Nekada je u okruženju Pančeva bilo mnogo vinograda; najviše na tadašnjim
obodima grada kao što je Kotež, gde je uglavnom grožđe uzgajala čuvena porodica Miloradović, a nalazili su se i na mestu sadašnjih fabrika Južne zone.

Ipak, možda i najveći broj vinograda bio je smešten u naselju Karaula.

Tako je to bilo do pre oko pola veka, a onda je krenula urbanizacija, koja je većinu „posekla” i sada ih je ostao samo jedan.

A njegov vlasnik Đorđe Dragan kaže da pomenuti vinograd, pored ljubavi prema vinogradarstvu, najviše drži zbog toga što ga podseća na detinjstvo.

– Ovaj moj vinograd na Karauli obrađivao je ujak školskog druga, koji je to kupio šezdesetih godina prošlog veka. S obzirom na to da sam odlazio tamo još kao mali kako bih pomagao, igrao se i sladio preukusnim plodovima, nisam ni sanjao da ću jednog dana početi baš ja to da radim. Moram da napomenem da je vinograd i tada bio star, a možete misliti kako je tek bilo 1993. godine, kada sam ga kupio. Međutim, nisam ga uklonio, bez obzira na to što su zastupljene neke starije sorte, već sam ga eventualno podmlađivao nekim novim kalemima – navodi Đorđe.

Prema njegovim rečima, vinogradi su na Karauli postojali sigurno stotinak godina, pa se to verovatno u dobroj meri odnosi i na njegov.

– Razlog za to je pogodna lokacija, jer blizina Tamiša, koji je od mog placa udaljen nekih 500 metara, daje preko potrebnu svežinu, a i zemljište je sasvim solidno. Pomenuto „provetravanje“ je dobrodošlo za uzgoj gožđa i glavni razlog za postojanje vinogorja poput, recimo, sremačkog u okolini Banoštora i drugih sela u opštini Beočin, koja naležu na Dunav – navodi on.

Đorđe ističe da je ponosan što, kao poslednji Mohikanac, čuva tradiciju
karaulskih vinograda.

I baš ovih dana grožđe je stiglo za berbu…

– Nakon dve godine nebranja, zbog prilično nepovoljnih klimatskih uslova, evo došla je ova treća prilično rodna godina. Međutim, da bi tako bilo, ipak je moralo da se zaliva, što dve godine nisam bio u stanju iz zdravstvenih razloga, pa onda ništa nisam imao. Ovog puta jesam zalivao i pokazalo se da je rodilo. Naravno, moralo je da se uradi na vreme i sve drugo, poput orezivanja i tretiranja, tako da nije bilo ni plamenjače ni pepelnice. Pritom, ja to ne radim hemikalijama, već uglavnom plavim kamenom i krečom, pa koliko ima – ima, ja sam zadovoljan. Evo, rodilo je,
hvala bogu, nekih 300 kilograma, što je jedna od boljih berbi, a moja rekordna godina bila je 2022, kada sam imao oko 500 kilograma. Dakle, nije najbolja, ali sam, kao što rekoh, sasvim zadovoljan, jer grožđe je u veoma dobrom stanju i ima dovoljno šećera – kaže Đorđe.

On napominje da je to je stari vinograd, s mnogo različitih starih sorti.

– Ma nema što nema, ali uglavnom je to slankamenka, dinka ili kako je već zovu, pa hamburg, nešto belog rizlinga i još poneke sorte. A zanimljivo je da ću od ovog grožđa da napravim vino, takozvani banatski šiler. To je, da kažem, vino koje je pravljeno u Banatu pre rata, što su uglavnom radili lokalni Nemci, koji su ovde u velikoj bili zastupljeni. Doduše, bilo je i mnogo Srba i drugih koji su to radili. Sve u svemu, banatski šiler je stara vrsta vina, karakteristična za ovo podneblje, a pravi se od mešavine raznog grožđa bez sortiranja, to jest od onog koje se zatekne u vinogradu. Inače, jedino mesto u kojem se priređuje takmičenje u šileru je Zrenjanin, gde i ja planiram da se pojavim naredne godine sa svojim vinom – navodi ovaj vredni Pančavac.

A da bi se došlo do bilo kakvog vina, pre toga je trebalo odgajiti grožđe i, naravno, obrati ga.

A berba za Đorđa nije samo (važan) posao, već i prava prilika da okupi dobro društvo prekaljenih vetarana, kako kao ispomoć, tako i da bi se, po tradiciji, malo opustilo i proćaskalo uz dobar zalogaj i još bolje vino i rakiju domaće proizvodnje „Made in Dragan“.

– Eto, okupili smo se kako bismo nešto uradili i malo se podružili i evocirali lepe uspomene. Inače, tu je moj bata Jovan iz Smedereva, njegova supruga Spasenka, a zajedno s njim je došao i drugar Rade sa ženom Garom, pa onda šurak Duško, kao i dva Zorana – jedan s bradom i jedan bez brade, Beljin i Filipović. Bila je i Dušica, zatim Rada Lukić, bivša rukometašica, kao i prijatelji Jovica, Bane i Dragan, a žao mi je što ovog puta zbog bolesti nisu s nama Marijana Todić i Mira Kosanović i svi im želimo da se brzo oporave i da nam se pridruže prvom zgodom – poručuje Đorđe.

Ništa bez drugara

Na poslednjem vinogradu na Karauli su se na dan berbe, uz vlasnika Đorđa Dragana, pored ostalih, našli i njegov šurak Duško Martinov i prijatelj Zoran Beljin.

– Otkad postoji ovaj vinograd, dolazim da pomognem zetu Đorđu i uvek bude lepo druženje. Naravno, prethodno posao mora da bude odrađen – napominje Dule.

Zoran dodaje da se malo kasnije priključio ovoj tradiciji, ali da to ne menja utisak.

– Počelo je kada smo se malo zbližili, nakon što sam otišao u penziju, i otada zajedno pečemo rakiju, a ova berba je neizostavna. Naravno, uvek se završi uz pomalo ića i pića, ali i prisećanja na neke nažalost pokojne drugare – kaže on.

(Pančevac/J. Filipović)

JABUKA: U vinogradu Nenada Filipovskog ubrano mnogo kvalitetnog grožđa

DANILOV: Sezona uzgoja grožđa u Dolovu solidno je krenula