Rusa uključujući milione u Ukrajini. Na trgu sam jedinu pauzu u šetnji napravio da kupim tri kugle sladoleda, pa je pauza trajala toliko koliko se sladoled brzo topio, a topio se. Zatim sam ponovo pravio video i foto zapise – priča Dule.

Moskva je grad crkava…

– I kada bih sve crkve išao da obiđem trebalo bi mi nekoliko dana. To bi mi izgledalo kao da se stalno penjem uz planinu, i samo to penjanje teralo bi me da razmišljam o pogledu sa vrha. Jedina crkva koju sam obišao je saborni hram Ruske pravoslavne crkve, crkva Hrista Spasa. Pored tog hrama svojim biciklom već sam bio prošao kada sam išao na Crveni trg, ali velika želja da prvo vidim Krasnaju plošć bila je jača i pobedila je. Dok sam se vozio obilazilo me je mnogo automobila i autobusa. Zanimljivo mi je bilo što na nijednoj zgradi nigde u Moskvi nisam video nijedan mural niti grafit, nisam video ni trolejbuski saobraćaj, on je zamenjen autobusima na struju, samim tim poskidani su svi elektrovodovi, tako da nad glavama Moskovljana nema spleta žica koje podsećaju na paukovu mrežu.
Kada sam stigao do hrama Hrista Spasa uživao sam u lepoti te građevine. Kao sve u Moskvi i ova građevina je fantastičnog izgleda i ostavlja bez daha, posebno njena unutrašnjost. Hram je bio u trenutku moje posete u renoviranju i u njega se nije moglo dugo zadržavati, pa sam otišao da vidim još jednu čuvenu zgradu, a to je svakako Boljšoj teatar. Pored njega video sam još mnogo predivnih građevina kojima i nenam imena, ali jedna od njih je i zgrada Gosudarstvene dume-Skupština Rusije – kaže Milojkov.

Jučerašnji dan me je mnogo izmučio, pa je razmišljao da li da nastavim obilzak grada.

– Nisam imao više snage i to bi bilo sve za danas. Nekako mi je bilo dovoljno da sam bio u glavnom gradu države koja je slovenska prapostojbina, u kojoj sam video mnogo toga za šta drugi nisu ni čuli. Bio sam u zemlji koja ima jedanaest vremenskih zona i u kojoj se zbog toga dočekuje jedanest Novih godina. Kada sam se vratio u stan svojih novih prijatelja Galina mi je za večeru servirala ono što Rusi mnogo vole da jedu-ribu, a onda sam posle večere otišao da spavam. Dok nisam zaspao razmišljao sam kako sam u mnogim gradovima Evrope na jednom mestu video mnoge znamenitost, ali čini mi se da sam za nijansu u Mosvki video više – navodi Dušan.

(Pančevac/J. Filipović)

Milojkov stigao na cilj i uspeo da „spoji“ Brisel i Moskvu!

Dušan Milojkov krenuo na biciklu iz Brisela ka Moskvi u ostvarenje humane misije